Поглавље 12

Зимски љиљан


Још један је слуга скоро пао на нос клањајући се, а Елејна је уздисала док је клизила кроз ходнике палате. Барем је покушавала да клизи. Кћерка наследница Андора величанствена и спокојна. Желела је да трчи, иако би је њена тамно плава хаљина вероватно саплела да је покушала. Скоро да је могла да осети исколачене очи крупног човека како прате њу и њене следбенике. Само незнатна иритација, и то она која ће проћи, зрно песка у њеној папучи. Ранд крвави мисли-да-он-зна-шта-је-најбоље-за-свакога ал’Тор је свраб на мојим леђима! мислила је. Ако је успео да јој побегне овај пут . . .!

„Само запамти“, рекла је чврсто. „Не сме да чује ништа о шпијунима или о рачвокорену или било шта од таквих ствари“ . Последња ствар која јој треба је да он одлучи да је „спаси“ . Мушкарци су радили такве глупости; Нинаева је то звала „размишљати длакама на грудима.“ Светлости, вероватно би покушао да врати Аијеле и Салдејце назад у град! У саму палату! Колико јој год било горко да призна, не би могла да га спречи уколико би покушао, не осим ако не би избио рат, а чак ни то можда не би било довољно.

„Не говорим му ствари које не мора да зна“, Мин је рекла, мрштећи се на запањену дугоногу служавку која се клањајући опружила по црвено-браон плочицама. Гледајући Мин постранце, Елејна се сетила када је једном она носила панталоне, а да ли ће их можда обући поново. Оне су свакако слободније од сукњи. Али не чизме са штиклом свакако, одлучила је промисливши. Мин је у њима је била висока скоро као Авијенда, и у њима би се чак и Биргита клатила, уз њене угодне панталоне и капут који једва да прекривао кукове, призор је био позитивно скандалозан.

„Ти га лажеш?“ рече Авијенда тоном прошараним сумњом. Чак је и начин на који је поправљала шал био испуњен неодобравањем, запањено је гледала у Елејну па у Мин.

„Наравно да не“, Мин је одговорила оштро, узвраћајући поглед. „Само уколико је неопходно.“ Авијенда се насмејала, и одмах затим се изненадила кад је схватила што је урадила, и наместила камено лице.

Шта да ради са њима? Оне морају да воле једна другу. Једноставно морају. Али две жене су гледале једна на другу као непознате мачке остављене у малој просторији, од првог трена кад су се среле. Ох, сложиле су се око свега—нису имале другог избора, не кад ни једна није могла да претпостави када ће следећи пут све три бити заједно са њим—надала се да неће почети да показују једна другој како спретно баратају са ножевима поново. Веома опуштено, не имплицирајући никакву претњу, али некако врло слободно, такође. С друге стране, Авијенда је била поприлично запањена бројем ножева које је Мин имала код себе.

Млади жгољави слуга који је носио тацну пуну високих оквира за стојеће лампе наклонио се док су оне пролазиле. Нажалост, толико је интензивно буљио да је заборавио да обрати пажњу на терет који је носио. Лом стакла које се разбило по плочицама је испунио ходник.

Елејна је уздахнула поново. Искрено се надала да ће се сви ускоро навикнути на нови поредак ствари. Није она била објекат зевања наравно, ни Авијенда, чак ни Мин, мада ипак она вероватно јесте мало. Не, биле су то Касеила и Дени, које су ишле за њима, због који су људи ширили очи и слуге се тресле. Имала је осам телохранитеља, сада, и те две су биле стража пред њеним вратима када се пробудила.

Врло вероватно нешто до тих запрепаштења била су због тога што је Елејна уопште и имала Чуварке иза себе, а остала, највероватније, што су њени чувари биле жене. Нико није био привикнут на то, још увек. Али Биргита је рекла да ће их научити да изгледају церемонијално и то је и успела. Мора да је упослила сваку шваљу и модисткињу у палати чим је изашла из Елејниних одаја синоћ. Свака од жена носила је светлоцрвени шешир, са дугачким белим украсним пером које је ишло дуж обода шешира, и преко груди широку црвену ешарпу оивичену снежно-белом чипком са горопадним Белим лавом како хода дуж ње. Њихови јако црвени капути белих оковратника били су од свиле, крој је био мало измењен да би им боље стојао и висио скоро до колена, изнад скерлетних панталона са белом линијом дуж спољне стране ногу. Бледа чипка је висила раскошно са њихових манжетни и вратова, и њихове црне чизме су биле исполиране до сијања. Изгледале су отмено и чак се и Дени са њеним мирним очима мало кочоперила. Елејна је сумњала да ће бити још поносније када буду завршени њихови појасеви за мач и каније са златном обрадом, као и лакирани шлемови и оклопи за груди. Биргита је дала да оклопи за груди буду направљени тако да пристају женама, због чега су, Елејна је сумњала, ковачи из палате исколачили очи!

Биргита је тренутно била заузета испитивањем жена од којих ће одабрати двадесет за телохранитеље. Елејна је могла да осети како се концентрише, без знака физичке активности, тако да је морало бити то, осим ако није читала, или играла камење, а она је ретко за себе узимала слободан трен од својих дужности. Елејна се надала да ће се зауставити на двадесет. Надала се да је Биргита превише заузета, да неће приметити док не буде прекасно, да је маскирала њихову везу. Кад само помисли да је била толико забринута да Биргита не осети нешто што она није желела, а решење је лежало у простом питању за Вандену. Одговор је био болан подсетник колико је у ствари мало знала шта значи бити Аес Седаи, нарочито о оним стварима који друге сестре узимају здраво за готово. Изгледа да је свака сестра која је имала Заштитника знала како то да уради, чак и оне које су остале у целибату.

Чудно је како се некад ствари догоде. Да није било телохранитеља, да се није питала како ће успети да избегне њих и Биргиту, никад јој не би пало на памет да пита, никад не би научила на време да замаскира везу. Не да је намеравала да избегава телохранитеље у неко скорије време, али било је најбоље бити припремљен на време у случају да ти затреба. Биргита сигурно није имала намеру да допусти њој и Авијенди да лутају по граду саме, дању или ноћу, не више.

Доласком испред врата Нинаевине собе избацила је мисли о Биргити у потпуности из главе. Осим да не сме маскирати везу до задњег тренутка. Ранд је био с друге стране врата. Ранд који јој је понекад толико испуњавао главу мислима да се запитала да није она као оне будаласте жене из прича које изгубе главу због мушкарца. Увек је мислила да те приче мора да су писали мушкарци. Само, Ранд је стварно чинио да се понекад осјећа будаласто. Али хвала Светлости, барем он то није примећивао.

