Ма колико ходници били виски и широки, изгледали су скучено, и мрачно упркос позлаћеним лампама, са огледалима, које су паљене свугде где светлост није могла да допре. Таписерије су биле ретке, и приказивале су призоре из лова или битака са животињама и људима неприродно прецизно поређаним. Повремене нише су садржале зделе, вазе, а повремено и по какву малу статуу, од злата, сребра или алабастера, али чак и скулптуре као да су наглашавале да су од камена или метала. Као да је уметник покушао да их направи без облина.
Тишина је овдје била још већа. Звук њихових чизама који је одјекивао ходницима, је био шупаљ звук, пун неке мрачне слутње, и Перин је мислио да се није само њему тако чинило. Лоијал би се стресао скоро од сваког корака, и загледао би се у сваки од укрштајућих ходника као да се пита шта може да искочи оданде. Мин се држала укочено, и корачала извештачено, мрштећи се тужно сваки пут када би погледала Ранда. Као да се трудила да не корача близу њега, али тиме није била задовољна. Млади Каирхијењани су се шепурили као петлови, али та ароганција је ишчилела из њих док су слушали звук свог марша. Чак су и Девице то осећале, а Сулин је била једина којој рука повремено не би пошла ка велу који им је висио преко груди.
Слуге су, наравно, биле посвуда, бледи мушкарци и жене у тамним капутима и хаљинама са Излазећим сунцем на левој страни груди са рукавима у Колавериним бојама. Неки би се забленули ако би препознали Ранда када би прошао крај њих, шачица њих паде на колена, наклонивши главу. Већина би само наставила са својим послом чим би се кратко наклонила. Било је исто као и у дворишту. Покажи поштовање према бољима од тебе, ко год били, послушај их, а у противном их само игнориши оно што раде, и можда нећеш бити уплетен у то. Такав начин размишљања је једио Перина. Нико не би требао да живи тако.
Два типа у Колаверској униформи, које су стојала испред позлаћених врата Велике дворане Сунца, намрштише се када угледаше Девице, а можда и кад угледаше младе Кархијењанине. Старији би често негодовали када би угледали младе како се понашају као Аијели. Више од једног родитеља су покушали да то прекину, наредивши кћерима или синовима да престану, војницима и слугама су налагали да отерају истомишљенике њихове дјеце, као да су они скитнице или улични шљам. Перин се не би зачудио ако би ова двојица забранила улазак Селенди и њеним пријатељима, били они племићи или не, а можда би то покушали и са Девицама. Тек неколико Кархијењана се усуђивало да назове Аијеле дивљацима, не онде гдје би их могли чути, али већина је мислила тако. Смиривши се пошто су удахнули пар пута дубоко—угледаше Ранда преко глава Девица. Очи им умало не искочише из лобање. Погледаше се међусобно и у следећем тренутку су били на коленима. Један је фиксирао под, а други је затворио очи, а Перин га чу како се тихо моли.
„Значи, вољен сам“, Ранд рече благо. Није уопште звучао као он. Мин га ухвати за руку, и Перин угледа бол на њеном лицу. Ранд је поглади по руци не погледавши је, а из неког разлога то је заболе још више.
Велика дворана Сунца је била огромна, са накривљеним плафоном који је на свом врху стојао педесет корака изнад пода, и са великим златним светиљкама које су висиле на позлаћеним ланцима, који су били довољно дебели да би чак могли бити коришћени да се отворе врата неке тврђаве. Била је непрегледна, и била је пуна. Људи су се сакупили око масивних квадрадних стубова од плаво-црно прошараног мермера који су стојали у два реда са стране главног пролаза. Прво су били примјећени од стране људи који су били на зачељу. У дугим и кратким капутима, неки у светлим бојама или са доста чипке, неки су изгледали као да су управо допутовали, и сви су их посматрали радознало. Помно. Неколико жена на рубу сале је нослило хаљине за јахање и имало је лица која су била груба као у мушкарца, и исте такве погледе.
