Претходно - Назад на садржај - Следеће

Поглавље 14

Промене

Колектив ¹

Ускоро се показало да су сестре, које су рекле да има скоро исто толико да се научи после добијања шала колико и пре, биле у праву. Моираина и Сијуан су научиле комплексности обичаја Беле куле још као Прихваћене, нарочито оне који су толико дуго постојали да су имали снагу закона и казне за прекршиоце. Сада су Рафела и остале проводиле сате учећи их дугачкој листи обичаја Плавог ађаха, скупљаних преко три хиљаде година. За дивно чудо, Сијуан је успела да запамти већи део онога што им је Рафела рекла током прве шетње ка Одајама Плавих, док је Моираина морала да напорно да ради да би је сустигла. Било би штета да добије казну због нечег тако тривијалног као што је ношење црвеног унутар Куле. Црвено драго камење је било дозвољено, ватрокапи и рубини или гарнети, али је било забрањено облачити се у ту боју, због дуге нетрпљивости између Плавих и Црвених, толико старе да нико, у ствари, није био сигуран када и због чега је настала. Плаве и Црвене су се супротстављале једне другима у свакој прилици, што је знало узроковати скоро потпуну блокаду Дворане.

Сама идеја о нетрпељивости међу Ађасима ју је страшила, па ипак било је и других неслагања. Док су Зелене и Плаве имали тек пар размирица у својој сарадњи за последњих неколико векова, ситуација је била потпуно другачија када су били у питању остали Ађаси. Тренутно је ситуација са Белима била помало натегнута, из разлога који су били познати само Белима, и нешто више натегнута са Жутима, јер су се оба Ађаха међусобно оптуживала за мешање у туђе послове у Алтари пре неких стотињак година. Строги обичај је забрањивао да се сестре мешају у туђе послове, једини обичај који је ослобађао сестре од уобичајене послушности јачих.

Изван Куле, у најмању руку. А онда, ту су биле и пермутације. На пример, Смеђе су подржавале Беле против Плавих, али су подржавале и Плаве против Жутих.

Бар за сада. Ове ствари су могле трајати вековима, или се промијенити у трептају ока. Било је такође неопходно научити и које су нетрпељивости и ривалитети постојали између других Ађаха, тамо где се знало за њих. Сваки од њих је била замка која је чекала непажљив корак или погрешну реч. Светлости, та запетљаност је чинила да Даес Де’мар личи на дечију игру!

Сијуан је слушала њене рецитације сваке ноћи какве су имале као почетнице и Прихваћене, а она је слушала Сијуанине, иако се то чинило беспотребним. Сијуан никада није направила ни једну  грешку.

Поново су почеле учити Моћ, док су се Лелејна, Натасија и Анаија смењивале, научиле су везивање Заштитника и остала ткања, која нису поверавана Прихаћеним, укључујући и неколико познатих само Плавима. Моираини је то било веома интересантно.

Ако су Плаве убрајале ткања у тајне свог Ађаха, сигурно су то радили и остали Ађаси, а ако су то радили и они, онда су то и саме сестре радиле. Најзад, имала је и она једно, прво које је научила, пре доласка у Тар Валон, које је пажљиво сакрила од сестара. Биле су свесне да је “искра” покренута у њој, али им је рекла само за паљење свећа и прављењу светлосних кугли да би се сналазила у мраку. Нико није живио у Сунчаној палати а да није научио да чува тајне. Да ли је Сијуан имала нека скривена ткања? То није било питање које си могао да поставиш најбољој другарици.

Иако су сада знале довољно о саидару да би брзо училе, једноставно је било превише тога за један дан или недељу. У сваком случају, Моираина није могла то постићи. Испоставило се да је начин игнорисања врућине и хладноће трик ума, једноставан када се једном савлада, бар је Натасија то тако представила.

“Ум мора бити постојан као мирна бара.” рекла је пендантно, као када је предавала у учионици. Биле су у њеним одајама, где је скоро свака равна површина била попуњена украсима и малим резбаријама и минијатурама слика. Ова су предавања увек била одржавана у одајама предавача. “Концентришући се на тачку иза пупка, у центру тела, почните равномерно да дишете, али не као обично. Сваки удах мора подједнако да траје такође и сваки издах, а за толико исто времена између, не дишете. Временом, то ће вам постати сасвим природно. Таквим дисањем, таквом концентрацијом, ваш ум ускоро постаје одсечен од спољашњег света, више не осјећа врућину или хладноћу. Могле бисте да ходате голе кроз мећаву или преко пустиње без дрхтања или знојења.” Узевши гутљај чаја, Натасија је насмејала, трепћући тамним очима. “Промрзлине и опекотине од сунца би и даље представљале проблем после одређеног времена. Само је ум заиста потпуно одвојен, док је тело одвојено у много мањој мери.”

