Тарасинска палата је била маса сјајног мермера и белог креча, са надсвођеним балконима од бело-обојеног кованог гвожђа и ходалишта на стубовима високих и до четири спрата над земљом. Голубови су летели око шиљатих купола и високих балконских, плетених врхова поплочаних црвеним и зеленим цреповима, који су се сијали на сунцу. Оштро надсвођене капије у самој палати, водиле су до различитих дворишта и више их је пробијало високе зидове који су крили вртове, али дубоке, снежно-беле степенице, десет педља широке, пењале су се, страном окренутом тргу Мол Харе, до великих врата изрезбарених мотајућим шарама као и кровови балкона и прекривена углачаним златом.
Туце, или близу толико, стражара било је постројено испред тих врата, знојећи се на сунцу, носили су позлаћене напрснике преко зелених капута и врећастих белих панталона чије су ногавице увучене у тамно зелене чизме. Зелени гајтани држали су густе наборе беле тканине око сијајућих, златних шлемова, са дугим крајевима који су висили низ њихова леђа. Чак су се и њихове халебарде и корице њихових бодежа и кратких мачева сијале од злата. Стражари за гледање, не за борбу. Али, када је Мет стигао до врха, могао је видети мачевалачке жуљеве на њиховим рукама. Пре је увек улазио кроз једну од коњушница, да проучава коње из палате у пролазу, али овога пута долазио је како би лорд требао.
„Благослов Светла над свима овде,“ рекао је њиховом официру, човеку не много старијем од њега. Ебоударђани су били учтиви људи. „Дошао сам да оставим поруку за Нинаеву Седаи и Елејну Седаи. Или да им је предам ако су се вратиле.“
Официр је зурио у њега, загледао се у степенице у запањености. Златни гајтан, заједно са зеленим, на његовом шиљатом шлему означавао је чин који Мет није знао, а носио је и позлаћени штап, уместо халебарде, са оштрим крајем и кукастим делом, као на штапу за терање говеда. По његовом изразу лица, нико до сада није дошао тим путем. Проучавајући Метов капут, очигледно је тешко размишљао док коначно није одлучио да га не може отерати. Са уздахом, човек је узвратио љубазност и затражио Метово име, отворио мала врата на већим и увео га у велику улазну дворану опкружену са пет каменом огражених балкона испод надсођеног крова осликаног као небо, све са облацима и сунцем.
Стражарево пуцање прстима призвало је витку, младу служавку у белој хаљини, сашивеној високо на левој страни, да покаже зелену подсукњу и украшеној на левој страни груди са зеленим Сидром и Мачем. Дојурила је преко црвено-плавог мермерног пода изгледајући уплашено, клањући се Мету и официру понаособ. Кратка, црна коса оквиривала је слатко, лепо лице са свиленом кожом боје маслине, а њена ливреја је имала дубок, узак изрез, уобичајен на свим женама, осим племкињама, у Ебоу Дару. Први пут да Мет није стварно ни обратио пажњу. Када је чула шта жели, њене крупне очи су се још више рашириле. Аес Седаи нису баш биле омражене у Ебоу Дару, али би већина његових становника добро скренула са свог пута да би избегли једну.
„Да, Поручниче Мача,“ рекла је клањући се поново. „Наравно, Поручниче Мача. Да ли би вам одговарало да ме пратите, мој лорде.“ Одговарало му је.
Ван, Ебоу Дар је блештао бело, али унутра, боје су постајале дивље. Чинило се да постоје миље широких ходника у палати, а овде високи плафон је био плав, а зидови жути, онде су зидови били бледо црвени, а надстрешница зелена, мењали су се са сваким ћошком, комбинације да уздрмају било чије очи сем Крпаревих. Метове чизме звучале су бучно на подним плочицама које су чиниле шаре од две, три, а некада и по четири боје у дијамантима, звездама или троугловима. Кад год су се ходници укрштали, под је постајао мозаик сићушних плочица, замршени вртлози, спирале и пртени. Неколицина свилених таписерија показивало је сцене мора и лучне нише држале су украшене кристалне чиније, мале статуе и жути порцелан Морског народа који би достигао фину цену било где. Понекад је ливрејисани слуга пожурио поред њих у тишини, често, колико и не носећи сребрни послужавник, или златни.
