Логор је лежао око лиге даље, далеко од пута, међу ниским пошумљеним брдашцима, одмах преко потока од кога је десет корака сачињавало суво корито а тек пет вода која нигдје није ишла више од кољена. Ситне зелене и сребрнасте рибе хитале су даље од коњских копита. Мало је било вероватно да на њих овде налети неки случајни пролазник. Најближа насељена фарма је била даље од миље и Перин је лично проверио да би био сигуран да ти људи напајају своје животиње негде другде.
Стварно се трудио да избегну пажњу колико је год то могуће, путујући споредним путевима и најмањим сеоским стазама када се нису могли држати шуме. Узалудан труд, збиља. Коњи су могли бити напасани свугде где је било траве, али су захтевали барем мало жита, а чак и мала војска је морала да купује храну и то много ње. Сваком човеку је требало четири фунте дневно у брашну, грашку и месу. Гласине мора да круже целим Гелданом, мада, уз мало среће, нико не сумња ко су они. Перин се намрштио. Можда и нису, док он није отворио уста. Ипак, ништа не би урадио другачије.
То су, у ствари, била три логора, близу једни других и ни један далеко од потока. Путовали су заједно пратећи га, наводно му се покоравајући, али превише различитих личности је умешано и нико није био сигуран да и остали деле исте циљеве. Близу девет стотина Крилатих гардиста имало је своје ватре за кување сабијене између редова коња на широкој ливади изгажене мрке траве. Покушао је да затвори нос за измешане мирисе коња, зноја, балеге и куване јаретине, непријатне комбинације врелим данима. Туце стражара на коњима јахало је споре кругове у паровима, њихова дуга копља са црвеним заставицама су сва била под тачно истим углом, али је остатак Мајенаца одбацило прснике и кациге. Без капута и често без кошуља на сунцу, лежали су испружени на својим ћебадима или се коцкали док су чекали храну. Неки су дизали поглед док је Перин пролазио, неки су се исправили да би видели додатке његовој дружини, али нико није дошао трчећи. Значи да се патроле још нису вратиле. Мале патроле, без копаља, које могу да виде, а да не буду виђене. Бар су се тако надали.
Шачица гаи’шана се кретала по разним задацима међу ниским смеђе-сивим шаторима Мудрих на ретко пошумљеном врху брда изнад Мајенаца. Са ове раздаљине фигуре у белим одорама изгледале су безопасно, спуштених очију и кротки. Изблиза би изгледали исто, али већина њих су били Шаидо. Мудре су тврдиле да су гаи’шани гаи’шани; Перин није веровао ниједном Шаиду ван његовог видокруга. На једној страни спуста, испод мокрог дрвета, можда туце Девица у каидин’сору је клечало у кругу око Сулин, најчвршће међу њима, упркос њеној белој коси. И она је послала извиднике, жене које су могле да се пешке крећу једнако брзо као Мајенци на својим коњима и које су биле вероватније да ће избећи нежељену пажњу. Ниједна Мудра није била на отвореном, али се витка жена, која је мешала велики котао каше, исправила, повивши леђа док је посматрала како Перин и остали пролазе. Жена у зеленој, свиленој хаљини.
Могао је да види жар у Масурином изразу лица. Аес Седаи не мешају котлове, нити раде двадесет других послова које су Мудре задале њој и Сеониди. Масура је за то кривила Ранда, али он није био присутан а Перин јесте. Да јој падне шака, одрала би му кожу.
Едара и Неварин се окренуше у њеном правцу, чак ни у тим огромним хаљинама не поремећујући слојеве мртвог лишћа које је покривало земљу. Сеонид је пратила, њени образи и даље надути око оне мараме. Она се окрену у седлу, и осврну се ка Перину. Да је могао да верује да Аес Седаи може бити неспокојна, тако би је назвао. Јашући иза ње, Фурен и Терил су били намргођени.
Масура је приметила да прилазе па се брзо надви назад над котлом, мешајући са обновљеном жустрином, покушавајући да изгледа да није ни стајала. Докле год је Масура под старатељством Мудрих, Перин је веровао да не мора да се брине о својој кожи. Чинило се да их Мудре држе под кратком узицом.
Неварин га је погледала преко рамена, још један од оних мрачних погледа који је добијао од ње и Едаре, још од када је послао своје упозорење, своју претњу, преко човека стрњикавих образа. Перин уздахну озлојеђено. Није морао да се боји за своју кожу, осим ако Мудре не одлуче да је оне желе. Превише личности. Превише циљева.
Маигдин је јахала на Фалилином боку, наизглед не обраћајући пажњу крај чега су пролазили, али се не би опкладио ни у пола бакрењака у то. Њене очи су се рашириле за длаку на призор мајенских стражара. Знала је шта црвени прсници и обрубљене кациге значе, сигурно као што је препознала лице Аес Седаи. Већина људи не би знала, посебно не они обучени као она. Она је била мистерија, та Маигдин. Из неког разлога чинила се благо познатом.