Једноставно можда, али је преко недељу дана Моираинина концентрација би попустила у било ком тренутку, док је седела и вечерала или ишла ходником, и тада би уздахнула, јер би је хладноћа изненада угризла три пута јаче него пре медитације. На јавним местима, сви ти узадаси су привлачили оштре погледе сестара. Прибојавала се да је добијала репутацију сањара. И да стално црвени. То је било тешко поднети. Непотребно је рећи да је Сијуан одмах овладала тим триком и никада није задрхатала а да је то Моираина приметила.

Гозба Светлости је обележила почетак нове године, и два дана је сваки прозор у Тар Валону сијао од сумрака до свитања. У Кули, слуге су улазиле у просторије које нису коришћене вековима, да би упалили лампе и да се постарају да горе током оба дана. То је била весела прослава, са колонама грађана који су носили лампе кроз улице прекривене ноћном тамом и раздрагана окупљања која су често трајала до зоре чак и у најсиромашнијим домовима, али је то Моираину испунило тугом.

Одаје које нису коришћене вековима. Бела Кула је нестајала, а она није могла да види шта је могло да се уради по том питању. Ипак, ако жене које носе шал две стотине или више година нису могле да нађу решење, зашто би она могла?

Многе сестре су добиле калиграфски исписане позивнице на балове током празника и многе од њих су прихватиле позив. Аес Седаи су волеле плес као колико и све друге жене. Моираина је такође добила позивнице, од каирхијењанских племића из два туцета Кућа и од скоро исто толико трговаца, који су били довољно богати да буду раме уз раме са племством. Само Халини планови за њу су могли да доведу толико много моћних Каирхијењана у град одједном. Бацила је дебеле беле позивнице у камин не одговоривши на њих. Опасан потез у Даес Де’мару, без начина да се утврди како би могао бити протумачен, али она није играла Игру Кућа.

Она се крила.

Изненађујуће, њихове прве хаљине су испоручене рано првог дана гозбе. Или је Тамори жудела за њеним новцем, или је, вероватније, мислила да ће им требати одећа за свечаности дана гозби. Дошла је са два помоћника да види да ли су биле потребне икакве исправке, али нису. Тамора је била одлична у свом послу.

Моираина је ипак била у праву. Најтамнија од њених шест је била у боји нешто дубљој од небеско плаве и само две су имале украсе, што је значило да ће скоро све остало бити исто тако. Мораће да настави да носи вуну, коју јој је Ађах доделио, још неко време. Барем ће све њене хаљине за јахање бити тамне. Чак ни Тамора није могла да тражи да хаљине за јахање буду пресветле. Сијуанине хаљине, од којих је само једна била за јахање, су приказивале сву елеганцију коју је Тамора могла да сашије, чинећи их достојним палате, упркос томе што су од вуне, али су поприлично наглашавале њене груди и кукове. Сијуан се правила да то не примећује, или можда стварно није. Стварно је мало хајала за облачење.

Неке ствари нису биле лаке за Сијуан. Враћала се из Сеталијиних апартмана са лицем које је изгледало грубље из дана у дан. Сваки дан је постајала све нервознија и иритантнија, али је одбила да открије у чему је био проблем и чак је одбрусила Моираини када је ова била упорна са питањима. То је било забрињавајуће; могла је да изброји на прстима једне руке и да јој остане још прстију, колико се пута Сијуан наљутила на њу за шест година. Тај дан када је Тамора испоручила хаљине, Сијуан јој се ипак прикључила на чају у њеним собама, пре одласка на вечеру, али уместо да узме шољу, срушила се у столицу са изрезбареним листовима и љутито прекрстила руке испод груди. Њено лице је било све, само не грубо, али су јој очи биле плава ватра.

“Та проклета пирана од жене ће ме крваво сахранити” зарежала је. Тих пола недеље је у потпуности учинило бескорисним, сав труд сестара да је одуче од псовки.

“Сто му усољених харинги! Она очекује од мене да поскочим као тек рођена црвеноперка! Нисам тако брзо поскакивала још откако сам била—!” Загрцнула се и исколачила очи како се Прва Заклетва спустила на њу. Кашљући, побледела је и ударала се руком по грудима. Моираина јој је брзо дала чај, међутим, прошло је неколико минута пре него што је Сијуан била у стању да пије. Њен мозак мора да је јурцао чим је дошла тако близу да слаже.

“Па, барем не док сам била Прихваћена, у сваком случају” промрмљала је чим је могла поново да проговори. “Од тренутка када стигнем не престаје, ‘Нађи ово, Сијуан’ и ‘Уради оно, Сијуан’ и ‘Још увек ниси готова, Сијуан?’ Сеталија пуцне прстима и проклето очекује од мене да поскочим.”