„Чекајте овдје и не пропуштајте никога“, заповедила је Чуваркама . Није могла сада допустити прекиде или пријеме. На срећу, њена стража је била толико нова да нико није могао да претпостави шта њихове фине униформе значе. „Бићу унутра само неколико минута.“

Салутирале су оштро, руком преко груди, и заузеле стражу са сваке стране врата, Касеила каменог лица са руком на балчаку мача, и Дени узимајући своју дугачку тољагу у обе руке и осмехујући се слабашно. Елејна је била сигурна да здепаста жена мисли да је Мин довела овде да се сретне са тајним љубавником. Претпостављала је да и Касеила мисли тако, такође. Тешко да су биле дискретне испред ове две жене колико су можда требале да буду; нико није поменуо његово име, али било је више него довољно „он ово“ и „он оно.“ Бар ниједна није измислила неки разлог да оде да пријави Биргити. Ако су оне биле њена стража, онда су биле њена а, не Биргитина. Осим што неће моћи да задрже Биргиту уколико замаскира везу прерано.

Схватила је да оклева. Човек о којем је сањала сваке ноћи је са друге стране тих врата, а она стоји ту као малоумница. Чекала је толико дуго, желела толико, а сада се скоро уплашила. Неће дозволити да ово пође наопако. Уз напор, прибрала се.

„Јесте ли спремне?“ Глас јој није био онако јак како се надала али барем није дрхтао. Лептири величине лисица треперили су јој у стомаку. То се није десило већ дуго времена.

„Наравно“, рече Авијенда али ипак је морала да прогута кнедлу прво.

„Ја сам спремна“ рече Мин слабашно.

Ушле су без куцања и брзо затвориле врата за собом.

Нинаева је скочила на ноге, широко отворених очију, пре него што су ушли у собу за седење, али Елејна је једва приметила њу или Лана, иако је слаткасти мирис Заштитникове луле испуњавао собу. Ранд је стварно био тамо; било јој је тешко да замисли да ће бити тамо. Оно одвратно прерушавање које је Мин помињала је нестало, осим отрцане одеће и грубих рукавица био је . . . прелеп.

Он је скочио је са столице када је угледао, такође, али пре него што се скроз исправио, посрнуо је ухватио се за сто обема рукама, загрцнуо се и видно покушавајући да спречи повраћање. Елејна је пригрлила Извор и направила корак ка њему, затим стала и натерала себе да пусти Извор. Њена способност Лечења је била сићушна, а у сваком случају, Нинаева се померила брзо колико и она, сјај Саидара је сијао око ње, руку подигнутих ка Ранду.

Прибрао се, и одмахнуо руком. „То је нешто што не можеш излечити, Нинаева“ рекао је грубо. „У сваком случају изгледа да си добила расправу.“ Лице му је било круто од скривања емоција, али Елејни је изгледало да је његове очи упијају целу. Авијенду такође. Изненадила се што јој је било драго да је тако. Надала се да ће бити тако, надала се да ће успјети да то превазиђе, али сада није било разлога да било шта превазилази. Био је видљив напор који је уложио да би се исправио, као и да одврати поглед од ње и Авијенде, иако је покушао да прикрије обоје. „Одавно је прошло време да се иде, Мин“, рекао је.

Елејна је зинула од изненађења. „Зар мислиш да можеш да одеш а, да чак ни не причаш са мном, са нама?“ успела је да изговори.

„Мушкарци“ Мин и Авијенда су изговориле у истом даху, и затим се погледале изненађено. Брзо су прекрстиле руке. У једном тренутку, упркос различитости између њих две, биле су слика и прилика једна другој, при исказивању женског гнушања.

„Људи који су покушали да ме убију у Каирхијену би претворили ову палату у брдо камења да знају да сам овде“, Ранд је рекао тихо. „Можда чак и ако би само сумњали. Претпостављам да ти је Мин рекла да су то били Аша’мани. Не веруј ни једном од њих. Осим можда тројици. Дармеру Флину, Џахари Наришми и Ебену Хопвилу. Можда можеш да верујеш њима, за остале . . . “ Причврстио је заштитне рукавице које су му висиле о боку, несвестан што ради. „Некад ти се мач изокрене у руци, али ја још увек требам тај мач. Само се склањајте од сваког човека у црном капуту. Видите, нема времена за разговор. Најбоље би било да одем брзо.“ Није била у праву. Није био онакав каквим га је сањала. Било је у њему нечег дечачког некада, али сада је нестало као да је изгорело. Оплакивала је то због њега. Мислила је да он то није жалио или да не може.

„У праву је у једној ствари“, рекао је Лан кроз облак дима из његове луле у истом тихом тону. Још један мушкарац који изгледа као да никад није био дечак. Његове очи биле су плави лед испод кожне плетенице која му је била увијена око лица. „Било ко у његовој близини је у великој опасности. Било ко.“ Из неког разлога Нинаева је шмркнула. Затим ставила руку преко кожне торбе са великим избочинама која је била на столу и насмејала се. Иако након једног тренутка њен осмех је задрхтао.

„Да ли се моја сестра и ја бојимо опасности?“ Авијенда је захтевала да зна, стављајући песнице на кукове. Шал јој је исклизнуо са рамена на под, али је оно била толико усресређена да није ни била свесна губитка. „Овај човек има тох према нама Аан’аллеин, као и ми према њему. И морамо га искупити.“

Мин је раширила руке. „Не знам како било чији ножни прсти имају икакве везе са било чим или стопала, али ја не идем нигдје док не поразговараш са њима, Ранде!“ Изгледала је као да не примјећује Авијендин изнервиран поглед.

Уздахнувши, Ранд се нагнуо на ивицу стола и провукао прсте кроз тамноцрвене коврџе које су му висиле до врата. Изгледао је као да се расправља сам са собом једва чујно.

„Жао ми је што си ти завршила са сул’дам и дамане “, изговорио је коначно. Звучао је као да му је било жао, али не превише; као да је жалио што је хладно. „Таим је требао да их испоручи сестрама за које сам мислио да су са вама. Али претпостављам да свако може да направи такву грешку. Можда је мислио да су све те Мудрости и Мудре жене које је Нинаева сакупила Аес Седаи.“ Осмех му је био миран. Није додиривао његове очи.

„Ранде“, рекла је Мин ниским упозоравајућим тоном.