Ловци на Рог, Перин помисли. Добраин је рекао да ће сваки племић који је у могућности присуствовати, а већина Ловаца су били племићи, или су то тврдили. Било да су препознали Ранда или не, осетили су нешто, и руке за мачеве и бодеже који нису били ту ове вечери. Већина Ловаца је ишла у потрази за пустоловинама и местом у историји заједно са Рогом Валера. Чак и ако нису препознали Поноворођеног Змаја, препознавали су потенцијално опасну ситуацију када би је угледали.
Други, у Великој сали, су слабије разазнавали опасност, или пре више су познавали интриге и завере него отворену опасност. Перин је стигао до трећине дугог пролаза, ходећи одмах иза Ранда, када су се узвици запањености проломили у гомили. Бледи Каирхијењани са тамним свиленим капутима чији су предњи делови били ишарани разним бојама, а неки су чак и имали обријан и напудерисан предњи део главе као војници, каирхијенске госпе са пругама на својим тамним хаљинама високог оковратника, и са чипком која им је скоро прекривала руке, косе су сплеле у торњеве који су често били високи и до стопу. Таиренски Високи лордови, и лордови земље, са науљеним и зашиљеним брадама, са сомотским шеширима и капутима, црвене, плаве и било које друге боје, са надувеним сатеном иштрафтани рукавима. Таиренске госпе су носиле још разнобојније хаљине, са набораним чипканим крагнама а косе су држале у мрежицама које су биле проткане сса перлама и месечевим камењем, ватрокапљама и рубинима. Они су познавали Перина, а познавали су и Добраина, а чак и Хавијена и Мин, али најважније од свега познавали су Ранда. Таласи сазнања су се ширили двораном исто толико брзо колико се и Ранд кретао. Људи су их гледали запањено, вилице су падале, толико су се укрутили да је Перин помислио да су их Аша'мани везали као и стражаре који су били на капији. Просторија је била море мириса парфема, а испод тога се крила читава струја сланог зноја, који иако се осећао на страх је некако треперио.
Али сва његова пажња била је уперена ка другој страни дворане. Посматрао је узвишење од плавог мермера на коме је Сунчев престо стајао, сијајући од злата као и свој имењак, са великим сијајућим сунцем са зрацима које је стојало на врху наслона. Колавера устаде полако, гледајући преко пролаза изнад Рандове главе. Њена скоро потпуно црна хаљина, на себи није имала ниједну од пруга племства, али огромна количина њених коврџа која је била сакупљена изнад њене главе је била обликована тако да се омота око круне Излазећег Сунца од злата са жутим дијамантима, коју је носила. Седам жена је стајало са страна Сунчевог престола, у црним јелецима са доста чипке која им је досезала до браде, док су им хаљине имале усправне пруге које су носиле Колаверине боје, жуто, црвено и сребрно. Изгледа да је каирхијенска ношња била другачија када су у питању краљица и њене дружбенице.
Он је приметио неки покрет иза трона који је означавао осму жену, али Перин није марио ни за Колаверу, нити за било ког другог, осим за жену која је стајала крај ње са њене десне стране. Фаила. Њене благо искошене очи, тамни течни месеци, се прилепише за њега, али ипак ништа се није променио на њеном хладном пристојном лицу. Ако ишта њено лице се само још више затегло. Његов њух се напреже да ухвати њен мирис, али мириси парфема и страха су били ипак прејаки. Имала је разлог због којега је била тамо крај престола. Сигурно је имала.
