Епилог
Четврта Димензија (4th Dimension)
Следећа зора је затекла Аесдаишар у жалости, са посвуда извијеним белим заставама, док су слуге носили дуге беле траке везане за руке. Гласине у граду су већ причале о знацима који предсказују смрт, о кометама и ватрама на небу.
Народ је умео да уклопи оно што би видели у оно што познају или у оно у што желе да верују. Нестанак простог војника, па чак и једне Аес Седаи, није био примећен поред дубоке жалости која је натерала чак и јаке људе да плачу дуж ходника.
Враћајући се пошто је уништила Мереанине ствари—после што их је узалудно претражила у потрази за траговима о другим Црним сестрама—Моираина се склонила са пута Eдејн Арели, која је клизила низ ходник у белој хаљини грубо кратко ошишане косе. Причало се да она намерава да се повуче из света. Мораина је мислима да се она већ повукла. Њене избечене очи су изгледале измучено и старо. На неки начин, сличиле су очима њене кћерке, пуне очаја и знања да ће смрт уследедити ускоро.
Када је ушла у своје одаје, Сијуан поскочи са столице у дневној соби. Као да су недеље протекле откада је Моираина последњи пут видела. “Изгледаш као да си посегнула за мамцем и пронашла очњак-рибу''. Сијуан прогунђа. “Па, није изненађујуће. Увек сам мрзела да жалим за људима које сам познавала. У сваком случају, можемо да одемо кад год хоћеш. Рахијен се родио на фарми скоро две миље од Змајеве планине. Мереан му није прилазила, бар до јутрос. Мислим да га неће повредити због сумње чак и ако је стварно Црна.”
Није он. Некако, Моираина је скоро то и очекивала. “Мереан неће више никада икога повредити, Сијуан. Концентриши тај твој ум ради мене на једну загонетку.” Сместивши се у столицу, она отпоче од краја, и ужурбано исприча иако је Сијуан запрепашћено слушала и тражила да прича детаљније. Осећала се као да је најзад поново жива. Било је олакшавајуће када је најзад стигла до узрока који је навео на овај сукоб. “Желела је Дирика да убије пре свега, Сијуан. Њега је убила првог. А покушала је да убије и Лана.”
“То је сулудо”, Сијуан се успротиви. “Шта повезује осмогодишњака и хладнокрвну лав-рибу као што је Лан?”
“Срећа. Дирик је преживео пад који је требало да га убије, а сви говоре да је Лан најсрећнији живи човек иначе би га Пустош давно убила. То чини образац, али образац мени изгледа сулудо. Можда је чак и твој ковач дио свега. Као и Џозеф Наџима, још у Канлууму, што се мене тиче. И он је био срећан, такође. Реши ми то ако можеш. Мислим да је то важно, али не могу да схватим како.”
Сијуан је корачала тамо-амо преко собе, шутирајући своју сукњу трљајући браду, мрмљајући нешто о “срећковићима” и о “ковачу који се брзо уздигао” и осталим стварима које Моираина није могла разумети. Одједном она се укопа и рече, “Она се никад није ни приближила Рахијену, Моираина. Црни ађах зна да се Змај поново родио, али не знају крваво кад! Можда је Тамра успела да то задржи за себе, или су можда били прегруби, те је она умрла пре него што су то извукли из ње. То мора бити то!” Њена срећа се претопи у ужас. “Светлости! Оне убијају било ког мушкарца или дечака који можда може да усмерава! Светлост ме сагорела, хиљаде могу да умру, Моираина. Десетине хиљада.”
То је имало смисла и било је ужасно. Мушкарци који могу да усмеравају ретко када су знали шта раде, бар у почетку. У почетку једноставно су се чинили срећним. Догађаји су им бивали наклоњени, и често би се уздигли и постали познати неочекиваном брзином. Сијуан је била у праву. Црни ађах је отпочео покољ.
“Али оне не знају да трагају за бебом”, Моираина рече. Чврсто колико је морала бити.