Имао је петље да је погледа упитно, као да није схватао. И само наставио. „У сваком случају изгледа да их има довољно да чувају шачицу жена док не будеш могла да их предаш... другим сестрама, овима са Евгеном. Ствари никад не испадну онако како очекујеш, зар не? Ко би помислио да ће неколико сестара које беже од Елаиде прерасти у побуну против Беле Куле? Са Евгеном као Амирлин! И дружином Црвене руке као њене војске. Претпостављам да Мет може остати тамо још мало.“ Из неког разлога је затрептао и додирнуо се по челу, и онда наставио у том иритирајујће опуштеном тону. „Па. Кад се све сагледа, врло чудан обрт ствари. У оваквом стању, не бих био изненађен ако моји пријатељи у Кули скупе довољно храбрости и изађу на отворено“

Подижући обрву Елејна је погледала у Нинаеву. Мудрости и Мудре жене? Дружина је била Евгенина армија, а Мет је био са њом? Нинаевин покушај изненађене невиности је само учинио да изгледа као кривац прикуцан за врата. Елејна је претпостављала да и онако није важно. Сазнао би истину довољно брзо, само кад би се могао наговорити да разговара са Евгеном. У сваком случају, имала је она око много важнијих ствари да се позабави са њим. Овај човек је брбљао, колико год да је неусиљено звучао, брбљајући било шта, због чега би пукле у нади да ће их раздвојити.

„Неће ти успети, Ранде“ Елејна је притиснула руке на сукње да би спречила себе да му запрети прстом. Или песницом, није била сигурна које би од тога било. Друге сестре? Праве Аес Седаи, то је хтео да каже. Како се усуђује ? И његови пријатељи у Кули! Да ли је још увек веровао Алвијаринином чудном писму? Њен глас је био хладан, чврст и миран, којим је јасно говорила да неће слушати никакве глупости. „Ништа од тога није битно, не сада. Важно је оно око чега треба да разговарамо ти, Авијенда, Мин и ја. И разговараћемо. Сви ћемо разговарати, Ранде ал’Торе, И ти нећеш изаћи из ове палате док не разговарамо! “

Дуго времена је само посматрао, његов израз лица се није мењао. Онда је звучно удахнуо, а лице му је отврднуло као гранит. „Волим те, Елејна.“ Без паузе је наставио, речи су лиле из њега као вода кроз пробушену брану. Лице му је било као зид од камена „Волим те, Авијенда. Волим те, Мин. Ни мрву више или мање него друге две. Не желим само једну од вас, желим све три. Ето тако, изволите, ја сам блудник. Сада можете отичи и никада се више не окренути за мном. То је лудост у сваком случају. Не могу да дозволим да волим било кога!“

„Ранде ал’Торе“ Нинаева је вриснула, „то је најсрамнија ствар коју сам чула из твојих уста! Сама помисао да кажеш трима женама да их волиш! Ти си гори од блудника! Извини им се одмах“ Лан је извадио лулу из уста и пиљио у Ранда.

„Волим те, Ранде.“ Елејна је рекла просто, „и иако ниси питао, желим да се удам за тебе.“ Поцрвенела је мало, али желела је да буде одавно и још директнија, тако да се ово једва и рачунало. Нинаеви су се уста отварала али никакав звук се није чуо.

„Моје срце је у твојим рукама, Ранде.“ изговарајући његово име као нешто ретко и драгоцјено. „Ако положиш свадбени венац пред моју сестру и мене, подићи ћу га.“ И она је поцрвенела, такође, сагнула се да узме шал и наместила га око руку покушавајући то да прикрије. По аијелским обичајима, није смела никад изговорити ништа од тога. Нинаева је коначно успела да изусти звук. Цик.

„Ако до сад не знаш да те волим“, рекла је Мин, „онда си слеп, глув и мртав!“ Она засигурно није поцрвенела; било је нечег несташног у њеним тамним очима, и изгледала је као да је спремна да се насмеје. „Што се брака тиче, па, нас три ћемо се око тога договорити између себе, ето тако!“ Нинаева је ухватила кику са обе руке и чврсто је цимнула, дувајући јако кроз нос. Лан је почео интензивно да пребира по својој чинији за лулу.

Ранд је испитивачки гледао њих три као да никада пре у животу није видио жену и питао се шта су оне. „Ви сте све луде“, рекао је коначно. „Оженио бих било коју од вас - све вас, тако ми Светлост помогла!—али то не може бити и ви то знате.“ Нинаева се срушила у столицу, тресући главом. Мумлала је нешто за себе, иако је све што је Елејна могла разумети било нешто како би Женски круг прогутао језике.

„Има нешто што треба да расправимо.“ Елејна је рекла. Светлости, Мин и Авијенда као да су гледале у тесто! Уз напор успела је да учини да јој осмех не дјелује толико ... жељно. „У мојим одајама, мислим. Нема потребе да досађујемо Нинаеви и Лану више.“ Или пре ће бити, да се бојала да ће Нинаева покушати да их заустави када би чула. Жена је била превише брза да користи свој ауторитет кад се дотакну Аес Седаи питања.

„Да“, Ранд је рекао полако. Онда чудно додао, „рекао сам да си ти победила, Нинаева. Нећу отићи, а да се не видим са тобом поново.“

„Ох!“ Нинаева је почела. „Да. Наравно да нећеш. Гледала сам га како расте“, мумлала је окрећући влажан осмех ка Елејни. „Скоро од почетка. Гледала његове прве кораке. Не може отићи, а да пре подобро не поразговара са мном.“

Елејна је погледала сумњичаво. Свјетлости, изгледала је баш као остарела дадиља. Иако Лини никада није мумлала. Надала се да је Лини жива и здрава, али се врло плашила да ни једно ни друго није истина. Зашто се Нинаева понаша овако? Жена је нешто намерила и ако нема намеру да искористи своје високо место по јачини у Моћи онда то значи да зна да је то што је намерила погрешно.

Одједном, Ранд је изгледао као да трепери, као да ваздух око њега испарава од топлоте, и све остало је нестало из Елејнине главе. У тренутку био је . . . неко други, неко нижи, мршавији, грубљи и насилан. И толико одбојан за гледање да није ни размотрила чињеницу да користи мушку половину Моћи. Масна црна коса падала је по његовом болесно бледом лицу којем су доминирале длакаве брадавице, укључујући и једну на његовом носу великом као луковица изнад опуштених наизглед балавих усана. Чврсто је затворио очи и прогутао кнедлу, рукама се хватајући за наслон од столице, као да није могао да поднесе да га они гледају таквог.