“Ствари су такве какве су” Моираина дипломатски рече. Ситуација је могла да буде много гора, али је Сијуан, очигледно у том тренутку, променила мишљење и она није желела да започиње расправу. “Ово неће трајати вечно, а само неколико сестара су толико изнад нас”.

“Лако је теби то да кажеш” Сијуан прогунђа. “Ти немаш проклету Сеталију да ти пуцкета прстима.”

То је била истина, али то није значило да је њен задатак био лак. Нове лекције су јој остављале мало слободног времена, а надала се да ће јој подела награда омогућити да претражи кампове који се још нису покупили. Уместо тога, сваког јутра је два или три сата седела у соби без прозора, на осмом нивоу Куле, довољно великој да се смести обичан писаћи сто и две столице са равним наслонима. Лампе са огледалима, од необрађеног месинга, су биле постављене у четири ћошка одајући јаку и веома неопходну светлост. Без њих, одаја би у подне била мрачна као да је сумрак. Обично би старији службеник седео ту, али ко год то био, она или он није оставио свој печат на соби. Само су мастило, пенкало, посуда са песком и мала бела боца са алкохолом за чишћење оловака били на столу, док су бледи камени зидови били празни.

Значајно већа, спољашња соба је била претрпана редовима високих, уских писаћих столова и високих столица и чим је стигла, службеници су направили ред који се протезао од њеног писаћег стола и скоро направио круг око собе, дајући јој листе жена које су примиле награду и извештаје о договорима да се пошаље новац онима које су већ отишле. Велики број ових извештаја је био узнемиравајућ. Мало кампова је преостало и последњи су нестајали као снег на сунцу. Ниједан од службеника не би сео на другу столицу, стајали су из поштовања док је она ишчитала сваку страницу и потписала њену сагласност на дну странице, а онда би се клањали и правили места за следећег, без речи. Убрзо је почела да мисли да би стварно могло да се умре од досаде.

Покушала је да их натера да убрзају доделу – Кулини позамашни ресурси би се сигурно за то постарали за недељу дана; Кула је имала још стотине службеника – али су они радили по свом сопственом кораку. Чинило јој се да су чак и успорили након њеног предлога да убрзају.

Размотрила је и да моли Тамру да је разреши задатка, али зашто безвезе да троши време? Који начин је био бољи да је задрже оковану у Тар Валону све док сплетке Дворане не дају плода? Досада и фрустрација. Па ипак, она је имала свој план. То је помагало, мало. Била је све убеђенија у нешто. Ако дође до најгорег, бежаће, какву год казну зарадила. Било која казна је лежала у будућности и и пре или касније би се окончала. Сунчев престо би била доживотна казна.

Дан након Гозбе Светлости, Елид је позвана да се истестира, иако је Моираина за то чула тек касније. Лепа Прихваћена, која је желела да постане Зелена није изишла из тер’ангреала. Није било објаве; Бела кула се никада није хвалила својим неуспесима, а жена умрла током тестирања се рачуна у велике неуспехе Куле. Елид је једноставно нестала и њене ствари су однешене. Било је дан жалости, ипак и Моираина је носила беле траке у коси и везала на свакој руци дугачку, белу свилену мараму која је на крајевима била извезана, тако да су јој висили до зглобова. Елид јој се никада није свиђала, али је она заслужила њену тугу.

Није свака сестра, довољно јака да их натера да скачу на сваки њен миг, показивала жељу да то ради. Елаида их је избегавала, или је бар оне нису поново виделе све док нису чуле да се вратила у Андор. Чак и тада, сазнање да је она отишла је представљало олакшање. Била је јака колико ће и оне бити једног дана, и могла је да им загорча животе скоро исто као и када су биле почетнице и Прихваћене. Можда чак и горе. Ситна задужења су почетнице и Прихваћене прихватале као очекиване, била би скоро као казна, сада када су биле Аес Седаи. Можда чак и више него скоро.

Лелејна, која је била јака као и Елаида и била до сржи Седничар, је неколико пута пила чај са њима, да би олакшала напетост првих недеља, како је она то рекла. Сијуан се добро слагала са њом, иако је чинила Моираину нервозном, због тог продорног погледа. Увек јој се чинило да је Лелејна знала више о теби него што је откривала, да ниси имао тајне пред њом. Али исто тако, чинило се да Сијуан није могла да разуме зашто се Моираини свиђала Анаија. Није то било због Лечења. Анаија је била пријатна и отворена, поред ње се чинило да ће све на крају добро испасти. Скоро сваки разговор са Анаијом се показао утешним. Моираина је мислила да ће временом можда постати исто толико добра другарица са њом, као и са Леаном, ако не као и са Сијуан.