“Новорођенче неће показати никакве знаке. Имамо више времена но што смо мислиле. Ипак не довољно да би смо постале неопрезне. Било која сестра може бити припадница Црног ађаха. Ја мислим да је Кедсуан једна од њих. Оне знају да га и друге траже. Ако једна од Тамриних трагача пронађе дечака и пронађу је са њим, или одлуче да испитају једну од њих уместо да је убију првом приликом . . . ” Сијуан је бленула у њу. “Ми и даље имамо задатак”, Моираина јој рече.
“Знам”, рече Сијуан полако. “Само никада нисам помислила . . . Па када има посла, онда вучеш мреже или чистиш рибу.” Додуше, томе је недостајала уобичајена жестина. “Можемо бити на пола пута до Арафаела пре подне.”
“Ти се враћаш у Кулу”, Моираина рече. Заједно неће моћи да траже нимало брже но што једна може, а ако треба да буду одвојене, које боље место за Сијуан до да ради за Кеталиу Деларме, и тако да има приступ свим извештајима очију и ушију Плавог ађаха? Док би Моираина тражила дечака, Сијуан би могла да сазна шта се дешава у свакој земљи и знајући шта да тражи моћи ће да запази било какав знак Црног ађаха или Поноворођеног Змаја. Сијуан је стварно умела да увиди разум када би јој на то указали, иако је овог пута за то био потребан труд, а када се најзад сложила, то је урадила мрзовољно.
“Кеталиа ће ме самном да зачепи корито зато што сам побегла без њене дозволе”, промрмља.
“Спалит ће ме! Обесит ће ме да се сушим у Кули! Бићу срећна ако ме не ишиба! Моираина, политика је довољно лоша да те натера да ознојиш канте зноја у сред зиме! Ја је мрзим!” Али она је већ претраживала ковчеге у потрази за стварима које ће понети са собом назад у Тар Валон. “Претпостављам да си упозорила оног типа, Лана. Ја бих рекла то заслужује, много ће му то користити. Чујем да је изјахао пре сат времена, и запутио се у Пустош, а ако га она не убија—Где си кренула?”
“Имам нека недовршена посла са тим човеком”, Моираина рече преко рамена. Она је донела једну одлуку још првог дана када га је упознала и тада се намерила да је испоштује ако испадне да он није Пријатељ Мрака,.
У штали где је Стрела чувана, бацањем сребрних марки као да су пенији, успела је да јој Стрела буде припремљена још док су новчићи били у ваздуху, и она се баци у седло не марећи што јој се сукња задигла и открила јој ноге до изнад кољена.
Мамузнувши кобилу она у галопу напусти Аесдаишар у правцу севера, терајући народ да јој се склања са пута скачући, чак прескочивши једна кола која су јој се нашла на путу а чији возач их није довољно брзо склонио са пута. За собом је оставила буру повика и претећих песница.
На путу северно од града заустављала је возаче који се се кретали у супротном смеру да их приупита да нису видели једног Малкиера на дорату, и било јој је поприлично лакше први пут када је добила “да” као одговор. Он се могао запутити у безброј праваца пошто је прешао шанац. А још је имао и сат предности . . . Стићи ће га макар га морала слиједити у Пустош!
“Малкиеранац?” Мршави трговац је изгледао збуњено. “Па, моји стражари ми рекоше да има један тамо. Опасни су то људи ти Малкиери.” Извивши се на свом седишту он показа ка једном травнатом брду на стотину корака од пута. Два коња су се видела на врху, од којих је један био теглећи, а прамен дима се извијао на поветарцу.
Лан једва да подиже поглед кад она сјаха. Клечећи крај остатака мале ватре, он је чачкао пепео дугом гранчицом. Чудно, у ваздуху се осећао се мирис спаљене косе. “Понадао сам се да си завршила са мном”, он рече.
“Не у потпуности”, она му рече. “Спаљујеш своју будућност? Мислим да ће многи бити ожалошћени твојом смрћу у Пустоши.”
“Спаљујем своју прошлост”, рече устаући. “Спаљујем сећања. Нацију. Златни ждрал више никада неће летети.” Почео је да шутира земљу на пепео, а онда се поколеба и сагну се да сакупи мало влажне земље у шаку и формално је посу по пепелу. “Нико неће жалити за мном када умрем јер сви они који би ме жалили су већ мртви. Поред тога, сви људи умиру.”