Ранд додирну Сулинин рукав. „Сачекај овде“, рече он. Намрштивши се, што је учинило да се њен ожиљак, бео као и њена коса, још више истакне, она га погледа у лице, а онда климну, али очиглено је негодовала. Она ипак учини покрет слободном руком, и још један уздах се проломи када Девице намакоше велове. Скоро је било смешно, осам мушкараца који су покушавали да гледају у свим правцима, би их највероватније побили све пре него што би Девице успеле да икога додирну, али нико није знао ко су они. Нико их није ни двапут погледао, јер за њих они су били тек шачица мушкараца са мачевима у корицама. Посматрали су само Девице. И Ранда. Зар нису примећивали да се нико од мушкараца није знојио ништа више од Ранда? Перин се напротив осећао као да се купа у зноју.
Искоракнувши од Девица, са Мин која га је још пратила, Ранд се зауставио док су му се прво Перин, па Добраин и Хавијен придруживали. И Арам, наравно, који се понашао као да је Перинова сенка. Ранд је свакога од њих посебно проучио, а онда би климнуо. Најдуже је проучавао Перинам и највише времена му је било потребно да климне. Седокоси Каирхијењанин и млади Мајанац су носили лица страшна као смрт. Перин није знао како је његово изгледало, али његова вилица је била згрчена. Нико неће повредити Фаилу, ма шта да је она урадила, из ма којег разлога. Ма шта год морао да уради, нико је неће повредити.
Њихове чизме су гласно чуле у тишини док су прелазили преко огромног златног мозаика Излазећег Сунца утиснутог у под од плавих плочица, и приближавали се престолу. Рукама чврсто држећи сукњу, Колавера овлажи усне, а њене очи почеше да шетају између Ранда и врата иза њега.
„Тражиш Аес Седаи?“ Рандов глас је одјекивао. Непријатно се осмехивао. „Послао сам их у аијелски логор. Ако Аијели не могу да их науче манирима, нико не може.“ Запањено мрмљање се зачу и утихну. Мирис страха постаде јачи од парфема Периновом носу.
Колавера се цимну. „Зашто бих—?“ Дубоко удахнувши, она сакупи достојанство. Више него згодна жена у средњим годинама, без иједне седе у коси, имала је смирено достојанство које није имало везе са круном. Она је била рођена да командује. Да влада, или је тако она мислила. А њене очи, које су вагале и мериле, одавале су велику интелигенцију. „Мој господару Змају“, она рече, правећи тако велики наклон скоро као да му се њиме ругала, „Желим да вам зажелим добродошлицу. Каирхијен вам жели добродошлицу.“ Начин на који је то рекла, изгледало је као да понавља саму себе.
Полако, Ранд се успињао уз степенице на подијум на коме је био престо. Мин је упола кренула да га следи, а онда прекрсти руке. Перин је кренуо за њим, како би био ближе Фаили, али једино до пола пута. Њен поглед је било оно што га је зауставило. Поглед који га је мерио исто колико и Колаверин. Њега исто колико и Ранда. Перин је жалио што не може да је намирипе. Не да би открио зашто и како, већ само да је намирише. Количина парфема и страха је била превелика. Зашто није проговарала? Зашто није пошла ка њему? Или му се осмехнула? Само један осмех би био довољан.
Колавера се још мало укрути, али само малкице. Њена глава једва да је досезала до Рандових груди, иако се њена коса уздизала скоро до његове висине. Његове очи скренуше са ње и поглеаше све жене које су биле постројене на подијуму. Можда се на тренутак задржао на Фаијли. Перин није био сигуран.
Ранд ослони једну руку на тешки рукохват Сунчевог престола. „Знаш да сам ово наменио Елејни Траканд.“ Он рече безосјећајно.
„Мој господару Змају“, Колавера одговори глатко, “Каирхијен је предуго био без владара. Каирхијенског владара. Сами сте рекли да не намеравате Сунчев престо за себе. Елејна Траканд би имала неког прва“, малим кратким гестом она то одбаци, „да је жива. Гласине кажу да је мртва, као и њена мајка.“ То је била опасна ствар за рећи. Доста гласина је казивало да је Ранд убио и мајку и кћерку. Ова жена није била кукавица.