Уобичајено су показатељи богатства чинили да се Мет осећа удобно. Један од разлога је што би нешто од тога могло да му се залепи за прсте. Овога пута осећао се нестрпљиво, и сваким кораком све више. И неспокојно. Задњи пут када је осетио да се коцкице тако јако окрећу у његовој глави, било је када се нашао са три стотине из Дружине, хиљаду Гебрилових Белих лавова на граници испред њега и још хиљаду који су долазили са леђа, а све што је он покушао да уради је да одјаше од целе те збрке. Тог пута је избегао сасецање милошћу туђих сећања и више среће него што је полагао право. Коцка је скоро увек означавала опасност и нешто друго што још није открио. Могућност да му се сломи лобања није била довољна и једном или двапут није било могућности ода се тако нешто деси, ипак надолазећа вероватноћа да Мет Каутон умре на неки спектакуларан начин се чинила најчешћим разлогом. Невероватно, можда, у Тарасинској палати, али невероватноћа није чинила да коцкице нестану. Оставиће своју поруку, ухвати Нинаеву и Елејну за оковратник, ако буде имао шансу, и одржати им лекцију од које ће им уши сијати, а онда отићи.
Млада жена је клизила испред њега док нису стигли до кратког, налик на бику, човека, мало старијег од ње, још једног слуге, у уским, белим панталонама, белој кошуљи са широким рукавима и дугим, зеленим прслуком са Сидром и Мачем куће Мицобар на белом диску. „Мајсторе Џен,“ рекла је, још једном се клањајући, „Ово је лорд Мет Каутон, који жели да остави поруку за поштовану Елејну Седаи и поштовану Нинаеву Седаи.“
„Веома добро, Хесел. Можеш ићи.“ Поклонио се Мету „Да ли би вам одговарало да ме пратите, мој лорде?“
Џен га је одвео до тамне, намргођене жене нешто пре средњих година, и поклонио се. „Газдарице Карин, ово је лорд Мет Каутон, који жели да остави поруку за поштовану Елејну Седаи и поштовану Нинаеву Седаи.“
„Веома добро, Џен. Можеш ићи. Да ли би вам одговарало да ме пратите, мој лорде?“
Карин га је одвела уз мермерне степенице, чела степеника обојена жуто и црвено, до жгољаве жене која се звала Матилда, која га је предала пунијем колеги званом Брен, који га је одвео до ћелавог човека званог Мадик, сваки за мало старији од претходног. Где су се пет ходника сретали, као пречке код точка, Мадик га је оставио округлој жени званој Ларен, која је имала седе праменове и достојанствено држање. Као и Карин и Матилда, носила је оно што су Ебоударђани звали венчани нож, висећи дршком надоле са уске, сребрне огрлице између, више него пуначких, груди. Пет белих каменова на држаљи, два постављена у црвеним и четири црвена камена, један окружен црним, што је говорило да је троје од деветоро њене деце мртво, два сина у дуелима. Уздижући се из клањања Мету, Ларен је почела да плута низ један од ходника, али је он пожурио да јој ухвати руку.
Тамне обрве су се благо уздигле када је погледала његову руку. Није имала ниједан бодеж сем свог венчаног ножа, али ју је пустио одмах. Обичај је говорио да сме да користи само мужевљев, али није имало смисла у испробавању. Међутим, није ублажио свој глас. „Колико далеко морам да идем да бих предао поруку? Одведи ме до њихових одаја. Две Аес Седаи не би требало бити тешко наћи. Ово није крвава Бела кула.“
„Аес Седаи?“ рекла је жена иза њега са тешким илијанским нагласком. „Ако тражиш две Аес Седаи, нашао си две.“
Ларенин глас се није променио, или скоро да није. Њене скоро црне очи прошле су поред њега и био је сигуран да су се скупиле од бриге.“
Скидајући свој шешир, Мет се окренуо са лаким осмехом. Са његовим србрним медаљоном лисичије главе око врата Аес Седаи га нису нимало плашиле. Па, не баш много. Имао је некакве мане. Можда осмех и није био тако лак.