„Још увек си леп, Ранде“, рекла је нежно.

„Ха!“ Рекла је Мин. „Од таквог лица би се коза онесвестила!“ Па стварно би, али није требала то да каже.

Авијенда се насмејала. „Имаш смисла за хумор, Мин Фаршоу. Од таквог лица би се крдо коза онесвестило!“ Ох, Светлости, стварно би! Елејна је потиснула осмех тачно на време.

„Ја сам ко сам“, рекао је Ранд, подижући се са столице. „Ви то само нећете видети.“

На Денин први поглед на прерушеног Ранда, осмех је уз гримасу нестао са лица здепасте жене. Касеилина уста су остала разјапљена. Толико о мислима о тајним љубавницима, помислила је Елејна, смејући се у себи од задовољства. Била је сигурна да је он привлачио исто толико погледа колико Чуварке, гегајући се између њих са надуреним и љутитим изразом лица . Сигурно нико неће посумњати ко је он. Слуге по ходницима су вероватно мислиле да је он осумњичен за неки злочин. Тако је свакако изгледао. Касеила и Дени нису скидале поглед са њега као да су и оне то мислиле, такође.

Чуварке скоро да су почеле да се препиру са њом када су схватиле да она намерава да их остави да чекају испред врата док су оне три са њим унутра. Одједном, Рандово прерушавање више није било толико интересантно. Касеилине усне су се истањиле, а Денино широко лице је добило тврдоглав израз незадовољства. Елејна је скоро требала да им замаше њеним прстеном Велике Змије испред лица пре него што су заузеле позиције испред њених врата, мрштећи се. Лагано је затворила врата за собом, склањајући поглед са њихових мрзовољних израза лица, и ако је хтјела да их залупи. Светлости, човек је могао изабрати нешто мало мање непривлачно као прерушавање.

А што се њега тиче, отишао је право ка изрезбареном столу, нагињујући се над њим, а ваздух око њега је задрхтао и онда је поново био онај исти. Скерлетне и златне змајеве главе са унутрашње стране његових руку су сијале металним сјајем. „Треба ми пиће.“ промумлао је једва чујно угледавши, на другој страни, сребрни крчаг дугачког грлића на столу прислоњеном при зиду.

Несигурно је отишао до тамо, још увек не гледајући у њу, Мин или Авијенду и напунио сребрни пехар за вино, који је попио до половине у једном цугу. То слатко зачињено вино је остављено након што је однесен њен доручак. Мора да је хладно као лед до сад. Нису очекивали да се врати у своје одаје тако брзо и од ватре у камину је остао само пепео. Али он није учинио ништа што је она могла приметити да би загрејао вино усмеравањем. Да јесте видела би бар пару. И зашто је отишао по вино уместо да га усмеравањем привуче себи? Такве ствари је он увек радио, чинио да пехари са вином и лампе лебде около на токовима Ваздуха.

„Јеси ли добро, Ранде?“ питала је Елејна. „Мислим, јеси ли болестан?“ Стомак јој се стегао на помисао која би то болест могла бити, код њега. „Нинаева може-“

„Добро сам колико могу бити“, рекао је равно. Још увек окренут леђима, празнећи пехар и затим га пунећи поново. „Сада, шта је то што не желите да Нинаева чује?“

Елејнине обрве су се подигле и разменила је погледе са Авијендом и Мин. Ако је он прозрео њено околишење онда је сигурно и Нинаева. Зашто их је пустила? И како је он то прозрео? Авијенда је замишљено климала главом. Мин је такође климала главом, али уз осмех који је говорио једноставно мораш да очекујеш овакве ствари од њега с времена на време. Елејна је осјетила мали убод—не љубоморе; љубомора није долазила у обзир код њих—смо иритација што је Мин провела толико времена са њим, а она не. Па ако хоће да се игра изненађења . . .

„Хоћемо да те вежемо као нашег Заштитника“, рекла је, намештајући хаљину док је седала. Мин је села на ивицу стола са којег су јој ноге висиле. Авијенда се сместила на тепих прекрштених ногу, пажљиво ширећи њене тешке вунене хаљине. „Све три. Обичај је да се прво пита.“

Хитро се окренуо, просипајући вино из пехара, а такође и из крчага пре него што је успео да исправи крчаг. Тихо изговоривши клетву, журно је искорачио из влажне мрље која се ширила по тепиху и вратио крчаг назад на тацну. Велика влажна мрља декорисала је предњи део његовог грубог капута, као и тамне капљице од вина које је покушао да очисти слободном руком. Веома задовољавајуће.

„Ви сте стварно луде.“ викнуо је. „Ви знате шта мене чека. Ви знате што то значи за сваког ко је за мене везан. Чак и ако не полудим, мораћете да преживите моју смрт! И како то мислиш све три, Мин не може да усмерава. У сваком случају, Алана Мосвани је стигла пре вас а она се није оптерећивала тражећи дозволу. Она и Верин су водиле неке девојке из Две Реке у Белу кулу. Везан сам за њу већ месецима сада.“

„И крио си то од мене, ти вуноглави чобанину?“ Мин је захтевала да зна. „Да сам знала -!“ Вешто је извадила танак нож из рукава, затим се загледала у њега и мрзовољно га вратила назад. Такво решење би било тешко за Ранда исто колико и за Алану.

„То је против обичаја“ рекла је Авијенда, напола упитно. Промигољила се на тепиху и додирнула прстима свој нож за појасом.

„Тачно тако“, Елејна је одговорила мргодно. Одвратно је да сестра то уради било ком човеку. А то што је Алана урадила Ранду . . .! Сећала се тамне, плаховите Зелене са њеном непредвидивим хумором и непредвидивом нарави. „Алана има више тоха према њему и према нама него што се не може искупити за цео живот! И према нама . Чак и ако то не уради желеће да сам је једноставно убила након што ми падне шака!“

„Након што нама падне шака“ рекла је Авијенда, наглашавајући климањем главе.

„Па.“ Ранд је пиљио у своје вино. „Видите да то нема поенте. Мислим . . . мислим да је боље да се вратим код Нинаеве, сада. Идеш ли, Мин?“ Упркос томе што су му рекле, звучао је као да није стварно поверовао, као да ће га Мин напустити сада. Није звучао као да се боји тога, него као да се помирио са тим.