Лини и Таланвор—тако је чуо да Маигдин зове човека који је јахао за њом; „млади“ Таланвор, мада није могло бити више од четири или пет година међу њима, ако и толико—држао што је ближе могао при Маигдин, али му је Арам стајао на путу покушавајући да јаше за Перином. Ту је био и мали прут од човека са напрћеним устима, по имену Балвер, који као да је обраћао мање пажње на околину него што се Маигдин правила. Или је тако, Перин мислио. Балвер је видео више него она. Није могао да каже тачно зашто, али неколико пута, када је ухватио мирис кошчатог човека, помислио је на вука који испробава ваздух. Чудно, није било страха у Балверу, само брзе, потиснуте, бразде иритираности прошаране несталним мирисом нестрпљења. Остатак Маигдининих пратилаца је пратило из даљине. Трећа жена, Бреана, је ватрено шапутала огромном човеку, који је држао очи обореним и повремено климао или одмахивао главом у тишини. Улични кавгаџија, ако је икада било једног, али је и ниска жена имала ауру чврстине око себе. Последњи човек је био заклоњен иза ово двоје, гојазан, са отрцаним сламнатим шеширом навученим да му заклања лице. На њему је мач, које су сви носили, изгледао чудно колико и на Балверу.
Трећи део логора, који се простирао међу дрвећем одмах иза кривине брда од Мајенаца, покривао је земље колико су и Крилати гардисти, иако је садржао много мање људи. Овде су коњи били везани доста даље од ватри за кување, тако да се непокварени мирис вечере ширио ваздухом. Јаретина на ражњу и тврде ротквице, којима су фармери вероватно намеравали да хране свиње, чак и у оваквим тешким временима. Близу три стотине Дворечана, који су пратили Перина далеко од дома, пазило је на месо, крпило одећу, проверавало стреле и лукове, сви раштркани у неуредним групицама од пет-шест пријатеља по ватри. Скоро сваки од њих је махао и довикивао поздраве, мада је било превише „Лорда Перина“ и „Перина Златооког“ да би му пријало. Фаила је имала право на титуле које су јој дали.
Грејди и Неалд, не знојећи се у својим ноћ црним капутима, нису викали; стојећи крај ватре коју су начинили мало даље од осталих, само су га гледали. Очекивајућим погледима, помислио је. Очекујући шта? То је било питање које је увек постављао себи о њима. Аша’мани су чинили да се осећа нелагодно, више него Аес Седаи или Мудре. Природно је било да жене усмеравају Моћ, мада не нешто око чега је мушкарцу било удобно. Обичног лица, Грејди је изгледао као фармер, упркос свом црном капуту и мачу, а Неалд као кицош, са својим увијеним брчићима, али Перин није могао да заборави шта су они, шта су урадили код Думаиних извора. Ипак, он је такође био тамо. Био је, Светлост му помогла. Сјахао је, повлачећи руку са секире која му је била о појасу.
Слуге, мушкарци и жене са имања лорда Добраина у Каирхијену, притрчаше од мјеста гдје су коњи били привезани да прихвате коње. Нико од њих није био виши од Перинових рамена. То су били људи обучени по сељачки, и стално су се клањали. Фаила му је рекла да их чини нервозним када их тера да то не раде, или макар да се клањају макар мало ређе, иако су уистину они тако мирисали, и увек би се вратили старим навикама кроз сат или два. Остали, којих је било скоро колико и Дворечана, су се бавили коњима крај дугих редова кола која су носила њихове залихе. Неколико их је улазило и излазило из великог црвено белог шатора.
Као и обично од тог шатора Перин намргођено прогунђа. Берелајн је имала један још већи у мајенском делу логора, као и још један за њене две служавке, а и један за пар хватача лопова на чијем довођењу је инсистирала. Аунора је имала свој шатор, као и Галена, али само он и Фаила су имали шатор у њиховом делу логора. Што се њега тиче он би спавао под ведрим небом као и остали његови земљаци. По ноћи они нису имали ништа осим ћебета изнад себе. Нико се није плашио кише. Каирхијенске слуге су спавале испод кола. То није могао очекивати од Фаиле, посебно пошто је Берелајн имала шатру. Да је само могао оставити Берелајн у Каирхијену. Али онда би морао да пошаље Фаилу у Бетал.
Пар застава на новим, свеже посеченим моткама на средии једне чистине крај шатора су му још више покварили расположење. Поветарац се малкице појачао, иако је и даље било претопло. Учине му се да је поново чуо грмљавину, негде далеко на западу. Заставе би се полако развиле у валовима, а затим би се поново склопиле под сопственом тежином, а онда би се поново завијориле. Његова Црвена вучја глава са црвеним рубом и Црвени орао одавно мртвог Манатерена, су опет биле постављене у јавности и поред његових наређења. Можда је престао да се скрива, на неки начин, али оно што је сада Гелдан је некада било део Манатерена. Алиандри неће бити мило када чује за ту заставу! Једва је успео да има пријатан израз лица и осмех за ниску жену која се дубоко поклонила и онда одвела Корака. Наређења лорда је требало слушати, и ако је он требао да буде лорд, онда му то није ишло.