Две жене наспрам њега нису могле бити више другачије. Једна витка, са несташним осмехом, у зелено-златној хаљини која је показивала наговештај онога што је он просуди да су фине груди. Да није тог безвременог лица, можда би пожелео да започне разговор. Било је то лепо лице, са очима довољно крупним да мушкарац потоне у њима. Штета. И друга је такође поседовала безвременост, али да би приметио требао му је моменат. Мислио је да се мршти док није схватио да то мора да јој је уобичајени израз. Њена тамна, скоро па црна, хаљина ју је покривала до зглобова и браде, за шта је он био захвалан. Изгледала је увенуло, као стара купина. Изгледала је као да једе купине за доручак.
„Покушавам да оставим поруку за Нинаеву и Елејну,“ рекао им је. „Ова жена...“ Трепнуо је, загледајући сваки од ходника. Слуге су журиле поред, али Ларен није било нигде на видику. Не би помислио да се може тако брзо кретати. „У сваком случају, желим да оставим поруку.“ Одједном опрезан, додао је, „Да ли сте ви њихове пријатељице?“
„Не баш,“ рекла је она лепа. „Ја сам Џолин, а ово је Теслин. А ти си Мет Каутон.“ Метов стомак се стегао. Девет Аес Седаи у палати, а он је морао да налети на две које су пратиле Елаиду. И још је једна Црвена. Није да је имао ичега да се плаши. Спусто је руку крај бока, пре него што је могла да додирне лисичију главу испод одеће.
Она која једе купине – Теслин – је пришла ближе. Она је Ситер, судећи по Тому, мада шта Ситер ради овде ни Том није разумео. „Биле би смо њихове пријатељице кад би смо могле. Оне требају пријатеље, газда Каутоне, као и ви.“ Њене очи су покушале да избуше рупе у његовој глави.
Џолин је покушала да му приђе са стране, хватајући га за ревер. Сматрао би тај осмех позивајућим да је долазио од друге жене. Она је била Зелени ађах. „Налазе се на опасном земљишту и слепе су за оно што им лежи под ногама. Знам да си њихов пријатељ. Могао би то показати саветујући их да напусте те бесмислице пре него што буде касно. Луцкаста деца која оду предалеко могу се наћи кажњена поприлично сурово.
Мет је пожелео да одступи; чек се и Теслин налазила довољно близу да га је скоро додиривала. Уместо тога, набацио је свој најдрскији осмех. Увек га је уваљивао у невоље код куће, али се чинио прикладан. Коцке у његовој глави нису имале везе са овим паром, или би престале да се окрећу. А имао је и медаљон. „Виде поприлично добро, рекао бих.“ Нинаеви је страшно требала шиба или шест, а Елејни чак и више, али неће он само стојати и слушати како ова жена говори лоше о Нинаеви. Ако је то значило брањење и Елејне, нека буде. „Можда би сте ви требале да оставите своје бесмислице.“ Џолинин осмех је нестао, али га је Теслин заменила са својим, оштрим као бријач.
„Ми знамо о теби, газда Каутоне.“ Изгледала је као жена која жели да одере нешто, а ко год је при руци би добро дошао. „Та'верен, речено је. Са опасним друштвом. То је више него гласина.“
Џолинино лице било је лед. „Млади човек у твојој позицији, који би желео да буде сигуран о својој будућности, могао би да учини горе ствари од тражења заштите од Куле. Ниси је никада требао напустити.“
Стомак му се скупио још више. Шта су још знале? Сигурно не о медаљону. Нинаева и Елејна су знале, и Аделас и Вандена, а сама је Светлост знала коме су оне рекле, али сигурно не овом пару. Било је горе од та'веренства, или лисичије главе, или чак и Ранда, колико се њега тицало. Ако су знале о крвавом Рогу...
Нагло је био отргнут од њих тако јако да се спотакао и замало испустио шешир. Витка жена са глатким лицем и скоро белом косом скупљеном иза њеног врата, имала га је за рукав и ревер. Рефлексно, Теслин га је такође ухватила на исти начин са друге стране. Препознао је новопридошлу, правих леђа у једноставној сивој хаљини, на неки начин. Она је била или Аделас или Вандена, две сестре – праве сестре, не само Аес Седаи – кое би могле бити и близнакиње; никада није могао са сигурношћу да их разликује. Она и Теслин су зуриле једна у другу, хладне и смирене, две мачке са шапама на истом мишу.