„Има поенте“, Рекла је Елејна моментално. Нагнула се ка њему покушавајући снагом воље да га натера да прихвати то што су говориле. „једна веза те не штити од друге. Сестре не вежу истог човјека због обичаја, Ранде, зато што не желе да га деле, не зато што то није могуће урадити. И није против закона Куле, такође.“ Наравно неки обичаји су јаки као закон, барем у очима сестара. Нинаева је сваки дан све више и више причала о томе како морају да се држе обичаја и достојанства Аес Седаи. Када чује за ово вероватно ће експлодирати право кроз кров. „Па, ми желимо да те делимо! Ми ћемо те делити, ако се слажеш.“

Како је било лако то рећи! Некад је била је сигурна да не може. Док није схватила да воли Авијенду исто колико и њега, само на други начин. И Мин, такође; другу сестру, чак и ако нису усвојиле једна другу. Ишибаће Алану од главе до пете због тога што га је такла, уколико буде имала шансу, али Мин и Авијенда су нешто друго. Оне су биле део ње. На неки начин, њих три су биле једно.

Ублажила је тон.„Ја питам, Ранде. Ми питамо. Молим те, дозволи нам да те вежемо.“

„Мин“ прошапутао је скоро, оптужујући. Гледајући у Минино лице очи су му биле избраздане очајањем. „Знала си, зар не? Знала си да кад их угледам . . .“ Протресао је главом не могавши или не желећи да настави.

„Нисам знала за везивање док ми оне нису рекле пре скоро сат времена“, рекла је, узвраћајући његов поглед најнежнијим погледом који је Елејна икад видела. „Али сам знала, надала сам се, шта ће се десити кад их поново угледаш. Неке ствари се морају десити Ранде. Једноставно морају.“

Ранд је пиљио у крчаг вина, тренуци су трајали као сати, и најзад је вратио крчаг назад на тацну. „У реду“ рекао је тихо. „Не могу рећи да не желим то, зато што желим. Светлост ме спалила због тога! Али размислите о последицама. Размислите о цени коју ћете платити.“

Елејна није морала да размишља о цени. Она је знала од почетка, и расправљала о томе са Авијендом да буде сигурна да и она разуме такође. Објаснила је Мин. Узми што желиш и плати за то, говорила је стара пословица. Није било времена за губљење, ипак. Чак и сад, није му дозволила да он одређује која је цена превисока. Као да је то била његова одлука!

Отварајући се саидару, повезала се са Авијендом, делећи са њом осмех. Увећана свесност једне о другој, још интимније дељење емоција и физичких осећаја, јој је увек причињавало задовољство са сестром. Нешто налик томе ће ускоро да деле и са Рандом. Радила је на овоме врло пажљиво, студирајући га из сваког угла. Оно што је успела да научи од аијелског ткања усвајања је било од велике помоћи. Током те церемоније јој је ова идеја и пала на памет први пут.

Пажљиво је ткала Дух, ток од преко хиљаду нити, свака нит постављена тек тако, и положила ткање на Авијенду која је седела на поду, затим урадила то исто са Мин која је седела на ивици стола. На неки начин то уопште нису била два одвојена ткања. Расли су уз прецизну сличност, и изгледало је да се гледајући у једно види и друго такође. Ово нису била ткања која су коришћена током церемоније усвајања, али су се користили исти принципи. Ону су укључивали, оно што се десило са једном мрежом у ткању, дешавало се свим осталим у њему. Чим је ткање било на месту, предала је везу Авијенди. Већ направљени токови су остали и Авијенда је одмах исплела идентичне токове око Елејне и око Мин поново, комбинујући их тако да се више нису могли разликовати, а затим је вратила везу Елејни. То су радиле веома лако сада, након веома много вежбе. Четири ткања, или пре три, а опет сада су изгледали као једно ткање.

Све је било спремно. Авијенда је била чврста од самопоуздања јаког као и било што што је некад осећала од Биргите. Мин је седела чврсто се држећи за ивицу стола и чврсто прекрштених чланкова; оно није могла видети токове, али се самоуверено смешила покваривши слику једино кад је загризла усну. Елејна је дисала дубоко. У њеним очима њих три су биле окружене и повезане низом линија које су образовале шару од Духа према којој је и најфинија свила изгледала једнолично. Сада, само да буде функционисало како се надала да ће.

Од сваке од њих је продужила ткање у узаним линијама ка Ранду, уврћући три линије у једну, претварајући је у везу за Заштитника. Тако, поставила је ткање на Ранда нежно као да прекрива бебу. Паучинасто ткање Духа се сместило око њега, сместило у њега. Није чак ни трепнуо, али било је готово. Отпустила је саидар . Готово

Пиљио је у њих безизражајно и полако ставио прсте на слепоочнице.

„Ох Светлости Ранде, та бол“, Мин је прошапутала гласом пуним бола. „никад нисам знала, никад замишљала. Како можеш да је поднесеш? Постоје болови које изгледа ти и не осећаш, као да си живео са њима толико дуго да су постали део тебе. Те чапље на твојим рукама; још увек осећаш жигосање. Те ствари на твојим рукама боле! И твој бок. Ох, Светлости твој бок! Зашто не плачеш, Ранде? Зашто не плачеш? “

„Он је Кар’а’карн,“ рекла је Авијенда смејући се, „јак као сама Трострука земља! “ Лице јој је било поносно—ох тако поносно—али чак и док се смејала сузе су јој текле низ образе потамнеле од сунца. „Златне вене. Ох, златне вене. Ти ме заиста волиш, Ранде“

Елејна је једноставно пиљила у њега, осећала га у глави. Бол од рана и повреда које је он стварно заборавио. Напетост од неверовања и чуда. Његове емоције су биле тврде, додуше, као чвор боровог дрвета, скоро као камен. Али кроз њих су текле златне вене које су пулсирале и сијале кад год је погледао у Мин, Авијенду или њу. Он је стварно воли.

Волео их је све три. И због тога је хтела да се смеје од среће. Друге жене ће можда сумњати, али она ће увек знати истину о његовој љубави.

„Светлост послала да знате што сте урадиле“, рекао је тихим гласом. „Светлост послала да нисте . . .“ боров чвор је још мало отврднуо. Био је сигуран да ће бити повређене и већ је почео да очвршћује себе. „Ја . . . морам да идем сада. Бар ћу знати да сте све добро сада, нећу морати да бринем због вас.“ Одједном се исцерио, скоро да је изгледао дечачки да му је тај осмех додирнуо очи. „Нинаева ће бити избезумљена ако помисли да сам се искрао не јавивши јој се. Није да не заслужује мало нервозе.“

„Постоји још једна ствар, Ранде“, рекла је Елејна и затим застала да прогута. Светлости, мислила је да ће ово бити лак део.