Маигдин је посматрала вијореће заставе са песницама на куковима док су њеног коња одводили са осталима. Изненађујуће, Бреана је некако чудно носила њихове завежљаје а и у исто време се дурила на другу жену. „Чула сам за ове заставе“, Маигдин одједном рече. И то љутито. Није било љутње у њеном гласу или очима, али његов нос му је био пун њеног беса. „Подигнуте су од стране људи у Андору, у Две Реке. Од стране оних који су се побунили противе њиховог законите владарке. Ајбара је мислим Дворечанско име.“
„Ми не знамо много о законитим владарима у Две Реке, газдарице Маигдин“, он прогунђа. Намеравао је да овај пут одере онога ко их је овај пут поставио. Ако су се приче о побуни довде рашириле . . . већ је било довољно компликација, додатне му нису биле потребне. „Претпостављам да је Моргаза била добра краљица, али морали смо сами да се бранимо, и у томе смо успели.“ Одједном се присетио на кога га је подсећала. На Елејну. Не да је то ишта значило. Видео је људе који живе хиљаду миља од Две Реке који слободно би могли да припадају некој од Дворечанских породица. Ипак, мора да је постојао неки разлог за њен бес. Њен акценат је могао бити андорски. „Ствари нису тако лоше у Андору као што си можда чула“, он јој рече. „Каемлин је био миран, последњи пут када сам тамо био, и Ранд—Поноворођени Змај—намерава да постави Моргазину кћерку Елејну на Лављи трон.“
Далеко од тога да се смирила, Маигдин се окрену према њему док су јој очи пламтеле. „Он намерава да је постави на трон? Ниједан мушкарац поставља краљицу на Лављи трон! Елејна ће присвојити трон Андора по свом праву!“
Чешући главу, Перин пожеље да Фаила престане да само мирно посматра ту жену и каже нешто. Али она је само скинула и заденула своје рукавице за јахање за појас. Пре него што је стигао да смисли шта да каже, Лини се умеша ухвативши Маигдин за руку, продрмавши је довољно јако да су јој зуби зацвокотали.
„Извини се!“ старија жена повика. „Овај човек ти је спасао живот, Маигдин, а и заборављаш се. Обична сељанка да тако прича са лордом! Запамти ко си, и не дозволи да те језик ували у веће невоље! Ако је овај млади лорд био у завади са Моргазом, па сви знају да је она мртва, и да то у сваком случају није твоја брига! А сада се извини пре него што се он наљути!“
Маигдин се загледа у Лини, док су јој се уста само отварала и затварала, још запањеније од Перина. Поново га изненади. Уместо да се разбесни на седокосу жену, она се полако усправи, исправи рамена, и погледа га у очи. „Лини је у потпуности у праву. Ја немам право да причам са тобом тако, лорде Ајбара. Извињавам се. Понизно. И тражим ваш опроштај.“ Понизно? Њена вилица је говорила о тврдоглавости, њен тон је био достојан Аес Седаи, а њен мирис је говорио да је спремна да прогризе рупу у нечему.
„Имаш га“, Перин рече ужурбано. Што је уопште није умирило. Она се осмехну, можда је то требала бити захвалност, али могао је чути како јој зуби шкргућу. Да ли су све жене луде?
„Уморни су и прљави, мужу“, Фаила рече, најзад се умешавши, „а последњих пар сати су сигурно били изнурујући. Арам може показати мушкарцима где да се оперу. Ја ћу повести жене са собом. Наредићу да вам се донесу влажне тканине да обришете руке и лица“, она рече Маигдин и Лини. Обавестивши Бреану да је следи, гестом руке, она их одведе ка шатору. Перин климну Араму који показа мушкарцима да га следе.
„Чим завршиш са купањем, газда Гиле, желио бих да поразговарам са тобом“, Перин рече.
Као да је направио обруч од ватре. Маигдин се окрену и загледа се у њега, а остале две жене се укопаше у месту. Таланвор одједном поче поново да опипава балачак мача, а Балвер се попе на прсте и поче се обазирати час на једну, час на другу страну преко завежљаја. Не вук, изгледа. Можда нека врста птице, која се пази мачке. Крупни Базел Гил испусти своје ствари и поскочи.
„Зашто, Перине“, он промуца, зграбивши свој сламнати шешир. Зној је чинио шаре у прљавштини на његовом лицу. Сагну се да подигне свој завежљај, предомисли се, а онда се ужурбано исправи. „То јест, лорде Перине. Ја . . . ах . . . и мислио сам да си то ти, али . . . али пошто су те сви звали лордом, нисам био сигуран да ли желиш да поново видиш једног старог гостионичара.“ Обрисавши своју скоро ћелаву главу марамицом, он се нервозно насмеја. „Наравно да ћу попричати са тобом. Купање може мало да сачека.“
„Здраво, Перине“, крупни човек рече. Са очима тешких капака, Ламгвин Дорн је изгледао лење и поред својих мишића и ожиљака на лицу и рукама. „Чули смо да је млади Ранд Поноворођени Змај, газда Гил и ја. Требали смо претпоставити да ћеш и ти напредовати у свету, такође. Перин Ајбара је добар човек, газдарице Маигдин. Мислим да би сте могли да му верујете и поверите му шта год да вас мучи.“ Он није био лењ, и далеко од тога да је био глуп.
Арам нестрпљиво климну главом, и Лагмвин и остала двоица пођоше за њим, али Таланвор и Балвер невољно, бацајући погледе на Перина и газду Гила. Забринуте погледе. Као и на жене. Фаила их је поново покренула, иако су бациле доста погледа у правцу Перина и газде Гила, као и у правцу мушкараца који су следили Арама. Одједном више нису изгледали толико задовољни што су раздвојени.