„Нема потребе да ми искидате капут,“ загунђао је, покушавајући да се ослободи. „Мој капут?“ Није био сигуран да ли су чуле. Чак и носећи лисичију главу није био спреман да иде толико далеко да се отргне – сем ако није морао.
Друге две Аес Седаи сз пратиле која год да је то била сестра, мада једна, тамна, здепаста жена, са радозналим очима, означена са не више него прстеном Велике змије и браон оивиченим шалом, који је показивао Пламен Тар Валона међу лозом на њеним леђима. Чинила се само мало старија од Нинаеве, што ју је чинило Сареитим Томарес, тек две, или близу, године Аес Седаи.
„Да ли сте почели и да киднапујете људе по ходницима, Теслин?“ друга је рекла. „Мушкарац који не може да усмерава тешко да може да те интересује.“ Ниска и бледа у чипком оивиченом сивом, сечено плавим, била је сва хладна, безвремена елеганција и самоуверени осмех. Каирхијенски акценат ју је одао. Сигурно је привукао све псе предводнике у дворишту.
Том није био сигуран да ли је Џолин или Теслин предводница Елаидине амбасаде, али Мерила је водила ону од оних идиота који су преварили Егвену да им постане Амирлин.
Мет се могао обријати осмехом који је Теслин узвратила. „Не претварај се са мном, Мерила. Мет Каутон од великог интереса је. Он треба не, да буде слободан.“ Као да он није стајао тамо слушајући!
„Не свађајте се око мене,“ рекао је. Повлачење његовог капута није начинио да ико пусти. „Има довољно за све.“
Пет пари очију га је натерало да пожели да је ћутао. Аес Седаи нису имале смисла за хумор. Повукао је мало јаче и Вандена – или Аделас – је тргнула назад довољно јако да му га истргне из руке. Вандена, одлучио је. Она је била зелена, увек је имао осећај да жели да га окрене изнутра и истресе тајне медаљона из њега. Која год да је, она се насмејала, пола зналачки, пола забављена. Није видео ништа смешно. Друге га нису дуго гледале. Могао је и да нестане.
„Шта он треба,“ рекла је Џолин чврсто, „је да буде одведен у притвор. Због његове сопствене сигурности, и више. Три та'верена долазе из истог села? Један од њих Поноворођени Змај? Мет Каутон треба да буде послат у Белу кулу сместа.“ А он ју је сматрао лепом.
Мерила је само одмахнула главом. „Ти прецењујеш вашу ситуацију овде, Џолин, ако мислиш да ћу ти тек тако дозволити да одведеш момка.“
„Ти прецењујеш своју, Мерила.“ Џолин је закорачила ближе, док није могла да гледа одозго другу жену. Усне су јој се извиле, супериорно и извољевајуће. „Или разумеш да нас само жеља да не увредимо Тулин, спречава да вас држимо све на хлебу и води док не будете враћене у Кулу?“
Мет је очекивао од Мериле да јој се смеје у лице, али она је само накривила благо главу, као да је стварно желела да се склони од Џолининог погледа.
„Не би се усудиле.“ Серита је носила мир Аес Седаи као маску, лица без изражаја и рукама мирно намештајући шал, али јој је задахтан глас откривао да је то само маска.
„Ово су дечије игре, Џолин,“ Вандена је промрмљала суво. Сигурно је таква и била. Она је била једина од три која се није чинила узнемирено.
Бледа боја појавила се на Мерилиним образима, као да се белокоса жена њој обраћала, али јој се поглед смирио. „Тешко да можеш очекивати од нас да кренемо покорно,“ рекла је Џолини сигурно, „а има нас петоро. Седам рачунајући Нинаеву и Елејну.“ Ово задње је очигледно била додатна помисао, уз то и оклевајућа.