Пријатељство са Леаном се наставило где се завршило, и са Сијуан и са њом, а са њим је дошла и Адина Кенфорд, пунија, плавоока жена кратке црне косе, која није показивала ни трунку ароганције, упркос томе што је била Андоранка. Наравно, није била веома снажна у моћи. Постајало јој је заита нормално да размишља о томе. Обновиле су познанства са сестрама других Ађаха са којима су биле заједно Прихваћене, и откриле су да се у неким случајевима пријатељство оживљавало са неколико речи, док је са другим потонуло до најобичнијег познанства, док су неке превише навикнуле на разлику између Аес Седаи и Прихваћених, да би је сада премостиле, када су и оне, такође, носиле шал. То је било довољно. Пријатељи су олакшавали многе терете, па чак и оне за које нису знали.

Са или без пријатеља, дани су ипак пролазили глацијалном брзином. Меилин је коначно напустила Кулу, а након ње Керена, коју су пратиле Аиша, Лудиса и Валера, али је Моираинино олакшање потрагом која је била у току била у најмању руку смањена фрустрацијом што су је искључили из ње. Сијуан је толико почела да се интесује за свој посао да су се њене замерке више чиниле да су ту ради реда. Одлазила је до Сеталијининих соба пре времена и често би остајала до другог или трећег заседања вечере.

Моираина није имала ту срећу. Њени кошмари су се наставили, о беби на снегу и човеку без лица и Сунчевом престолу, иако не тако често, осим последњег. Он је ипак био лош као и увек. Избацила је већину везова и набраних чипки из својих одаја, што је захтевало само посету мајстору за јастуке и кратко чекање да они замене по два или три. Није све отишло, због Анаијиног очигледног, иако немог, разочарања због тога, тако да је њен кревет остао као океан пене, што је засмејавало Сијуан. Међутим, проводила је више времена у њеним другим собама, тако да је то морао да буде кревет. Након бројних покушаја, успела је да испече питу која није спечена до чађи, али ју је Еледра само једном загризла и позеленела. Сијуан је направила рибљу питу за коју је седокоса сестра рекла да је прилично укусна, да би само сат након тога отрчала у тоалет и тражила Лечење. Нико их није оптужио да су нешто намерно урадиле, што и нису, али су Анаија и Каирен мислиле да су се одлично одужиле за похлепу.

Само недељу дана након Елид, на Велики Часлајн, Шеријам је положила тест.

Технички, Сијуан је била за длаку најмлађа Плава, али је Сеталија одбила да изгуби њене услуге чак и на пар сати, тако да је Моираина поставила шал на рамена црвенокосе Салдејке, када је изабрала Плави наредног дана, и допратила је насмешену до Плавих одаја за добродошлицу, где је Сијуан успела да се огребе за шести пољубац. Шеријам је била веома добра куварица и волела је да пече.

Дошао је и Дан Размишљања у Каирхиену, а Моираина ипак није успела да мозга о својим гресима и кривици. Она и Сијуан се поново добиле пријатељицу за коју су се бојали да су је изгубили на годину дана. Сијуан је чак предлагала да уведу Шеријам у њихову потрагу, а одговарање је трајало сатима. Моираина се није бринула да ће их Шеријам открити Тамри, већ то што је она била једна од највећих трачара у одајама Прихваћених. Никада није откривала оно за шта је обећала да ће сакрити, али не би издржала да не остави трагове о таквој сочној тајни, трагове да је чувала тајну, што је Сијуан требало врло добро да зна. Само обавести друге да знаш тајну, и неко ће се потрудити да је открије; то је било природно. Понекад Сијуан није препознавала значај опреза. Некада? Не, никада.

Сестре су почеле да причају о освежењу у Кули, због неколико које су добиле шал за тако кратко време, и због још једне или две које су можда биле веома близу. По обичају, нико није причао о Елид, али је Моираина размишљала и о њој. Једна мртва и три жене које су достигле шал у две недеље, али је само једна почетница тестирана за Прихваћену која је пала и била избачена, за то исто време, а ниједно име није додато књизи почетница, док су преко двадесет почетница преслабих чак и да достигну шал, избачене.

Овим темпом, оне одаје ће остати неискоришћене вековима. Све док ниједна не буде у употреби. Сијуан је покушала да је утеши, али како је могла да буде срећна, док је Бела кула била предвиђена да постане споменик мртвима?

Три дана касније, Моираина је пожелела да је провела Дан Присећања како доликује. Није била сујеверна, али се говорило да је увек доносило несрећу некоме до кога ти је стало, ако се то пропусти. Била је на другом времену за доручак, споро је јела свој парадајз и размишљала о досадном мучењу службеника које јој тек предстоји, када је Рима Галфри ушла у трпезарију. Била је танка и елегантна у зеленом са жутим штрафтама, сличне снаге као Моираина, тако да није морала да буде понизна пред њом, али је имала краљевско држање наглашено рубинима у коси, налик на круну и надмено лице типично за Жуте. Изненађујуће, исткала је Ваздух и Ватру да би јој се глас јасно чуо у свим деловима трпезарије.