Газда Гил обриса чело и нелагодно се нсамеја. Светлости, зашто је мирисао тако уплашено? Перин се запита. Да се није плашио њега? Човека који је повезан са Поноворођеним Змајем, који себе назива лордом и води војску, ма колико малу, која прети Пророку. Слободно је могао на то да дода и спутавање Аес Седаи. Пре или касније окривиће га и за то. Неее, Перин помисли шалећи се, ма какви, у томе нема ничега што би уплашило икога. Сви они су се највјероватније плашили да ће их све побити.
Покушавајући да умири газда Гила, он га одведе до великог храста неких стотињак корака од великог црвено-белог шатора. Већина лишћа са њега је већ опало, а половина оних који нису су били смеђе боје, али огромне гране које су се ниско рачвале пружале су нешто хладовине, а неки корени су били толико велики да су могли послужити за клупе. Перин искористио један управо за то, када је чекао да се камп постави. Кад год би покушао да уради нешто корисно, десет руку би се створило и одузело би му то.
Базелу Гилу није лакнуло, али Перин се већином распитивао за Краљичин благослов, његову гостионицу у Каемлину, или се присећао времена када је он тамо одсео. Али можда сећања Гила на то време нису баш била нешто што би умирило човека, са Аес Седаи и причом о Мрачном и бекством по ноћи. Он се нервозно шеткао, чврсто пригрливши свој завежљај, премештајући га са једне на другу руку, а одговарао је са тек по неколико речи, стално влажећи усне.
„Газда Гиле“, Перин најзад рече, „престаните да ме називате лордом Перином. Ја то нисам. Компликовано је, али ја нисам лорд. Ви то знате.“
„Наравно“, пуначки човек одговори, најзад седнувши на један од корена. Наизглед нелагодно је одложио свој завежљај, полако одмакавши руке од њега. „Како кажеш, лорде Перине. Ах, Ранд . . . Господар Змај . . . он стварно намерава да Елејна преузме трон? Не да ја неверујем твојој речи, наравно“, он ужурбано додаде. Скинувши свој шешир, он поново поче да брише своје чело. Чак иако је био пуначак, знојио се двоструко више него што би требао. „Сигуран сам да ће Господар Змај урадити управо тако као што ти кажеш.“ Његов смех је био климав. „Желио си да причаш са мном. Сигурно о мојој старој гостионици.“
Перин уморно издахну. Мислио је да ништа не може бити горе од старих другова и сусједа који ти се клањају, али они би се макар понекад заборавили, и рекли би баш оно што им је на уму. И нико од њих, га се плашио. „Ти си далеко од своје куће“, он рече благим гласом. Нема сврхе да брза, не са човеком који је био спреман да искочи из своје коже. „Питао сам се шта те је довело овде. Надам се да нису у питању невоље.“
„Право му реци Базеле Гиле“, Лини оштро рече, домарширавши до храста. „Али без икаквог улепшавања.“ Није дуго била одсутна, али некако је нашла времена да опере руке и лице и да сложи косу у уредну белу пунђу на потиљку. Као и да истресе већину прашине из њене обичне вунене хаљине. Наклонивши се Перину, она се окрену ка Гилу и припрети му њеним чворноватим прстом. „‘Три ствари толико гњаве да сметају: зуб који боли, ципела која жуља и човек који чаврља.’ Зато држи се суштине и немој да причаш младом лорду ствари које га не занимају.“ На тренутак је држала избеченог гостионичара прикованим, својим претећим погледом, а онда се нагло наклони Перину. „Он стварно воли сопствени глас—као и већина мушкараца—али сада ће ти испричати како треба, мој лорде.“
Газда Гил је преко погледа прогунђавши нешто за себе када му она показа да почне да прича. „Сувоњава стара . . .“ је било оно што је Перин начуо. „Оно што се десило—укратко и изравно—“ Пуначки човек поново прострели Лини погледом, али она као да то није примећивала, „је да сам имао нека посла у Лугарду. Прилика за увоз вина. Али тебе то не би занимало. Повео сам Ламгвина са собом, а наравно и Бреану пошто се она од њега не би одвојила ни на сат ако не мора. Уз пут смо срели газдарицу Дорлаин, ми је зовемо газдарицом Маигдин, и Лини, као и Таланвора, и Балвера наравно. На путу. Крај Лугарда.“
„Маигдин и ја смо биле у служби у Мурандији“, Лини додаде нестрпљиво. „До неприлика. Таланвор је био војник Куће, а Балвер секретар. Бандити су спалили вилу, те наша господарица није више могла да нас приушти, тако да смо одлучили да путујемо заједно ради заштите.
„То сам и причао, Лини“, Газда Гил прогунђа, чешући се иза ува. „Трговац вином је напустио Лугард из истог разлога, и . . .“ Он одмахну главом. „Има тога исувише те нећу залазити у детаље, Перине. Лорде Перине то јест. Опрости ми. И сам знаш да су данас невоље свугде, различитих врста. Изгледа да док би бежали од једне, упадали би у другу, и сваки пут смо све даље били од Каемлина. Све док не стигосмо овдје уморни, и захвални на одмору. То је укратко то.“
Перин полако климну. То би могла бити истина, али он је сазнао да људи имају на стотине разлога да лажу, или да макар искриве истину. Намрштивши се он прође прстима кроз косу. Светлости! Почео је да буде сумњичав као Каирхијењанин, и што га је Ранд све више уплетавао, гори је постајао. Зашто би га за име Светлости Базел Гил, од свих људи, лагао? Госпина служавка, навикла на привилегије и принудно спала на ниске гране, то би могло објаснити Маигдин. Неке ствари су једноставно биле једноставне.