„Елејна је жива.“ Говор му је и даље био смирен, али су му очи пламтеле. Перин није могао да разазна његов мирис ништа више него Фаилин, али није му био потребан нос како би знао да бес кључа у њему. „Она ће имати круне Андора, и Каирхијена.“
„Мој господару Змају, оно што је учињено не може бити поништено. Ако вас је ишта увредило—“
Ма колико била достојанствена и храбра, Колавера се видно устручавала да се не тргне када је Ранд посегао и зграбио Сунчеву круну. Зачуо се гласан звук пуцања метала, и круна се помери, нимало не разбарушујући њену кулу коврџа, док ју је он вукао, полагано је исправљајући. Неколико светлуцавих жутих каменова испадоше из својих места и падоше. Он је сада држао исправљен лук метала, и полагано он се закривље у себе, све док се крајеви нису додирнули, и ... Можда су Аша'мани могли да виде шта се десило, могли да разумеју, али за Перина, у једном тренутку круна је била сломљена, а у другом је била поново цела. Нико од племића није направио никакав звук, нису се чак ни померили са мјеста. Перин је помислио да су можда исувише преплашени. Његов нос је сада најјаче од свих мириса осећао потпуни ужас. Он није треперио. Он је дивље беснио.
„Шта год може бити учињено“, Ранд рече благо, „може бити поништено.“
Колаверино лице побледе. Неколико чуперака косе који су сада стојали неуредно, чинили су је да изгледа дивље изблиза. Прогутавши пљувачку, она је отворила уста да заусти нешто двапут пре него што је ишта рекла. „Мој господару Змају . . .“ То је био задихани шапат, али она настави и њен глас је почео да јача. Појави се очај у њему. Она као да је заборавила да је ико други присутан. „Задржала сам законе које сте ви начинили, одржала сам курс на који сте ви Каирхијен поставили. Задржала сам чак и оне законе који су противни древним законима Каирхијена, који су противни свим обичајима.“ Највероватније је мислила на оне законе који су дозвољавали племићу да убије сељака или занатлију и да му се нико не успротиви. „Мој господару Змају, Сунчев престо је ваш да га дате. Ја . . . знам да. Ја—ја сам згрешила када сам га заузела без вашег одобрења. Али ја имам право на њега. Право по рођењу и крви. Ако га морам примити из ваше руке, онда ми га ви дајте. Имам право на њега!“ Ранд је само погледао, није ништа рекао. Изглеало је као да слуша, али не њу.
Перин прочисти грло. Зашто је Ранд ово развлачио? Било је завршено, или скоро. Нека оно што је потребно за урадит буде урађено, да завршимо са овим. Онда ће моћи да одеведе Фаилу негде где би могли да попричају. „Да ли си имала право да убијеш господара Марингила и Високог лорда Меилана?“, Перин упита. У њему није било сумње да је она наложила да се то уради, пошто су они били два њена највећа такмаца за престо. Или су макар то она и они мислили да су. Зашто је Ранд само стајао тамо? Он је знао за све то. „Где је Берелајн?“
Пошто је то име напустило његова уста, он пожеле да може да га опозове. Фаила је само бацила један поглед на њега, и даље јој се на лицу нису показивале никакве емоције, али такав један поглед је био у могућности да запали воду саму. Љубоморна жена је као осињак у твом мадрацу, говорила је изрека. Ма колико се трзао бићеш убоден.
„Усуђујеш се да ме оптужиш за тако ужасан злочин?“, Колавера повика. „Немаш доказа. Не могу постојати никакви докази. Не кад сам невина.“ Одједном као да се сетила где се налази, и свих племића који су се поређали раме уз раме, гледајући и одвајајући уво. Шта год се о њој могло рећи, морало се напоменути да је била храбра. Стојећи усправно, трудила се да гледа Ранда право у очи без да много нагиње главом уназад. „Мој господару Змају, пре девет дана у зору ја сам крунисана краљоцом Каирхијена, по закону и обичајима Каирхијена. Држаћу се моје заклетве дате вама, али ја јесам краљица Каирхијена.“ Ранд је једино посматрао, ћутке. И узнемирено, рекао би Перин. „Мој господару Змају, ја сам краљица осим ако не разбуцате све наше законе.“ И даље тишина и нетрепћући поглед је био једини Рандов одговор.