“Синоћ је Тамра Оспенија, Чувар Печата, Пламен Тар Валона, Седиште Амирилина, умрла на спавању. Нек Светлост обасја њену душу.” Њен глас је био савршено контролисан, као да је објавила да ће падати киша и сачекала је довољно дуго да би се уверила да су сви схватили њене речи, пре него што је отишла.

За осталим столовима, жагор је одмах почео, док је Моираина седела ошамућена. Аес Седаи су умирале пре времена често као и било као други, и док сестре нису показивале знаке старења током година—смрт их је затицала у наизглед пуној снази—ово је било толико неочекивано да се осећала као да су је ударили чекићем у главу. Светлост сијала над Тамрином душом, тихо се молила.

Светло сијала над њеном душом. Сигурно ће. Шта ће се сада десити са потрагом за дечаком? Ништа, наравно. Трагачи које је Тамра одабрала су знали свој задатак; обавестиће нову Амирилин о својим задацима. Можда ће је нова Амирилин отпустити са њеног посла, ако допре до ње пре него што је Дворана обавести о својим плановима.

Тренутно се сама себи смучи и она одгурну тањир парадајза, без апетита. Жена којој се дивила целим срцем је умрла, а она је размишљала о предностима тога! Дес Дае’мар јој је стварно био усађен у кости и можда и сва тама Дамодреда.

Скоро да је питала Меријан да је казни, али би јој Надзорница полазница можда дала нешто што би је још дуже задржало у Тар Валону. То је још више допринело осећају кривице. Тако да је она сама себи одредила казну. Само једна хаљина коју је имала је била приближна белој за тугу, плава тако бледа да се више чинила бела прошарана плавим и обукла је то за Тамрину погребну свечаност. Тамора је украсила хаљину напред, назад и на рукавима фином, лепо везаном плавом мрежом која је изгледала невино све док није обукла хаљину. Тада се чинила отвореном као и оне које је ткаља сама носила. Не, није се чинила; била је. Скоро је заплакала након што се погледала у огледалу.

Сијуан је застала један тренутак када ју је угледала на ходнику изван њихових соба. “Да ли си сигурна да желиш то да обучеш?” Звучала је као да се дави. Везала је дугачке беле штрафте у коси, а још и дуже око руку. Сестре које су среле су све носиле варијације тога. Аес Седаи се никада нису појавиљивале у потпуној короти, осим Белих, које бело нису сматрале коротом.

“Понекад је казна неопходна,” Моираина одговори, намерно померајући шал на лактове и Сијуан није ништа више питала. Постојала су питања која је неко могао да постави, и питања која није. То је био снажан обичај. И пријатељство.

Носећи своје шалове, свака сестра која је живела у Кули се окупила на повученој ливади у шумовитом делу Кулиних башта, где је Тамрино тело лежало на ломачи, обмотано у једноставну плаву тканину. Јутарњи ваздух је био више него прохладан—Моираина је била свесна тога упркос томе што није дрхтала—а чак су и храстови који су их окруживали били без лишћа испод сивог неба. Њихове дебеле, изувијане гране су представљале одговарајуће окружење за сахрану. Моираинина одећа је привукла више од неколико подигнутих обрва, али је неслагање сестара био део казне. Убијање духа је одувек било најтеже поднети. Зачудо, Беле су све носиле пресијавајуће црне штрафте, што мора да је био обичај Ађаха, јер није привукао прекоре или погледе осталих сестара. То мора да су раније виђале. Било ко да је хтео је могао да се помоли или одржи кратак говор у сећање, и већина је то искористила.

Само су Седничарке од Црвених ишта рекле, а и оне су рекле тек неколико речи, али је и то можда био обичај, такође.

Моираина се натерала да иступи и стане испред ломаче, са шалом, који јој је падао преко рамена, разоткривајући је; знала је да ће је сви гледати. То је било најтеже поднети.

“Нека Светлост осветли Тамрину душу, светло као што је заслужила, и нека је рука Творца заштити до поновног рођења. Нека јој Светлост додели светло поновног рођење. Не могу се сетити ниједне жене којој сам се дивила више од Тамре. И даље јој се дивим и поштујем је. Увек ћу.” Сузе, које нису биле од понижења, које ју је пробадало као дугачко трње, су јој наврле на очи . Никада није стварно познавала Тамру- почетнице и Прихваћене никада стварно нису познавале сестре, а још мање и Амирилин Трон- али, о Светлости, недостајаће јој.

Према Тамриним жељама, њено тело су обузела ткања Ватре сестара Ађаха из кога је уздигнута, Ађаха коме се враћа у смрти, и њен пепео се раштркао преко земљишта Беле куле. Моираина није била усамљена у плакању. Смиреност Аес Седаи није могла да заштити од свега.