„Претпостављам да Авијенда и ја морамо да поразговарамо док још имамо прилике“ рекла је Мин журно, скачући са стола. „Негде гдје можемо бити саме. Извините нас.“

Авијенда се грациозно устала са тепиха, намештајући хаљине. „Да, Мин Фаршоу и ја морамо да учимо једна о другој.“ погледала је Мин упитно, поправљајући шал, али изашле су руку под руку.

Ранд их је гледао опрезно, као да је знао да је њихов одлазак био планиран. Вук сатеран у ћошак. Али те златне вене су сијале у њеној глави.

„Постоји још нешто што су оне имале са тобом док ја нисам.“ почела је Елејна, али речи су јој остале у грлу и црвенило јој прекрило лице. Крв и пепео! Како су се остале жене носиле са овим? Пажљиво је размотрила смотуљак осећања у њеној глави који је био он и смотуљак који је био Биргита. Још увек није било промене у овом дугом. Замислила је како обмотава тај смотуљак марамицом и везује марамицу у чвор, а Биргита је затим нестала. Био је ту само Ранд. И те сјајне златне вене. Лептири величине вукова добовали су својим крилима по њеном стомаку.

Јако прогутавши кнедлу, дубоко је уздахнула. „Мораћеш да ми помогнеш око дугмади“, рекла је дрхтаво. „Не могу скинути ову хаљину сасвим сама.“


Две Чуварке су се ускомешале када је Мин са Аијелком изашла у ходник, и затим нагло стале и укочиле се кад су схватиле, док је Мин затварала врата за собом, да више нико неће изаћи

„Њен укус не може бити толико лош“, жена изобличеног лица и поспаних очију је рекла испод даха, рукама стежући њену дугачку мочугу. Мин је помислила да то није нико требао да чује.

„Превише храбрости и превише невиности“, танка, мушкобањаста жена је зарежала. „Капетан-генерал нас је упозорила на то.“ Ставила је руку у оклопној рукавици на кваку у облику лавље главе.

„Одеш ли тамо сада, одраће ти кожу“ Мин је рекла весело. „ Јеси ли је икада видела када је гневна? Натерала би медведа да заплаче!“

Авијенда је ослободила руку из Минине и удаљила се мало од ње. Ипак њен мргодан поглед је био упућен Чуваркама. „Сумњате хоће ли се моја сестра моћи обрачунати са једним јединим човеком? Она је Аес Седаи и има срце лава. И ви сте положиле заклетву да је следите! Ви пратите где она води, и не забадајте носеве где им није место.“

Чуварке су размениле дуге погледе. Крупнија жена је слегла раменима. Друга мршавија је уз гримасу склонила руку са кваке. „Ја сам положила заклетву да ћу сачувати ту девојку живом“, рекла је чврстим гласом, „и то и намеравам. Сада ви децо идите играјте се вашим луткама и пустите мене да радим свој посао.“

Мин је помислила да извади један нож и прикаже једно од пребацивања кроз прсте које ју је Том Мерлин научио. Само да им покаже ко је дете. Танка жена није била млада, али није имала седих у коси, и изгледала је прилично снажно. И брзо. Мин је желела да верује да сало чини бар део масивности друге жене, али није могла. Није видела никакве слике ни ауре око њих, али ниједна од њих није изгледала ни најмање уплашено да уради оно што буде мислила да треба. Па, бар су оставили Елејну и Ранда на миру. Можда је нож био непотребан.

Крајем ока је ухватила поглед на Аијелку која невољно опушта руку да јој падне са ножа који јој је висио о боку. Ако њих две не престану да рефлектују, оволико расположења једна на другу, помислиће да постоји много више у овим мамбо-џамбо стварима са Моћи него што јој је речено. Али опет, то је почело пре мамбо-џамбо ствари. Можда су само мислиле слично. Узнемирујућа идеја. Светлости, сва ова прича о њему како жени све три је била у реду, али коју од њих три ће стварно оженити?

„Елејна је храбра“, рекла је Чуваркама „храбра као нико кога сам до сад упознала. И није глупа. Уколико почнете да мислите да јесте, ускоро ћете направити грешку са њом.“ Гледале су надмоћно, чврсто, одлучно и сталожено у њу само због разлике од око петнаест-двадесет година. Сваког часа ће јој рећи да продужи, опет. „Па, не можемо стајати овде ако мислимо да разговарамо, зар не, Авијенда?“

„Не“,рекла је Аијелка тихим гласом, гледајући Чуварке. „Не можемо стајати овде.“

Чуварке нису ни приметиле да су оне отишле. Оне су имале посао да обављају и он није подразумевао посматрање Елејниних пријатељица. Мин се надала да су радиле свој посао добро. Она није уопште глупа помислила је. Само дозвољава да јој храброст одређује пут понекад. Надала се да оне неће дозволити да Елејна упадне у бодљикаво жбуње из којег се не би могла извући “

Ходајући ходником, гледала је Аијелку постранце. Авијенда је ходала удаљена од ње колико год је могла, а да још увек буде у истом ходнику. Чак није ни гледала у Минином правцу, извукла је чудно исплетену наруквицу од слоноваче из ташнице и навукла је преко леве руке уз мали осмех задовољства. Све време је ишла подигнутог носа, а Мин није схватала због чега. Аијелке су требале да буду навикнуте на то да деле мушкарца. Много више него што за себе може рећи. Она га је само волела толико да је била вољна да га дели, и ако мора, онда на свету не постоји нико други с ким би га рађе делила него са Елејном. Са њом то скоро као да није ни било дељење. Ова Аијелка је била странац, ипак. Елејна је рекла да је важно да упознају једна другу, али како могу кад ова жена неће да проговори са њом.

Није провела пуно времена бринући око Елејне или Авијенде, ипак. Оно што јој је било у глави било је превише чудесно. Ранд. Лоптица која јој је говорила све о њему. Била је сигурна да ће цела ствар пропасти, бар што се ње тиче. Како ће бити, водити љубав са њим после овога, када зна све! Светлости! Он ће знати све о њој, такође. Била је дефинитивно несигурна како се осећа због тога!