Зашто он ово не оконча, Перин се питао.
„Та оптужба против мене је лажна. Она је сулуда!“ Само јој је одговорио тих поглед. Колавера помери своју главу немирно. „Аноура, посавјетуј ме. Дођи, Аноура! Посавјетуј ме!“
Перин помисли да је она мислила на једну од жена које су стајале заједно са Фаилом, али жена које је искорачила од иза престола, није носила пругасту хаљину као и њене дружбенице. Широко лице са широким истима и кљуном од носа под туцетом дугих и танких плетеница је посматрало Перина. То лице је било безвремено. На Периново изненађење, Хавијен испусти неки грлени глас и поче да се смеши. Сам Перин се накострешио.
„Не могу ово да урадим, Колавера“, рече Аес Седаи тарабонским акцентом, чачкајући свој шал сивог руба. „Бојим се да сам дозволила да ти погрешно схватиш мој однос према теби.“ Дубоко удахнувши она додаде, „Ето . . . нема потребе за овим, газда ал’Торе.“ Њен глас на тренутак постаде нестабилан. „Или мој Господару Змају, ако вам се тако више допада. Уверавам вас, немам никаквих злих намера према вама. Да сам их имала, напала бих вас, пре него што би сте сазнали да сам овде.“
„Погинула би да си то урадила“, Рандов глас је био ледени челик, а његово лице га је чинило меким. „Нисам ја онај ко те држи под штитом, Аес Седаи. Ко си ти? Одговори ми! Немам много стрпљења са . . . твојом врстом. Сем ако не желиш да будеш одвучена у аијелски логор? Кладим се да Мудре могу да те натерају да се отвориш.“
Ова Аноура није била глупа. Њене очи пођоше ка Араму, а онда ка пролазу где су Аша’мани стојали. И она је схватила. Сигурно је Ранд мислио на њих, у њиховим црним капутима, са нарогушеним, сувим лицима када су се сви сем ње и Ранда, купали у зноју. Млади Џахар је посмтрао као што соко посматра зеца. Недоследно друштву у коме је био, Лоијал је стајао у сред њих, са сјекиром преко рамена. Једном великом руком је успео да држи мастионицу и отворену књижицу незгодно притиснуту уз груди, док је другом писао што је брже могао, мочећи оловку дебљу од Периновог палца у мастионицу. Хватао је забелешке. Овде!
Племићи су чули Ранда исто онолико добро колико и Аноура. До тада су нелагодно посматрали Девице под веловима, али сада су се трудили да се одмакну што даље од Аша’мана, збијајући се као сардине. Ту и тамо неко би клонуо онесвестивши се, али није могао да падне на под од гужве.
Задрхдавши, Аноура намести свој шал, и прикупи сву своју легендарну Аес Седаи смиреност. „Ја сам Аноура Ларисен, мој господару Змају. Од Сивог ађаха.“ Ништа на њој није говорило да је под штитом, и у присуству мушких усмеривача. Изгледала је као да одговара јер је била замољена. „Ја сам саветница Берелајн. Прве од Мајена.“ Значи, зато се Хавијен смешио као лудак, он ју је познавао. Перину се уопште није смејало. „То је била тајна, схатате“, она настави, „због општепознатог става Тира према Мајену и Аес Седаи, али ја мислим, моје време за тајне је прошло, да?“ Аноура се окрену према Колавери, и њена уста се укрутише. „Ја сам ти допустила да мислиш оно што би волела да мислиш, али Аес Седаи не постају саветнице тек зато што неко рекао да су оне то сада. Посебно не када оне већ саветују некога.“
„Ако Берелајн потврди твоју причу“, Ранд рече, „препустит ћу те њој.“ Погледавши круну, изгледао је као да по први пут схвата да је тај млаз злата и драгуља био у његовој руци. Веома нежно, он је положи, на свилом прекривено, седиште престола. „Не мислим да је свака Аес Седаи мој непријатељ, не у потпуности, али нећу допустити да сплеткарите против мене, и нећу више да будем манипулисан, не, никада више. На теби је сад, Аноура, да одабереш. Одабереш ли лоше, завршићеш код Мудрих, ако преживиш да то доживиш. Ја нећу спречити Аша’мане, а грешка ће те коштати.“
„Аша’мани“, рече Аноура мирно. „У потпуности разумем.“ Али ипак је дотакла усне језиком.