Лин је држала руке прекрштене на струку, али је посматрала оштрим оком, чиме се није много разликовала од сокола, и газда Гил поче да се осећа нелагодно чим је престао да прича. Изгледа да је схватио Перинову гримасу као захтев да му каже више. Насмеја се нервозно. „Нисам видио толико света још од Аијелског рата, а онда сам био поприлично мршавији. Па стигли смо чак до Амадора. Наравно, морали смо да напустимо град чим су га заузели они Сеаншани, иако уистину нису гори од Белих плаштова, то могу—“ Он прекину када се Перин нагло нагну напред и зграби га за капут.
„Сеаншани, газда Гиле? Да ли си сигуран у то? Или је ово још једна од оних гласина као Аијели или Аес Седаи?“
„Видео сам их“, Гил рече размјењујући несигурне погледе са Лини. „Тако су себе називали. Чудно је да не знаш, реч о томе је стално била испред нас још од Амадора. Ти Сеаншани желе да народ зна шта они намеравају. Чудни људи, са чудним животињама.“ Његов глас се појача. „Налик Сенкином накоту. Велике кожасте животиње које лете, и носе људе, и неке налик гуштерима, само што су величине коња, и имају три ока. Видео сам их! Стварно!“
„Верујем ти“, Перин рече, пустивши човеков капут. „И ја сам их видео.“ У Фалмеу, гдје је хиљаду Белих плаштова погинуло за пар тренутака, и били су потребни хероји из легенди, призвани Рогом Валера да би их потиснули Сеаншане назад. Ранд је рекао да ће се вратити, али кад пре? Светлости! Ако држе Амадор, мора да контролишу и Тарабон такође, или макар већину њега. Само би будала убила јелена када зна да му је рањени медвед иза леђа. Колико је земље сада под њима? „Не могу те одмах послати у Каемлин, газда Гиле, али ако останеш са мном још неко време, испратићу те безбедно тамо.“ Ако је безбедно остати крај њега на било који период времена. И још са Пророком, Белим плаштовима, и чак можда Сеаншанима.
„Мислим да си ти добар човек“, Лини рече одједном. „Плашим се да ти нисмо рекли читаву истину, а можда би требало.“
„Лини, шта то причаш?“ Газда Гил повика, скочивши на ноге. „Мислим да јој је врућина ударила у главу“, он рече Перину. „Као и сво ово путовање. Она понекад умишља ствари. Знаш како је то са старим људима. Сада, Лини, ућути.“
Лини одгурну руку коју је он покушавао да јој стави преко уста. „Гледај своја посла, Базеле Гиле! Показаћу ја теби ко је стар! Маигдин је бежала од Таланвора, у неку руку, а он је јурио. Сви смо је јурили, већ четири дана, и умало нисмо сатрли нас и наше коње. Па, није ни чудно што не зна шта ради пола времена. Ви мушкарци умете тако да помутите женски ум, да она више не размишља о ничему, а онда се правите да не знате ништа о томе. Вас све би требло превентивно чупати за уши са времена на време. Девојка се боји сопственога срца! То двоје треба венчати што пре то боље.“
Газда Гил је посматрао отворених уста, а и Перин није био сигуран да и његова вилица није попустила. „Нисам сигуран шта желиш од мене“, он рече пажљиво, а седокоса жена упаде пре него што је стигао да заврши мисао.
„Немој да се претвараш да си глуп. У то нећу поверовати на на тренутак. Видим да си паметнији од већине мушкараца. То је ваша мушка најгора навика. То да се правите да не видите оно што вам је пред носем.“ Шта се догодило њеном пријашњем поштовању? Прекрстивши руке на грудима, она га је оштро посматрала. „Па, ако стварно мораш да се претвараш, ја ћу ти све објаснити. Тај твој Господар Змај ради шта год га је воља, како чујем. Твој Пророк купи људе и венчава их како му се ћефне. Па, добро. Ти покупи Маигдин и Таланвора и венчај их. Он ће ти се захвалити, као и она. Када се смири.“
Забезекнуто, Перин погледа газда Гила, који слегну раменима згађено. „Ако бисте ме изузели“, Перин рече намрштеној жени, „постоје неке ствари за које морам да се постарам.“ Ужурбано их напусти, само се једном осврнувши за собом. Лини је претила прстом газда Гилу, грдила га је упркос његовим протестима. Поветарац је дувао са погрешне стране тако да Перин није могао да чује шта причају. Све оне су луде!
Берелајн је можда имала своје две собарице и њене хватаче лопова, али и Фејла је имала дружбенике, у неку руку. Скоро двадесет младих Таиренаца и Каирхијењана је седело прекрштених ногу крај шатора. Жене су носиле панталоне и мачеве за појасом баш као и мушкарци. Никоме од њих коса није падала испод рамена, а мушкарци и жене су је увезивали машном, опонашајући Аијелске репове. Перин се питао гдје су остали. Ретко су ишли далеко од Фаилиног гласа. Надао се да не праве невоље. Она их је примила у службу да би их држала подаље од невоља, бар је она тако рекла, а и сама Светлост зна да би пре или касније упали у невоље да их је оставила у Каирхијену заједно са осталим будалама њима сличним. Што се тиче Перина, његово мишљење је било да би их све требало добро издеветати како би се дозвали памети. Мегданџисање, играње ђи’е’тоха, претварање да су нека врста Аијела. Идиотлук!