Одједном је схватила да та куглица емоција и осећаја није више иста као и на почетку. Било је ту ... неко црвено усијање, сада, као ватра која дивља кроз суву шуму. Шта може . . .? Свјетлости! Саплела се и једва ухватила корак поново да не падне. Да је знала за овај огањ, ову дивљу глад, која је била у њему, била би превише уплашена да јој дозволи да је додирне! С друге стране . . . било би лепо да зна да је у њему упалила такву ватру. Није могла да дочека да види да ли ће и она произвести такав ефекат као .. . Поново се саплела и овог пута је морала да се ухвати за украсно изрезбарен високи ковчег. Ох Светлости! Елејна! На лицу је осећала огањ. Ово је било као да вириш у нечију спаваћу собу!

Журно је покушала трик о којем јој је Елејна говорила, замишљала како ту куглицу емоција завија у марамицу. Ништа се није догодило. Помамно је покушала поново, али та дивља ватра је још увек била ту! Морала је да престане да гледа у њу, да је осећа. Било шта само да скрене пажњу на било шта друго! Било шта! Можда ако почне да прича.

„Требала је да попије чај од срцолиста“ избрбљала је. Никад није говорила шта је видела осим онима којих се то тицало, и само ако су хтели да чују, али морала је да каже нешто. „Остаће у другом стању. Близанци, дјечак и дјевојчица, обоје здрави и снажни.“

„Она жели његове бебе“, Аијелка је промумлала. Њена зелене очи су биле упрте право, вилица јој је била стиснута, а на челу су јој биле грашке зноја. „Ни ја нећу попити срцолист када ја - “ Протресла је главом, мрштећи се на Мин целом ширином ходника. „Сестра и Мудре су ми рекле о теби. Ти стварно видиш ствари о људима које се обистине?“

„Понекад видим ствари и ако знам шта значе оне се и десе“, одговорила је Мин. Повисиле су гласове, који су одзвањали по ходницима, да би се чуле. Слуге у црвено-белом су се окретале за њима. Мин се померила на средину ходника. Она ће прећи пола пута због ње, не више. После једног тренутка, Авијенда јој се придружила.

Мин се запитала да ли да јој каже шта је видела кад су сви били скупа. Авијенда ће имати Рандове бебе, такође. Четири одједном! Нешто је било чудно код тога, ипак. Бебе ће бити здраве али ипак нешто ће бити чудно. Људи често нису хтели да чују о својој будућности, чак и када кажу да желе. Желела је да и њој неко каже да ли ће и она . . .

Ходајући у тишини Авијенда је обрисала руком зној са лица и јако прогутала. Мин је такође морала да прогута. Све што је Ранд осећао било је ту. Све!

„Трик са марамицом није ни теби успео, зар не!“ питала је промукло.

Авијенда је затрептала, а лице јој се зацрвенело. Тренутак касније је рекла, „тако је боље. Хвала ти. Ја . . .Са њим у глави, заборавила сам.“ На лицу су јој се појавиле грашке зноја. „Теби није успело?“

Мин је одмахнула главом јадно. Ово је непристојно! „Помаже кад причам, у сваком случају.“ Морала је да се спријатељи са овом женом некако, да цео би овај чудни посао бар имао наде да успе. „Жао ми је због онога што сам рекла. За ножне прсте. Мислим. Знам мало о вашим обичајима. Има нешто у том човеку што ме чини дрском. Не могу да контролишем језик. Али не мислим да ћу ти дозволити да почнеш да ме удараш или сечеш. Можда имам тох, али ћемо морати да нађемо неки други начин. Увек ти могу истимарити коња кад будем имала времена.“

„Ти си поносна као моја сестра“, Авијенда је промумлала, презнојавајући се. Шта је мислила тим да каже. „Имаш добар смисао за хумор, такође.“ Изгледа да прича сама са собом. „ниси направила будалу од себе због Ранда и Елејне као што би већина мокроземки урадила. И подсјећаш ме . . .“ Уз уздах, пребацила је шал назад на раме. „Знам где има нешто ускваја . Ако си толико пијана да не можеш да мислиш, онда - “ Гледајући на крај ходника, одједном се укочила. „Не“ викнула је. „Не још!“

Њима у сусрет је долазило привиђење због којег је Мин разјапила уста. Од запањености Ранд је био потиснут из свести. Из коментара је знала да је капетан-генерал Елејнине страже жена, и уз то Елејнин Заштитник, али ништа више. Жена је имала густу, компликовану златну плетеницу пребачену преко рамена, у кратком црвеном капуту са белим оковратником. Њене плаве панталоне са наборима биле су увучене у чизме које су имале штикле велике колико и Минине. Ауре су играле око ње и слике трепериле, више него што је Мин видела код било кога, хиљаде, преплетале су се једна преко друге. Елејнин Заштитник и капетан-генерал Краљичине Страже . . . тресла се. . . мало, као да је већ попила усквај . Слуге које су је угледале одмах су одлучиле да имају посла у другом делу палате, остављајући њих три саме у ходнику. Изгледала је као да не примећује Мин и Авијенду док није практично налетела на њих.

„Ти си јој крваво помогла са овим, је ли тако?“ викнула је, фокусирајући Авијенду очима које су се цаклиле. „Прво она пламено нестане из моје главе, а онда . . .!“ Стресла се, видно се контролишући, али чак и тада је тешко дисала. Ноге изгледа нису хтеле да је држе усправно. Облизујући усне прогутала је кнедлу, а онда љутито наставила. „Спаљена да је, не могу да се концентришем довољно да је отресем! Само да ти кажем, уколико ради оно што мислим да ради, шутираћу је преко целе крваве палате, а затим је ишибати тако да не може да седи месец дана—и тебе заједно са њом!—па и ако будем морала да нађем рачвокорен да би то урадила!“

„Моја првосестра је одрасла жена, Биргита Трахелион“, Авијенда је рекла плаховито. Упркос њеном тону рамена су јој била погрбљена, и није могла да се сретне са погледом друге жене. „Мораш да престанеш да нас третираш као децу!“

„Када се крваво буде понашала као одрасла, тада ћу је крваво третирати као одраслу, али она нема право да уради ово, у мојој огњеној глави, нема! Не у мојој - “ одједном Биргитине стакласте плаве очи су се исколачиле. Уста златокосе дјевојке су се разјапила и пала би да је и Мин и Авијенда нису ухватиле испод руку.

Чврсто затварајући очи, застењала је, само једном, и зацвилела, „Два месеца!“ Ослобађајући се од њих, исправила се и фиксирала Авијенду плавим очима чистим као вода и чврстим као лед. „одсеци је од Извора за мене и опростићу ти твој део.“ Авијендин набусит и озлојеђен поглед је само склизнуо са ње.