„Мој господару Змају, Колавера је планирала да прекрши своју заклетву.“ Перин је толико желео да Фаила нешто каже да је скоро поскочио када је она то урадила и искорачила из строја дружбеница. Пажљиво бирајући речи, она се суочила са краљицом као орао. Светлости, била је прелепа! Колавера се заклела да ће те служити, и да ће следити твоје законе, али у тајности је планирала како да избаци Аијеле из Каирхијена, како да их пошаље на југ, и врати све на стање пре вашег доласка. Такође је рекла, ако се икада вратите нећете се усудити да ишта промените. Жена којој је она ово рекла, Мајра, била је једна од њених дружбенице. Мајра је нестала убрзо пошто ми је то рекла. Немам доказа, али верујем да је мртва. Верујем да је Колавера зажалила што је прерано открила превише од свог плана.“
Добраин се успе уз степенице ка престолу са кацигом под мишком. Његово лице је било хладно као челик. „Колавера Сајган“, он објави званичним тоном који се лако носио и могао се чути у сваком углу Велике дворане, „тако ми моје бесмртне душе, под Светлошћу ја Добраин, Високо седиште Куће Таборвин, те оптужујем и осуђујем за издају, зашта је казна смрт.“
Ранд забаци главу, и затвори очи. Његова уста у се полако померала, али Перин је знао да су само он и сам Ранд знали шта је он рекао. „Не. Не могу. Нећу.“ Перин је сада схватао одуговлачење. Ранд је тражио неки излаз из овога. Перин је жалио што не може га не види.
Колавера сигурно то није чула, али и она је желела да нађе излаз. Гледала је уоколо бесно, Сунчев престо, њене дружбенице, скупљено племство, као да се надала да ће они закорачити напред да је бране. Као да су им стопала била у цементу, море безизражајних знојавих лица је било окренуто ка њој, а очи су им избегавале њен поглед. Неке од тих очију бацише погледе на Аша’мане, али не отворено. До сада поприлично велики слободан простор између Аша’мана и племића се видно повећа.
„Лажи!“, просикта, рукама грчећи сукњу. „Све су то лажи! Ти мала, подла—!“ Она направи корак ка Фаили. Ранд испружи руку између њих, иако Колавера као да је није примећивала, а Фаила је изгледала као да је желела до то није учинио. Онај ко би је напао ускоро би се изненадио.
„Фаила не лаже!“ Перин зарежа. Па не, када су у питању овако важне ствари.
Још једном Колавера се сабра. Ма колико је била ниска, она исцрпе из висине сваки инч. Перин скоро да јој се дивио. Осим овога у вези Меилана, и Марингила, и ове Мајре, и Светлост само зна колико још других. „Ја захтевам правду, мој господару Змају.“ Њен глас је био миран, државнички. Краљевски. „Нема доказа за ништа од ове . . . прљавштине. Тврдња да је неко ко више није у Каирхијену рекао да сам ја рекла нешто што никада нисам? Захтевам правду господара Змаја. По самим твојим законима мора бити доказа.“
„Како то да знаш да она више није у Каирхијену?“ Добраин упита. „Где је она?“
„Претпостављам да је отишла.“ Свој одговор је упутила Ранду. „Мајра је напустила службу и ја сам је заменила са Реалом.“ Она показа према трећој дружбеници са леве стране престола. „Немам појма где је она. Доведите је у град и нека ме оптужи у лице. Вратућу јој све те лажи назад у лице-“ Фаила је посматрала убилачким погледом. Перин се надао да неће извући оне њене ножеве које је држала скривене по одећи. Имала је навику да то ради када постане стварно бесна.