И остатак дана је носила ту срамотну хаљину, и те ноћи ју је спалила. Никада више не би могла да је погледа, а да се не сети.

Све док нова Амирилин није уздигнута, Дворана Куле је владала Кулом, али су постојале строге законске мере које су осигуравале да то не одуговлаче превише, и до вечери након Тамрине сахране, Сијерин Веју је уздигнута из Сивих. Амирилин је требала да услиши жеље и да опрост казни на дан када преузима улогу и палицу. Ниједна није дошла од Сијерин, и у року од пола недеље, сваки мушки службеник у Кули је отпуштен без изузетака, наводно због флерта са почетницама или Прихваћенима, или због “недоличних погледа и одмеравања”, што је могло да значи било шта. Отпуштени су чак и људи довољно стари да су њихови унуци имали децу, и неки који уопште нису волели жене. То ипак нико није прокоментарисао. Нико се није усудио, не где би могло да дође до Сијериних ушију.

Три сестре су избачене из Тар Валона на годину дана, и двапут је Моираина морала да се придружи другима у Дворишту Издајица да би гледала како Аес Седаи скидају и постављају на троугао, а онда је шибају док не крене за запомаже. Заштита која је правила светлећу сиву куполу изнад каменог Дворишта је задржавала јауке, све док се није чинило да су окружили Моираину, утишавајући мисли, утишавајући удисаје. Први пут за недељу дана је изгубила усресређење и задрхтала је од хладноће. И не само од хладноће. Бојала се да ће јој ти крици звонити у ушима још дуго времена, на јави или у сну. Сијерин је гледала, и слушала, потпуно смирена.

Нова Амирилин је изабрала свог Чувара, наравно, и могла је да изабере нову Надзорницу полазница, ако је желела. Сијерин је учинила обоје. Зачуђујуће, Амира, пунија жена чије су дугачке плетенице лепршале док је вољом померала бич, је била Црвена, а то је била и нови Чувар, Духара. Ни закон нити обичаји нису захтевали да Чувар и Надзорница полазница буду из Амирилиног бившег Ађаха, то се ипак очекивало. Али опет, гласине су кружиле о изненађењу када је Сијерин одабрала Сиви уместо Црвеног. Моираина није мислила да ће било која од Тамриних трагача рећи Сијерин о потрази за бебом.

Сутрадан после другог шибања, она се појави у предсобљу Амирлинине канцеларије, где је Духара укочено седела за својим столом носећи око врата своју црвену шаку широку ешарпу. Пруге црвеног на њеној хаљини су биле тако учестале да је изгледало као да је цела њена хаљина црвена. Као Доманка, Духара је била витка и лепа иако је била шаку ипо виша од ње, али њене пуне усне су некако одисале подлошћу, док су јој очи трагале за манама. Моираина подсети себе да би Духара да нема ешарпу морала да скочи на било коју њену наредбу. Таман када је кренула да нешто заусти, врата Амирлинине собе се отворише и Сијерин уђе у собу са папиром у руци.

“Духара, треба да ми—а шта ти сада хоћеш?” Ово последње она је упутила Моираини, која се одмах поклони као да је полазница, и пољуби прстен Велике змије на Амирлининој руци пре него што се устала. Тај прстен је представљао једини накит који је Сијерин носила. Њена ешарпа је била упола ужа од Духарине, и њена тамно сива свилена хаљина је била једноставно скројена. Поприлично је била пуначка, и имала е лице које као да је било направљено да буде стално срећно, али упркос томе оно је било стално намргођено као да је такво исклесано. Моираина једва да је могла да је погледа равно у очи. То су биле веома тврде очи.

Уста јој се одједном осушише и она поче да се бори да не задрхти због тога што јој је одједном било хладније но у сред зиме, и брзим везама смиривања она неуспе да се довољно смири. Сазнала је доста о Сијерин кроз гласине о новој Амирлин. Једна од њих је сада дубоко погоди. За Сијерин, њено тумачење закона је био закон, и у њему није било нимало милости. Као и у њој.

“Мајко, дошла сам да замолим да будем ослобођена дужности око награде.” Њен глас је био постојан, хвала Светлости. “Чиновници то обављају најбрже што могу, али их успорава то што морају сваки дан да чекају у реду како би сестра одобрила оно што раде.”

Сијерин стисну уста као да је управо загризла нешто кисело. “Зауставила би ту глупу награду у потпуности само што би то извело Кулу на лош глас. Будаласто расипање новца. Врло добро, чиновници могу од сада да шаљу своје папире на потпис некој другој сестри. Смеђој можда. Оне воле такве ствари.” Моираино срце поскочи пре него што Амирлин додаде, “Ти ћеш остати у Тар Валону, наравно. Као што знаш ускоро ћемо те требати.”