„Ти си Биргита Сребролука!“ Мин је уздахнула. Била је сигурна у то чак и пре него што је Авијенда изговорила њено име. Није ни чудо што се Аијелка понашала као да се бојала да ће ове претње бити остварене овде и сада. Биргита Сребролука! „Видела сам те код Фалмеа!“

Биргита је почела плашљиво, а затим журно погледала унаоколо. Када је схватила да су сами, опустила се. Мало. Посматрала је Мин уздуж и попреко. „Шта год да си видела, Сребролука је мртва“, рекла је тупо. „Ја сам Биргита Трахелион сада и то је све“ усне су јој се чудно искосиле за тренутак. „Пламена госпа Биргита Трахелион, ако ти пламено драго. Пољуби овцу на Дан Мајки ако могу било шта ту више да урадим, претпостављам. А ко си ти када си у дому свом, ако могу знати? Да ли увек показујеш ноге као да си крвава перо-плесачица?“

„Ја сам Мин Фаршоу“, узвратила је укочено. Ово је била Биргита Сребролука, херој из хиљаду легенди? Жена је имала непристојан језик! И шта је мислила под тим Сребролука је мртва? Та жена је стајала тачно испред ње! Осим тога, те многобројне слике и ауре су блештале једна за другом толико брзо да није могла разазнати ни једну јасно, али била је сигурна да су представљале више авантура него што би једна жена могла проживети у једном животу. Чудновато, неке су биле везане за ружног човека који је био старији од ње, а неке за ружног човјека који је био много млађи од ње, ипак Мин је некако знала да је то исти човек. Легенда или не, њен супериорни став је иритирао до бескраја. „Елејна, Авијенда и ја смо управо везале Заштитника“, рекла је не размишљајући. „И ако Елејна слави мало, па боље размисли два пута пре него улетиш тамо, или ћеш ти бити та која ће седати нежно.“

То је било довољно да поново постане свесна Ранда. Тај дивљи огањ је још увек био тамо, једва да је и мало био умањен, али хвала Светлости, он није више био. . . Крв је јурнула у њене образе. Често ју је држао у наручју, док су се одмарали испреплетани у постељи, али ово је стварно изгледало као шпијунирање!

„Њега?“ Биргита је рекла меко, „Мајчино млеко у шољи! Могла је да се заљуби у неког сецикесу или коњокрадицу, али она је морала да изабере њега, глупача. По ономе што сам видела на том месту које си споменула, тај човјек је превише леп да би био добар за било коју жену. У сваком случају, она мора да престане.“

„Немаш права!“ Авијенда је инсистирала надуреним гласом, и Биргита је наместила стрпљив израз лица. Натегнуто стрпљење, али ипак стрпљење.

„Можда је пристојна као Талмоурска девица, осим онда када треба ставити главу на пањ, али мислим да ће поново сакупити храбрости и "натерати га на ово", и чак и ако се поново сети да уради оно што је урадила, заборавиће на то, и бити ће поново у мојој глави.

Нећу крваво да пролазим кроз то поново!“ Исправила се, видно спремна да одмаршира и супростави се Елејни.

„Гледај на то као на добру шалу“, Авијенда је рекла преклињући. Преклињући! „направила је добру шалу са тобом, то је све.“ Биргитине напућене усне говориле су да разматра то.

„Постоји трик који ми је Елејна показала“, Мин је рекла журно, хватајући Биргиту за рукав. „Мени није успео али можда . . .“ Нажалост, када је објаснила . . .

„Она је још увек ту“, Биргита је рекла љутито после једног тренутка. „Помери ми се са пута, Мин Фаршоу“, рекла је, ослобађајући руку, „или - “

Усквај!“ Авијенда је викнула у очајању, извијајући руке! „Знам где има ускваја! Ако си пијана . . . Молим те, Биргита! Ја . . . ја ћу се обавезати да ти се покоравам, као шегрт господарици, али молим те не прекидај је! Немој је тако посрамити!“

Усквај!“ Биргита је мозгала чешући се по вилици. „Је ли то нешто као бренди? Хмм. Мислим да девојка црвени! Она је стварно укочена већину времена, знате. Добра шала кажеш?“ Одједном се исцерила и раширила руке широко. „Води ме до тог твог ускваја, Авијенда. Не знам за вас две, али ја намеравам да се напијем довољно да . . . па . . . да скинем одећу и играм на столу. И ни кап пијаније.“

Мин није разумела то уопште, или зашто је Авијенда буљила у Биргиту а затим се одједном насмејала због „добра шала“, али била је сигурна да зна зашто Елејна црвени, ако уствари и јесте. Та чврста куглица сензација у њеној глави је поново пламтела као дивља ватра.

„Можемо ли да идемо да тражимо тај усквај сада?“ рекла је. „Желим да се напијем као утопљени миш и то брзо!“


Када се Елејна пробудила следећег јутра, њена одаја је била ледена, благи снег је падао у Каемлину и Ранд је нестао. Сем из њене главе. То ће бити довољно. Насмејала се, спор осмех. За сада, хоће. Јако се истежући под прекривачима, сећала се како му се предавала прошле ноћи—а и већину дана, такође! Тешко да је могла да верује да је то била она!—и мислила да мора да црвени као сунце! Али желела је да се преда Ранду, и мислила је да више никад неће поцрвенети, бар не за било шта што је везано за њега.

Најбоље од свега, оставио јој је поклон. На јастуку поред ње, када се пробудила био је положен златни љиљан у пуном цвату, бујних латица орошених росом. Гдје је могао да нађе овакву ствар у сред зиме, није могла да замисли. Али је исплела Очување око њега и оставила га на бочном столу гдје га може видети свако јутро кад се пробуди. То ткање их је Могедијен научила, али ће сачувати цвет свежим заувек, капљице росе никад неће испарити, сталан подсетник на човека који јој је дао своје срце.

Њено јутро је почело вестима да је Аливија нестала током ноћи, озбиљна ствар која је узрујала цео Круг. Тек када је Заида дошла да затражи учитеља, зато што се Нинаева није појавила на свом часу са Морским народом, Елејна је сазнала да су Нинаева и Лан обоје нестали из палате, такође, нико није знао кад и како. Тек дуго после сазнала је да из колекција ангреала и тер’ангреала коју су донели из Ебоу Дара недостаје најмоћнији од три ангреала и неколико других предмета поред њега. Неки од тих, била је сигурна, да су били намењени за жену која очекује да буде нападнута помоћу Једне моћи сваког тренутка. Што је чинило Нинаевину журно нашкрабану поруку, коју је нашла скривену, још више узнемирујућом.