Аноура прочисти грло. Проучавала је Ранда исувише помно да би се то свиђало Перину. Одједном га је подсјећала на Верин, исти тај поглед птице која проучава црва. „Могу ли ја да кажем нешто, газда . . . ах . . . мој господару Змају?“ После, што он грубо климну, она настави намештајући шал. „Не знам ништа о младој Мајри, осим да је била ту једног јутра и да је нестала до увече, а да нико није знао где је отишла. Али лорд Марингил и Високи лорд Меилан су нешто друго. Прва од Мајена је довела са собом два одлична ловца на лопове, људе који су искусни у откривању злочина. Пре мене су они довели двојицу људи који су пресрели Високог лорда Меилана на улици, иако обојица инсистирају да су га само држали, а да су остали убили. Такође, довели су пред мене слушкињу која је ставила отров у зачињено вино лорда Марингила које је он волео да пије пре спавања. Она, такође, је говорила да је невина и да би њена мајка и она умрле уместо лорда Марингила. То она каже, и у њеном случају верујем да је то истина. Њено олакшање после признања није било лажно, мислим. Оба мушкарца и жена се слажу у једном: да су наређења дошла из уста госпе Колавере лично.
Са сваком речи, пркос је све више чилио из Колавере. И даље је стајала, али једва, била је млитава као мокра крпа. „Обећале су“, она промрмља. „Обећале су да се више никада нећеш вратити.“ Прекасно, она покри уста рукама. Очи су јој се исколачиле. Перин је желео да не може да чује гласове који су јој долазили из грла. Нико не би требао да прави такве гласове.
„Издаја и убиство.“ Добраин је звучао задовољно. Њено цвиљење га није дотицало. „Казна је свеједно иста, мој господару Змају. Смрт. Осим што по вашем новом закону, казна за убиство је вешање.“ Из неког разлога Ранд погледа Мин. Она му узврати поглед пун тубоке туге. Не због Колавере. Због Ранда. Питао се да ли је нека визија у питању.
„Ја—ја захтевам одрубљивање“, Колавера једва проговори. Глава јој паде. Тренутно је остарела, а њене очи су биле огледало ужаса. Али иако јој није ништа преостало, она се борила чак и за ситнице. „То је моје право. Нећу да будем . . . обешена као нека сељанка!“
Ранд као да се борио сам са собом, одмахујући главом на узнемирујући начин. Када је најзад проговорио, његове речи су биле хладне као зима и тврде као наковањ. „Колавера Сајган, одузимам ти све титуле.“ Забијао је речи као ексере. „Одузима ти све твоје земљиште, поседе и све што поседујеш, све сем те хаљине у којој си сад. Да ли поседујеш—да ли си поседовала имање? Мало имање?“
Свака реченица ју је запањила. Сада се једва држала на ногама и видљиво се њихала, изговарајући реч ‘имање’, али никакав звук није јој из уста излазио. Аноура, Фаила и сви остали су гледали Ранда запањено или радознало или обоје. Перин није био изузетак. Имање? Ако је пре тога било тихо у Великој дворани, сада је изгледало као да нико не дише.