“Само будале желе да умру пре времена. Желим да будеш мој Заштитник, Лане Мандрагоране.”
Он је пажљиво погледа не трепћући, а онда одмахну главом. “Требао сам претпоставити да је то у питању. Ја имам рат да водим, Аес Седаи, и немам жељу да ти помажем у ткању мрежа Беле куле. Нађи неког другог.”
“Ја се борим у истом рату као и ти, борим се против Сенке. Мереан је била Црни ађах.” Она исприча све, почевши од Гитариног Предсказања у присуству Амирлин трон и две Прихваћене, преко онога што је Сијуан прокљувила и смрти Тамриних трагача, све до последње речи. Да је други човек у питању већину би оставила неизреченом, али било је веома мало тајни између Заштитиника и Аес Седаи. “Рекао си да си спалио прошлост. Остави прошлости пепео. Ово је исти рат, Лане. Ово је до сада најважнија битка у том рату. И у овој битци можеш да победиш.”
Дуго је само стојао загледан ка северу, у правцу Пустоши. Није знала шта би урадила ако би је одбио. Рекла му је више но што би смела рећи икоме сем свом Заштитинику.
Одједном он се окрете, исука мач и на тренутак је изгледало као да намерава да је нападне. Уместо тога он паде на кољена, и положи сечиво преко шака. “Мајчиним именом се заклињем да ћу исукати када ти кажеш ‘исучи’ и вратити мач у корице када ти кажеш ‘врати’. Мајчиним именом се заклињем да ћу доћи када ти кажеш ‘дођи’ и поћи када ти кажеш ‘иди’.” Пољубио је сечиво и погледао је у ишчекивању. Чак и на кољенима чинио је да било који краљ на трону изгледа благо у поређењу са њим.
Мораће да га научи понизности ради њега самог. И ради бара. “Има још нешто”, она рече полажући шаке на његову главу.
Ово ткање Духа је било једно од најкомпликованијих познатих ткања за које су Аес Седаи знале. Оно је било ткано око њега, сместило се у њега и онда нестало. Одједном она је била свесна њега, на начин на који су то Аес Седаи биле својих Заштитника. Његове емоције су биле мало клупко у њеној глави, и састојале су се само од као челик јаке одлучности која је била оштра као сечиво. Сазнала је за умртвљени бол старих повреда, које је потискивао и игнорисао. Биће у могућности да повуче на његову снагу ако буде потребно, и да га нађе ма колико далеко био. Били су везани.
Он глатко устаде, враћајући свој мач у корице док је проучавао. “Људи који нису били тамо називају је Битком код Сјајних зидова”, он рече нагло. “Учесници је називају Крвавим Снегом. Ничим више. Они знају да је то била битка. У зору првог дана, повео сам скоро пет хиљада људи. Кандораца, Саладејаца, Доманаца. До вечери трећег дана, пола њих су били рањени или мртви. Да сам начинио другачије одлуке, неки од тих мртвих би били живи. А други би били мртви уместо њих. У рату, само се помолиш за своје мртве и узјашеш, зато што увек постоји нова битка иза хоризонта. Помоли се за мртве, Мораина Седаи, и узјаши.”
Запрепашћена само што се није избечила. Заборавила је да веза ради у оба смера. Он је знао и за њена осећања такође, и изгледа да их је могао лакше разликовати но она његова. Тренутак катније она климну, иако није знала колико би молитви било потребно да умири свој ум.
Одајући јој Стрелине узде, он рече, “Где сад јашемо?”
“Назад у Чачин”, она признаде. “А онда Арафел, и . . .” Тако мало имена од оних које је било лако наћи је преостало. “Свет, ако треба. Ми ћемо победити у овој битци или свет умире.”
Једно крај другога они одјахаше до пута и заокренуше на југ. Иза њих небо је почело да тутњи и да тамни, још једна касна олуја се спуштала из Пустоши.