Џолин је подигла обрву. Теслинини кошчати прсти нису попустили стисак ништа мање него Ванденини, али је проучавала Џолин и Мерилу са нечитљивим изразом. Аес Седаи су биле земља незнанаца, где ниси знао шта да очекујеш док не буде прекасно. Тамо су биле дубоке струје. Дубоке струје око Аес Седаи су могле да отргну човека у смрт, без да оне и примете. Можда је дошло време да отрже прсте.
Ларенино изненадно појављивање спасило га је труда. Трудећи се да обузда дах, као да је трчала, пуначка жена је раширила сукње у поклону, очигледно дубљем него оне која је дала њему. „Извињавам се што вас узнемиравам, Аес Седаи, али краљица зове лорда Каутона. Молим вас за извињење. Вредеће више него моје уши, ако га одмах не доведем.“
Аес Седаи су је погледале, све оне, док није почела да се врпољи; онда су се две групе загледале, као да да покушавају да виде ко би могао да надаесседаише кога. Онда су погледале њега. Питао се да ли ће ико да се помери.
„Не могу да оставим краљицу да чека, сад, могу ли?“ рекао је весело. Из шмрцања могао си помислити да је уштипнуо нечију задњицу. Чак се и Ларен намрштила у неодобравању.
„Пусти га, Аделас,“ најзад је рекла Мерила.
Намрштио се док је белокоса жена послушала. Те две би морале да носе мале значке са својим именима или мараме других боја или нешто слично. Упутила му је још један од оних забављених, зналачких осмеха. Мрзео је то. То је био женски трик, не само Аес Седаи, и обично нису знале ништа од онога што би желеле да верујете. „Теслин?“ рекао је. Намрштена Црвена је још увек обема рукама држала његов капут. Загледала га је, игноришући све остале. „Краљица?“
Мерила је отворила уста и оклевала, очигледно мењајући оно што је планирала да каже. „Колико планираш да стојиш ту држећи га, Теслин? Можда би ти желела да објашњаваш Тулин зашто су јој позиви игнорисани?“
„Размотри добро са киме се везујеш ти, газда Каутоне,“ рекла је Теслин, још увек гледајући само њега. „Погрешни избори могу водити ка непријатној будућности, чак и та'верена. Размотри добро.“ Са тиме га је пустила.
Док је пратио Ларен, није дозволио да им покаже нестрпљивост да крене, али је желео да жена иде мало брже. Клизила је испред њега, краљевски, као каква краљица. Краљевски као каква Аес Седаи. Када су стигли до првог скретања осврнуо се преко рамена. Пет Аес Седаи су још увек стајале тамо, зуриле за њим. Као да је његов поглед био сигнал, размениле су неме погледе и разишле се, свака у супротном смеру. Аделас се запутила ка њему, али туце корака пре но што га је стигла, насмешила се поново и нестала кроз врата. Дубоке струје. Више је волео да плива тамо где су му ноге могле додирнути дно.
Ларен је чекала иза ћошка са рукама на широким куковима, лица и сувише безизражајног. Испод сукње, претпостављао је, нога јој је тапкала нестрпљиво. Упутио јој је свој најразоружавајући осмех. Кикоћуће девојчице или седокосе баке, жене су се увек смекшавале на тај; освајао му је пољубце и извлачио га је из невоља више пута него што је могао да изброји. Био је скоро добар колико и цвеће. „То је било вешто одрађено, захваљујем ти. Сигуран сам да ме краљица није стварно звала.“ Ако јесте, он није желео да је види. Све што је мислио о племству било је утростручено за краљевске породице. Ништа што је нашао у старим сећањима није то променило, а неки од тих људи су провели поприлично времена око краљева, краљица и сличних. „А сада, ако би ми само показала где су Нинаева и Елејна...“
Зачуђујуће, изгледа да осмех није имао ефекта. „Ја не бих лагала, лорде Каутоне. То би било више него што моје уши вреде. Краљица чека, мој лорде. Ви сте веома храбар човек,“ додала је окрећући се, а онда додала нешто тише. „Или велика будала.“ Сумњао је да је требао то да чује.
Избор између одласка краљици и лутања миљама ходника док не налети на некога ко би му рекао оно што жели да зна? Отишао је да посети краљицу.