Лесила, бледа ниска жена са црвеним машнама закаченим о ревере и малим златним наушницама, устаде када се Перин приближи. Њен поглед је обично био изазивачки и понекад је чинио да Дворечани помисле да би она можда ипак жељела пољубац, и поред мача. Управо тада њен изазов је био камено тврд. Тренутак после ње, Арела устаде такође, висока и тамна, са косом кратком налик Девицама, а носила је одећу једноставнију од већине мушкараца. За разлику Лесиле, Арела је од почетка разјаснила да би радије пољубила пса него мушкарца. Њих две као да кренуше да му забране пролаз, али тип квадратне браде, у капуту са надуваним рукавима, брекну наређење и оне седоше. Невољно. Што се тога тиче, Паерлејн је гладио онај његов блок од подбрадка као да се премишља. Он је носио браду када га је Перин први пут видео—више Таиренаца их је носило—али Аијели нису носили браде.
Перин промрмља нешто о будалама у браду. Они су били Фаилини до сржи, то да је он њен муж мало им је значило. Арам је можда жељан његове пажње, али он је макар био лојалан и Фаили. Могао је осетити погледе тих идиота на себи док је улазио у шатру. Фаила ће му одрати кожу ако икада сазна да се он надао да ће они држати њу подаље од невоља.
Шатор је био висок и простран, са тепихом цветног дезена уместо пода и раштрканим намештајем од кога је већина била склопљива како би се могао преносити колима. Већина али не све. Велико огледало се сигурно није могло склопити. Осим ковчега окованих месингом и прекривени извезеним тканинама који су служили и као додатни столови, праве линије позлате су украшавале све, па чак сталак за умивање, и његово огледало. Туце лампи са огледалима су чинили унутрашњост светлом као да си напољу. Додуше, унутра је било поприлично свежије. Пар свилених драперија је висило са кровних палица, и биле су исувише шарене за његов укус. Исувише круте, птице и цвеће је марширало под уређеним угловима у линијама. Добраин их је опремио да путују као каирхијенски племићи, али Перин је успео да ‘изгуби’ најгоре ствари. Огромни кревет, на пример, било би смешно теглити га, заузео је читава једна кола.
Фаила и Маигдин су седеле насамо, са сребрним шољицама у руци. Изгледале су као жене које мере једна другу, пријатни осмеси на лицима, наговештај оштрине у очима а при томе пазе на скривена значења речи, а ти немаш појма да ли ће да се у следећем тренутку загрле или потегну бодеже. Па, мислио је да већина жена ипак неће ићи до ножева, али Фаила би то могла урадити. Маигдин је изгледала много мање изморено пошто се умила и очешљала, и очеткала прашину са хаљине. На малом сточићу са мозаиком, између њих, је стојало још шољица као и високи врч који је мирисао на чај од трава. Обе жене га погледаше када уђе, и на тренутак обе су имале исти израз на лицу. Хладно су се питале ко је то упао, и уопште им није било драго што су прекинуте. Макар је Фаила убрзо ублажила своје лице осмехом.
„Газда Гил ми је рекао вашу причу, газдарице Дорлаин“, он рече. „За вама су тешка времена, али можете бити сигурни да сте овде на сигурном, док не одлучите да одете.“ Она промрмља захвалност преко шољице, али и даље је одисала опрезношћу а очи су јој покушавале да га прочитају као књигу.
„Маигдин ми је испричала њихову причу, Перине“, Фаила рече, „и имам једну понуду за њу. Маигдин, теби и твојим пријатељима није било лако прошлих месеци, и рекла си ми да немате ничему да се надате у блиској будућности. Служите мени, сви ви. И даље ће те путовати али услови ће бити много бољи. Ја добро плаћам, и нисам окрутна господарица.“ Перин одмах изрази своје слагање. Ако Фаила воли да прима бескућнике, ово је врста људи којима он жели да помогне. Можда ће бити на сигурнијем са њим него да лутају унаоколо сами.
Загрцнувши чај, Маигдин умало испусти своју шољицу. Она трепну гледајући Фаилу, сушећи место где се полила својом линеном марамицом уоквиреном чипком, а њена столица благо зашкрипа када се она окрену, зачуђујуће, да проучи Перина. „Ја . . . вам се захваљујем“, она најзад полако рече. „Мислим . . .“ Још једном погледа Перина, и она брже настави. „Да, захваљујем вам се, и са захвалношћу прихватам вашу милостиву понуду. Морам обавестити своје сапутнке.“ Уставши она на тренутак заоклева пре него што спусти шољицу на послужавник, онда се усправи само да би раширила сукње у наклону који је био достојан било које палате. „Потрудићу се да вас добро служим, моја госпо“, она рече хладно. „Могу ли да се повучем?“ Са Фаилином дозволом, она се поново наклони и начини два корака уназад пре него ште се окрену и оде! Перин почеша своју браду. Још неко ко ће му се клањати сваки пут када се окрене.