„Добраине, да ли је поседовала мало имање?“
Она поседује . . . поседовала је . . . многа имања, мој господару Змају“, Каирхијењанин одговори полако. Изгледа да ни он није разумео у чему је ствар, ништа више но Перин. „Већина је велика. Али земља у близини Змајевог зида је увек била дељена у мала имања, мања од педесет ланаца. Сви тамошњи становнисци су их напустили током Аијелског рата.“
Ранд климну. „Време је и да се то промени. Превише земље је стојало необрађено предуго. Желим да вратим народ тамо, да обрађује земљу поново. Добраине, сазнаћеш које имање, од оних које је Колавера поседовала крај Змајевог зида, је најмање. Колавера, изгнана си на то имање. Добраин ће се постарати да добијеш све што је потребно да радиш тамо, као и некога ко ћете научити како да обрађујеш земљу. Поставиће стражаре, такође, који ће се постарати да никада не одеш даље од дана хода од тог имања, целог твог живота. Постарај се за то, Добраине. Желим да крене кроз најкасније недељу дана.“ Запањени Добраин је оклевао на тренутак, али климну. Перин је могао чути мрморење оних који су окупљени иза њега. Ово је било нечувено. Нике није схватао зашто оне није осуђена на смрт. А остало! Поседи су и раније бивали одузети, али никада сви, и никада сама племићка титула. Племићи су и раније бивали изгнани, чак и доживотно, али никад на имање.
Колаверин одговор је био тренутан. Заколутавши очима, она се сруши уназад ка степеницама.
Перин прискочи да је ухвати, али неко је био бржи од њега. Пре него што је и направио пун корак, њен пад је једноставно био заустављен. Лежала је у ваздуху, нагнута преко степеника, а глава јој је висила. Полако, њено онесвешћено тело се подиже, окрену се и би положено нежно испред Сунчевог престола. Ранд. Перин је био сигуран да би је Аша’мани пустили да падне.
Аноура није изгледала изненађено, или узнемирено, осим да је су јој се палчеви нервозно трљали о кажипрсте. „Претпостављам да би њој било драже да јој буде одрубљена глава. Постараћу се за њу ако бисте ви рекли својим људима, вашим . . . Аша'манима . . .“
„Она није твоја брига“, Ранд рече грубо. „Жива је, и . . . Жива је.“Он удахну дубоко са олакшањем. Мин је била крај њега пре него што је издахнуо, само је стајала крај њега, али изгледала је као да жели да учини нешто више. Полако, његово лице се поново стврдну. „Аноура, одвешћеш ме код Берелајн. Пусти је, Џахаре, неће шравити невоље. Нас је девет, а она је сама. Желим да сазнам шта се све догађало док сам био одсутан, Аноура. И шта је Берелајн мислила када је тебе довела мени иза леђа. Не, не одговарај. То желим да чујем од ње. Перине, знам да желиш неко време насамо са Фаилом. Ја—“
Рандов поглед пређе полако преко свих племића који су тихо чекали. Под његовим погледом, нико од њих се није усудио ни да мрдне. Мирис страха је био много јачи од било којег другог. Осим Ловаца, свако од њих је положио исту заклетву као и Колавера. Можда само то што су присуствовали овом скупу се могло сматрати издајом, такође? Перин није знао.
„Овај пријем је завршен“, Ранд рече. „Заборавићу свако лице које пође сада.“
Они у првим редовима, који су били најмоћнији, кренуше ка вратиме без журбе, избегавајући Девице и Аша’мане који су стајали у пролазу, док су остали чекали на свој ред. Али сигурно је свако у свом уму окретао, превртао и размишљао о ономе што је Ранд рекао. Шта је тачно мислио са „сада“? Убрзаше корак, жене задигоше сукње. Ловци који су били најближи вратима почеше да измичу преко реда, прво један по један, а онда као поплава нагрнули на врата. Када су то приметили нижи племићи међу Каирхијењанима и Таиренцима и они кренуше ка вратима упркос вишим племићима. Пар тренутака касније, гужва се створила на вратима, мушкарци и жене су се лактали да изађу. Нико није ни бацио поглед уназад на жену која је лежала пред престолом на којему је тако кратко седела.