Тулин Квинтара, благословом Светлости краљица Алтаре, господарица Четири Ветра, Чуварка Олујног Мора, Високо Седиште куће Мицобар, очекивала га је у соби жутих зидова и бледо-плавог плафона, стојећи испред огромног, белог камина са каменом гредом исклесаном као олујно море. Била је веома вредна посете, одлучио је. Тулин није била млада – светлуцава, црна коса, која јој падала у слаповима преко рамена, имала је седе код слепоочница, и бледе линије су јој биле у угловима очију – нити је била баш лепа, мада су два малецна ожиљка на образима скоро нестали са временом. Реч згодна је прилазила ближе. Али била је... маркантна. Крупне, тамне очи су га одмериле достојанствено, орлујске очи. Она је држала праву моћ – човек је могао да јаше под њеним налогом дба или три дана и да има још доста Алтаре да пређе – али, мислио је, она би могла да натера чак и Аес Седаи да одступи. Као Изабела од Дал Калаина, која је натерала Амирилин Ангару да дође њој. То је било из једног од његових старих сећања; Дал Калаин је нестао у Тролочким ратовима.
„Ваше височансто,“ рекао је, разамахујући широко са својим шеширом и машући замишљеним огртачем, „по вашем налогоу ја долазим.“ Маркантна или не, било је тешко држати очи даље од, не малог, чипком обрубљеног изреза где је њен бело укоричени венчани нож висио. Веома лепо заокружен призор, заиста, ипак што је више деколтеа жена приказивала, мање је желела да гледаш. Барем отворено. Бело укоричен, али већ је знао да је удовица. Није да је му је то ишта значило. Пре би се смотао са лисицоликом Пријатељицом Мрака него са краљицом. Не гледати је било тешко, али је успевао. Највероватније би пре звала стражу, него извукла тај драгуљима опточен бодеж у златним корицама да се подудара са огрлицом са кога је висио. Можда су му се зато коцкице још увек вртеле у глави. Могућност сусрета са главосечом би их завртела, ако би ишта.
Слојеви свилених подсукњи су се таласали бело и жуто док је прелазила собу и ходала полако око њега. „Говориш Стари језик,“ рекла је када је стојала пред њим поново. Глас јој је био тих и музикалан. Без чекања на одговор., отклизила је до столице и села, намештајући своје зелене скуте. Несвестан гест; поглед јој је остао фиксиран на њему. Мислио је да би могла рећи кад му је доњи веш задњи пут опран. „Желиш да оставиш поруку. Ја имам потребан прибор.“ Чипка јој је пала на зглоб док је показивала мали сточић који је стојао под огледалом са позлаћеним рамом. Сав намештај је био позлаћен и обликован као бамбус.
Високи, тролучни прозори, који су се отварали ка балкону ограђеном кованим гвожђем, пропуштали су морски поветарац који је био изненађујуће пријатан, иако не баш хладан, ипак се Мет осећао врелије него на улици, а то није имало никакве везе са Њеним погледом. Deyeniye, dyu ninte concion ca'lyet ye. То је било оно што је рекао. Крвави Стари језик поново искаче из његових уста, а да он не зна. Мислио је да има ту малу муку под контролом. Нема назнаке када ће се те крваве коцкице престати да се врте, или због чега. Најбоље да држи очи себи и уста затворена, што више могуће. „Захваљујем вам, височанство.“ Потрудио се а буде сигуран око тих речи.
Дебели листови бледог папира су већ чекали на накошеном столу, на згодној висини за писање. Наслонио је шешир о ногу стола. Могао ју је видети у огледалу. Гледала је. Зашто је дозволио свом језику да лети? Умочивши златно перо – шта је још краљица имала? – сложио је оно што је желео да напише у глави, пре него што се надвио над папир са руком савијеном око њега. Рукопис му је био невешт и ћошкаст. Није имао љубави за писање.
Пратио сам Пријатељицу Мрака до палате коју је изнајмио Џаихим Каридин. Покушала је да ме убије једанпут, вероватно и Ранда. Примљена је као стари, кућни пријатељ.
Тренутак је проучавао то, гризући крај пера, пре него што је схватио да љушти меко злато. Можда Тајлин неће приметити. Треба да знају о Каридину. Шта још? Додао је још пар разумније срочених редова. Задње што је желео да уради је да их подупре.