Не пре него што се шатор поново затворио за Маигдин, Фаила спусти чашу и засмеја се, трупајући петама о тепих. „Ох, свиђа ми се Перине.Она има духа! Кладила бих се да би ти спалила браду због оних застава да те нисам спасила. Ох, да. Духа!“
Перин прогунђа. Да, то му је баш требало, још једна жена да му запали браду. „Обећао сам газда Гилу да ћу се старати за њих Фаила, али . . . Можеш ли да погодиш шта је Лини питала? Затражила је од мене да удам Маигдин за оног Таланвора. Да их једноставно постројим и венчам, ма шта они хтели! Тврдила је да они то желе.“Он напун једну чашу чајем и спусти се у столицу коју је Маигдин напустила, не обраћајући пажњу на упозоравајућу шкрипу столице. „У сваком случају, та бесмислица ми је најмања од мојих проблема. Газда Гил каже да су Сеаншани заузели Амадор, и ја му верујем. Светлости! Сеаншани!“
Фаила споји јагодице својих прстију, гледајући преко њих негде у даљину. „То је можда баш то“, она промрмља. „Већина слуга боље ради када су венчани. Можда би требало да се постарам за то. Исто такође важи и за Бреану. Због начина на који је излетела да се види са оним крупним типом чим се умила, мислим да би они требало да су већ венчани. Имала је некакав сјај у очима. Нећу толерисати такво понашање међу мојом послугом, Перине. То само води ка сузама, жаљењу, и дурењу. А Бреана ће бити гора од њега.
Перин је гледао. „Да ли си ме чула?“ он рече полако. „Сеаншани су заузели Амадор! Сеаншани, Фаила!“
Она се тргну—стварно је размишљала о томе да поудава те жене!—а онда му се осмехну. „Амадор је далеко одавде, али ипак, чак и да се сретнемо са тим Сеаншанима, сигурна сам да ћеш наћи начина да се постараш за њих. Напокон, ти си ме научио како да ти стојим на длану, зар не?“ То је оно што је она тврдила, иако он никада то није приметио.
„Они би се могли показати трунчицу проблематичнији од тебе“, он рече суво, а она се поново осмехну. Из неког разлога мирисала је веома задовољно. „Мислим да пошаљем Грејдија или Неалда да упозори Ранда, упркос ономе што је он рекао.“ Она жустро одмахну главом и осмех јој испари са лица, али он настави. „То бих урадио да има начина да сазнам гдје је. Мора да постоји неки начин да му дотуримо глас о овоме, без да неко други сазна.“ Ранд је на томе инстистирао више него на тајности поводом Масеме. Перин је игзнан из Рандове близине, и нико не сме да сазна да између њих сада постоји ишта до непријатељство.
„Он зна, Перине. Сигурна сам у то. Маигдин је видела голубарнике свуд по Амадору, и изгледа да их Сеаншани нису ни погледали. До сада је сигурно сваки трговац који тргује са Амадором чуо, као и Бела кула. Веруј ми, Ранд је сигурно такође чуо. Мораш се уздати у то да он зна најбоље. Барем по питању овога.“ Није увек у то оволико била сигурна.
„Можда“, Перин промрмља изнервирано. Покушавао је да се не брине за Рандово ментално здравље, али Ранд је чинио да Перин када је најсумичавији наликује детету које се безбрижно игра. Колико је Ранд веровао чак и њему? Ранд је тајио ствари, а имао је планове које никада није спомињао.
Уздахнувши, Перин се смести назад у столицу и гуцну мало чаја. У ствари, био он луд или здрав, Ранд је био у праву. Ако Изгубљени или Бела кула добију чак и наговештај шта он намерава да уради, они ће сигурно наћи начина да му изврну наковањ на стопала. „Макар могу направити да очи и уши Беле куле имају мање тога о чему да причају. Овај пут ћу да спалим ту крваву заставу.“ Као и Вучију главу. Можда мора да се претвара да је лорд, али то може и без крваве заставе!
Фаилине усне се осуђујуће скупише, и она благо одмахну главом. Уставши из своје столице, она клече крај њега и узе његов зглоб у своје руке. Перин опрезно сусрете њен поглед. Обично када би га гледала тако снажно, тако озбиљно, намеравала је да му каже нешто важно. То или да му намакне мараму на очи и заврти га укруг све док више не зна где је напред, а где назад. Њен мирис му ништа није говорио. Покушао је да престане са тим. Било је исувише лако изгубити се у томе, а онда ће му она засигурно намаћи мараму на очи. Једну ствар је научио откада се оженио: мушкарцу треба сва његова памет када има посла са женом. Пречесто чак и то није било довољно. Жене су чиниле шта их је воља као Аес Седаи.
„Требао би да поново о томе размислиш, мужу“, она промрмља. Мали осмех јој се појави на уснама, као да поново зна шта он мисли. „Сумњам да ико од оних који су нас видели откада смо ушли у Геалдан зна шта је Црвени орао. У близини града величине Бетала, неко ће ипак знати. И што дуже ловимо Масему, шансе за то су веће.“
Он се није трудио да истакне да је то још један разлог зашто да се отараси заставе. Фаила није била глупа, и мислила је много брже од њега. „Онда зашто да је задржимо“, он полако упита, „када ће привући пажњу на идиота за кога ће сви милсити да покушава да оживи Манатерен?“ Мушкарци су то већ покушавали, као и жене. Име Манатерена је за собом повлачило јака сећања, а то је корисно сваком ко жели да отпочне буну.