“Како ви кажете, Мајко”, Моираина одговори, док јој је срце пропадало све дубље и дубље, после оног кратког лета. Дубоко се наклонивши она поново пољуби Амирлинин прстен. Када је у питању неко као Сијерин, боље је не ризиковати.

Сијуан ју је чекала у њеним собама када се она вратила. Њена пријатељица се нагну напред упитно у ишчекивању.

“Ослобођена сам дужности у вези са наградама, али ми је наређено да останем у Тар Валону. ‘Као што знаш ускоро ћемо те затребати.’ ” Мислила је да је добро имитирала Сијерин глас иако је био помало прожет горчином.

“Рибље изнутрице!” Сијуан промрмља, опруживши се уназад. “Шта ћеш сад да урадиш?”

“Идем напоље. Знаш где ћу бити.”

Сијуанин дах застаде. “Светлост те сачувала”, она рече тренутак касније.

Није било сврхе чекати, те Моираина обуче своју хаљину за јахање, док јој је Сијуан помагала у облачењу како би оно било брже. Хаљина је била погодно тамноплава, са тек неколико сребрних лозица са листовима које су се пењале уз рукаве како би окружиле високи оковратник. Све њене тамније хаљине су биле извезене, али почела је да мисли како им мало рада са иглом не би шкодило.

Оставивши свој шал сложен у високом орману, она узе плашт постављен црном лисичјом длаком, и убаци свој чешаљ и четку за косу у један од џепова које је направио кројач плаштова, а у други убаци своју кутију за шивење. Узевши своје рукавице за јахање, она загрли Сијуан и пожури напоље. Дуги опроштаји би се претворили у сузе, а она није смела толико ризиковати.

Сестре у ходнику је погледаше док је она пролазила, али већина је изгледала задубљено у сопствене послове, иако су и Каирен и Шеријам рекле да је ово изгледа прехладан дан за јахање. Једино је Елдит рекла ишта више, зауставивши је са полу-подигнутом руком, и посматрајући је на начин који је био исувише сличан Лелаинином.

“Уништене фарме и села бојим се, нису баш предвиђене за освежавајуће шетње”, белокоса Седничарка промрмља.

“Сијерин ми је наредила да останем у Тар Валону”, Моираина одговори. Њено лице је било савршена Аес Седаи маска, “и мислим да би сматрала прелазак једног од мостова на пар сати као непослушност.”

Елдитина уста се стегнуше на тренутак, на тако кратко да би Моираина могла помислити да јој се учинило. Сигурно је прочитала Сијерине планове за њу, и није јој се то свидело. “Амирлин може бити опасна за било кога ко би прекршио њене жеље и на најмањи начин, Моираина.”

Моираина се скоро насмејала. Светлости, жена јој је дала шансу да јој то изравно каже. Па, скоро изравно. Примеран Аес Седаи одговор. “Онда је добро што не намеравам да пређем мост. Немам жељу да будем ишибана.”

У Западној штали, оседлала је Стрелу, без јахаћих торби на седлу. Није било потребе за њима за јахање у граду, и без обзира шта Елдит рекла, Седничарка би могла послати некога да провери.

Моираина би то урадила. Уз мало среће, нико неће посумњати ништа пре мрака.

Њена прва станица је била код газдарице Дормаиле, гдје је банкар имао подоста спремних обвезница у различитим износима и четири торбе од дебеле коже у којима је било две стотине круна у злату и сребру поред њих. Новац ће бити довољан Моираини неко време.

Обвезнице су биле ту када се новац потроши и за случај нужде. Онда када буде искористила прву, мораће да се креће брзо.

Очи и уши Куле ће је тражити, и без обзира колико банкари били дискретни, Кула обично сазна оно шта жели да сазна. Газдарица Дормаил није постављала питања, наравно, али када је сазнала да је Моираина сама, понудила јој је четири своја чувара као пратњу, што је Моираина и прихватила. Није се плашила разбојника, којих је било мало у Тар Валону и са којима се било лако изборити у свакој прилици, али ако би ико и помишљао на пљачку, боље би било да их растерују телохранитељи него Моћ. То би привукло пажњу. Богате жене су често путовале у пратњи телохранитеља, чак и у Тар Валону.

Мушкарци, који су ходали распоређени у формацији коцке око Стреле када је кренула од банкара би се могли назвати чуварима, али иако су носилy обичне сиве капуте, били су то мишићави људи који су навикли на ношење мачева о појасу. Без поговора су то били “чувари” који су савладали газду Гортхана, или како год се он заиста звао, они или људи налик њима. Банке су увек имале чуваре, иако их нису називали тим именом.