Будите разумне. Ако морате да лутате наоколо, бар ме пустите да пошаљем неколико мојих људи да спрече да вам отворе главе. У сваком случају, зар није време да вас вратим Егвени? Овде нема ништа сем врућине и мува, тога има довољно у Каемлину.
Ето. Не могу тражити за пријатније од тога.
Исушујући страницу пажљиво, савио ју је четири пута. Песак је у малој чинијици покривао угаљ. Дувао је док се није ужарио, онда је то искористио да упали свећу и узео штап црвеног воска. Док је восак за запечаћивање капљао на ивице папира, одјеном му је пало на памет да у џепу има печатни прстен. Нешто што је творац прстења направио да покаже своју вештину, али боље него проста грудва. Прстен је био нешто дужи од барице згушњавајућег воска, али је већина попримила облик.
По први пут је добро погледао оно што је купио. Унутар границе великог полумесеца, трчећа лисица је изгледа поплашила две птице у ваздух. То га је натерало да се насмеши. Штета што није била рука, за Дружину, али довољно пригодно. Свакако је морао да буде вешт као лисица да би одржао корак са Нинаевом и Елејном, а ако оне нису биле баш лакомислене, па... Поред тога, због медаљона је постао наклоњен лисицама. Нажврљао је Нинаевино име на спољашности, а затим и Елејнино, као накнадну мисао. Једна или друга би требала да је види ускоро.
Окрећући се, са запечаћеним писмом испред себе, тргао се када су му зглобови прстију очешали о Тулинине груди. Спотакао се уназад о писаћи сто, зурећи и покушавајући да не поцрвени. Зурећи у њено лице; само њено лице. Није је чуо када је пришла. Најбоље је да једноставно игнорише тај додир, да је не осрамоти ишта више. Вероватно је мислила да је смотани клипан, као што је био. „Има нешто у овоме што би требало да знате, ваше височанство.“ Није било довољно места међу њима да подигне писмо. „Џаихим Каридин се забавља са Пријатељима Мрака, а не мислим да их хапси.“
„Сигуран си? Наравно да јеси. Нико не би тврдио тако нешто да није сигуран.“ Бора јој је прешла преко чела, али је одмахнула главом и мрштење је нестало. „Хајде да причамо о пријатнијим стварима.“
Могао је да зацвили. Рекао јој је да је изасланик Белих Плаштова њеном двору Пријатељ Мрака, а све што је она урадила је да направи гримасу?
„Ти си лорд Мет Каутон?“ Постојала је само назнака питања на титули. Њене очи су га сада подсећале на орлујске више него икада. Краљица можда не би волела да се неко претвара да је лорд.
„Само Мет Каутон.“ Нешто му је говорило да би она чула лаж. Поред тога, пуштање да људи верују да је лорд било је само лукавство, једно без кога би волео да је могао. У Ебоу Дару си могао наћи двобој било када се осврнеш, али су ретки изазивали лордове, сем других лордова. Као што стоји, у прошлом месецу је отворио број глави, окрвавио четири човека и трчао пола миље да побегне од жене. Тулинин поглед га је чинио нервозним. А коцкице су и даље чегртале у глави. Желео је даље одавде. „Ако би сте ми рекле где да оставим писмо, ваше височанство...?“
„Кћи наследница и Нинаева Седаи те ретко помињу,“ рекла је, „али један научи да чује оно што није речено.“ Подигла је руку и додирнула му образ; напола је подигао своју, несигуран. Умрљао се мастилом тамо, жваћући перо? Жене су волеле уредне ствари, укључујући и мушкарце. Можда су и краљице такве. „Оно што нису рекле, али чујем, је да си неприпитомљени враголан, коцкар и јурилац за женама.“ Њене су очи држале његове, израз лица се није мењао ни за длаку, а глас је остао чврст и хладан, али док је говорила прсти су јој мазили његов образ. „Неприпитомљени мушкарци су најчешће и најзанимљивији. За разговор.“ Прстом му је оивичила усне. „Неукроћени враголан који путује са Аес Седаи, та'верен, који, мислим, да их чини их помало уплашеним. Барем нелагодним. Потребан је мушкарац са јаком џигерицом, да начини Аес Седаи нелагодном. Како ће те савити Шара у Ебоу Дару, само Мет Каутоне?“ Рука јој је завршила на његовом врату, могао је осетити свој пулс како удара о њене прсте.
Уста су му пала отворена. Писаћи сто иза њега је зазвечао, када је ударио о зид, док је он покушао да узмакне. Једини пут одатле је да је одгурне или се попне преко њене сукње. Жене се нису понашале овако! Ох, неке од оних старих сећања су наговештавала да се понашају, али то су већином била сећања на сећања да је та жена урадила ово или оно; већином чега се чисто сећао биле су битке и нису била икаква помоћ овде. Насмешила се, благо извијање њених усана које није смањило поглед грабљивице у њеним очима. Длаке на његовој глави су покушале да се устану.
Њене очи су трепнуле ка огледалу иза његове главе и она се тренутно окренула, остављајући га да зури у њена леђа, док се удаљавала. „Мораћу да удесим да поново причамо, газда Каутоне. Ја...“ Прекинула је када су се врата широм раскрилила, наизглед изненађено, али схватио је да је видела како почиње да се померају у огледалу.
Витки младић је ушао, благо шепајући, тамно момче са оштрим очима које су прелетеле преко Мета скоро без задржавања. Црна коса му је висила до рамена, а носио је један од оних капута који нису били намењени да буду ношени нормално огрнути о рамена, зелена свила са златним ланцем преко груди са златним леопардима на реверу. „Мајко,“ рекао је, чинећи наклон ка Тулин додирујући усне са прстима.
„Беслане.“ Испунила је име са топлином и пољубила га на оба образа и капке. Чврсти и хладни тон који је користила на Мету као да никада није постојао. „Видим да је добро прошло.“
„Не добро колико је могло.“ Уздахнуо је момак. Упркос очима, имао је нежне манире и меки глас. „Невин ми је закачио ногу у другом пролазу, а онда се оклизнуо на трећем, па сам му пробуразио срце уместо руке са мачем. Увреда није била вредна убиства, а сада морам да изјавим саучешће удовици.“ Чинило се да то жали колико и Невинову смрт.
Тулинино лице је сијало, тешко одговарајуће на жени чији је син управо признао да је убио човека. „Само се постарај да ти је посета кратка. Избоди ми очи, али Давиндра ће бити једна од оних удовица које желе тешење, а онда ћеш или морати да је ожениш, или јој побијеш браћу.“ По њеном тону, први избор је био веома гори, а други само нелагодност. „Ово је газда Каутон сине. Он је та'верен. Надам се да ће те се спријатељити. Можда ће те вечерас заједно отићи на игре Свованске Ноћи.“
Мет је поскочио. Задње што је желео је да иде игде са човеком који се бије у дуелима и чија мајка жели да мази образ Мету Каутону: „Нисам баш особа за балове,“ брзо је рекао. Ебоударђани су волели фестивале ван разума. Овде је Велики Чеслајн тек прошла, а имају још пет у следећој недељи, два су била дводневна, не само једноставне вечерње гозбе. „Ја своје играње вршим у крчмама. Сировијој врсти, бојим се. Ништа што би се вама допало.“
„Ја сам наклоњен крчмама сировијег типа,“ рекао је Беслан са осмехом, тихим гласом. „Балови су за старије особе и њихове лепотице.“
После тога све је отишло низбрдо на згужвану гомилу. Пре него што је Мет знао шта се дешава, Тулин га је имала ушивеног у џаку. Он и Беслан ће посећивати фестивале заједно. Све фестивале. Лов, како је то назвао Беслан, а када је Мет рекао лов на девојке, без размишљања – никада не би то рекао пред нечијом мајком да је размишљао – дечко се насмејао и рекао, „На девојке или туче, љубити усне или бљештати сечивима. Који год плес да играш у тренутку тај је најзабавнији. Зар се не слажеш, Мете?“ Тулин се смешила наклоњено ка Беслану.
Мет је успео да се слабо насмеје. Беслан је луд, и он и његова мајка.