Код Таморине продавнице је послала двојицу људи са новцем да пазаре путни ковчег и унајме пар носача, онда се пресвукла у једну од јахаћих хаљина у којој је изгледала као нижа каирхијењанска племкиња. Три од пет хаљина су биле умерено накићене и није се жалила. Прекасно је да било шта мења у сваком случају. Тамора није поставила више питања од газдарице Дормаил; свако је био пажљив са својим кројачем. И, такође, кројачице су имале свој осећај дискреције, или не би остале дуго у послу. Пре одласка, Моираина је ушушкала прстен Велике змије у врећицу за каишем. Осећала се чудно, као је да јој је рука гола без њега, прст ју је сврбео жудећи за малим кругом од злата, али превише је њих у Тар Валону знало шта он представља. За сада, она се заиста мора крити.

Са својом малом групом, напредовала је према северу, застајући да натоваре носаче неопходним стварима које није могла непримећено понети из Куле, док најзад нису стигли до Северне луке, где су се градске засецале реку правивши прстенскоро миљу дугачак прекинут само на једном месту, на северу где је био улар у луку.

Пристаништа са дрвеним крововима оивичавала су унутрашњост тог огромног прстена, и на њима су били везани речни бродови свих величина. Неколико речи са газдарицом пристаништа, дежмекастом, седом женом забринутог израза, прибавиле су јој упутства како стићи до Плавокрилог, брода са два јарбола. Плавокрили није био највећи брод у пристаништу, али је, по распореду, требало да исплови у току овог сата. Ускоро је Стрела била подигнута на палубу дугачком дрвеном полугом, са каишевима испод стомака, и сређена на палуби, носачи су били исплаћени, војници отпуштени са по сребрном марком у знак захвалности, а њен ковчег удобно распремљен у малој кабини. Ипак, проводиће много више времена него што би желела у тој кабини, тако да је остала на палуби трљајући Стрелин нос, док су одвезивали речни брод и гурали га од дока. Дугачка весла била су избачена и Плавокрили је пловило преко луке као нека дивовска водена буба.

Тако је и видела како газадарица докова показује на Плавокрилог и прича са мушкарцем који је држао свој тамни огртач чврсто око себе док је пиљио у брод. Истог трена је загрлила саидар, и све што је видела посало јој је јасније, оштрије. Исход није био добар као када се гледа кроз добро стакло за гледање, али је могла да разазна мушкарчево лице, како похлепно мотри из капуљаче. Опис газдарице Дормаиле био је тачан. Није био леп, већ пре згодан, упркос ожиљку у углу левог ока. И био је веома висок за Каирхијењана, скоро два корака. Али како ју је нашао овде, и зашто ју је тражио? Није могла да се сети пријатног одговора ни на једно питање, поготово на друго. За некога ко је хтео да заустави сплетку Дворане, неког ко је желео да на Сунчевом трону не види Дамодреде већ неку другу Кућу, најлакши начин би био смрт канидата Дворане. Добро упамтивши човеково лице, пустила је да Моћ нестане. Још један разлог да се веома пази, по свему судећи. Знао је којим бродом она путује, и вероватно свако стајалиште одавде до Крајина. То је изгледало као најбоље место да се почне, далеко од Каирхијена и лако је могло да се дође реком.

“Је ли Плавокрили брз брод, капетане Карни?” упитала је.

Капетан, широк човек опаљен сунцем танких бркова навоштених у шиљке, прекинуо је са извикивањем наредби и набацио нешто налик осмеху пуном поштовања. Био је прилично задовољан да узме злато племкиње за њу и коња. “Сигурно најбржи на реци, моја госпо”, рекао је, и вратио викању на посаду.

Већ је имао пола злата, и само је треабало да покаже довољно поштовања да осигура да добије и остатак.

Сваки капетан је могао исто да каже за свој брод, али када се ветар ухватио у троугласта једра, Плавокрили је поскочио као његов имењак, скоро скоро излећући из лучке капије. Тог тренутка, Моираина је закорачила у непослушност Амирлин Трона. О, Сијерин је сигурно мислила да је то урадила још откако је напустила Кулу, али намера није дело.

Какву год казну та жена изрекла, вероватно ће садржати Рад, Лишавање, Обамирање Тела и Обамирање Духа. И поврх тога, скоро сигурно је имала и убицу за петема. Колена би требало да јој се тресу од страха од Сијерин, ако не и од газда Гортанеса, али док су се Тар Валон и Кула смањивали иза ње, све што је осећала било је огроман прасак слободе и узбуђења. Сада нису могли да је ставе на Сунчани трон. Док је Дворана нађе, неко други би био обезбеђен на њему. И отишла је да нађе мушко дете. Отишла је у пустоловину величанствену као било која коју је икада предузела Аес Седаи.

Претходно - Назад на садржај - Следеће

1. Јањић је превео неких 75% а остатак само превели ми: Четвртадимензија (ја), Нинаева, Гваин, и Перин. Такође ми смо мало и прегледали текст.