„Зато што ће привући погледе.“ Она му се примакну. „Човек који покушава да обнови Манатерен. Обични народ ће ти се осмехивати у лице, надати да ћеш ускоро отићи и покушаће да те забораве чим одеш. А што се тиче важнијих људи, они имају већ довољно тога на уму, тако да неће обраћати пажњу на тебе осим ако их не уштинеш за нос. У поређењу са Сеаншанима или Пророком или Белим плаштовима, човек који покушава да обнови Манатерен је небитан. И мислим да је сигурно рећи да ни Кула неће обратити пажњу, не сада.“ Њен осмех се повећа, и по томе како су јој очи засијале, спремала се да каже оно главно. „Али најважније, нико неће сумњати да тај човек ради ишта друго.“ Одједном њен осмех нестаде, и она јако притисну прстом његов нос. „И не називај себе идиотом, Перине т’Башера Ајбара. Ни у себи. Ти то ниси, и мени се то не свиђа.“ Њен мирис је био пун малих шиљака. Није то био прави бес, али дефинитивно није била задовољна.
Права жива. Водомар који пролијеће брже од мисли. Сигуно брже од његових мисли. Њему никада не би пало на памет да се скрива тако . . . фраглантно. Али могао је да види смисао. То је као да скриваш то да си убица тврдећи да си лопов. Ипак, могло би упалити.
Закикотавши се он пољуби њен прст. „Застава остаје“, он рече. Претпостављао је да је то укључивало и Вучју главу, такође. Крв и крвави пепео! „Али Алијандра мора да сазна истину. Ако помисли да Ранд намерава да ме успостави као краља Манатерена и одузме јој земљу . . .“
Фаила тако нагло устаде и окрену се, да је помислио да је погрешио помињући краљицу. Алијандра би исувише лако могла да доведе до Берелајн, а Фаила је мирисала . . . бодљикаво. Опрезно. Али преко рамена је рекла „Алијандра неће представљати никакав проблем за Перина Златооког. Та птичица као да је већ у врећи, мужу, тако да је време да се усресредумо на то како да пронађемо Масему.“ Грациозно клекнувши крај малог ковчега крај зида шатре, јединог ковчега без поставе, она подигну његов поклопац и поче да вади мапе.
Перин се надао да је у праву по питању Алијандре, зато што није знао шта да ради ако испадне да није. Да је само пола човјека којим га она сматра. Алијандра је већ била у врећи, Сеаншани ће пасти као лутке пред Перином Златооким, и зграбиће Пророка и одвешће га Ранду, макар га чувало десет хиљада људи. Не по први пут, он је схватио да се није плашио њеног беса иако га је он збуњивао и болео, колико се плашио њеног разочарења. Ако то икада види у њеним очима, то би му распорило срце.
Он клече крај ње да јој помогне да рашири највећу мапу која је покривала југ Гелдана и север Амадиције. Проучавао је као да ће Масемино име да да га заскочи са мапе. Имао је више разлога од Ранда да жели да успе. Шта год било, он неће изневерити Фаилу.
Фаила је лежала у тами, ослушкујући док није била сигурна да Перинов дах има дубок ритам сна а онда се измигољи из ћебади коју су делили. Жалост је дотакну док је навлачила своју памучну спаваћицу преко главе. Да ли је заиста мислио да неће открити да је сакрио кревет дубоко у шуми једног јутра док су кола утоваривана? Не да јој је сметало; не превише, на крају крајева. Била је сигурна да је спавала на земљи често колико и он. Глумила је изненађење, наравно, и олакшала му. Још нешто, и он би се извинио, можда би се чак и вратио и донео кревет. Управљање мужем је била уметност, тако је њена мајка говорила. Да ли је Деири ни Галин икада било овако тешко?
Стављајући своја боса стопала у папуче, огрнула је свилени плашт, а онда заоклева, погледавши доле према Перину. Могао би јасно да је види, ако би се пробудио, али њој, он је био само сеновити брежуљак. Желела је да је њена мајка ту, да је посаветује. Волела је Перина сваким делом свога бића, и он је збуњивао сваки део. У ствари, разумети мушкарце је било немогуће, наравно, али он уопште није био сличан никоме са киме је одрасла. Никада се није шепурио, и уместо да се смеје себи, он је био… скроман. Није веровала да мушкарац може да бити скроман! Инсистирао је да га је само прилика начинила вођом, тврдио је да не зна да води, када су људи које је сретао били спремни да га прате после једног сата. Одбацивао је сопствено мишљење као споро, када су те споре мисли продирале тако дубокода је морала да плеше како би сачувала иједну тајну. Био је диван човек, њен чупави вук. Тако снажан. И тако нежан. Уздахујући изашла је из шатора на прстима. Његове уши су јој стварале проблеме и раније.
Камп је лежао испод српа месеца који је на небу без облака давао онолико светлости колико би нормално давао пун, сјај који је испрао звезде. Нека врста ноћне птице се пискутаво оглашавала, а затим утихну на совин дубок крик. Осећао се лагани лахор, и за чудо, стварно је било помало хладно. Вероватно њена машта. Ноћи су биле хладне једино у поређењу са данима.
Већина мушкараца је спавала, тамне избочине међу сенкама под дрвећем. Неколико њих је остало будно, причајући око прегршт ватри које су још гореле. Није уложила никакав напор да се сакрије, али нико је није приметио. Неки су изгледали напола уснули тамо где су седели, климајући главама. Да није знала како ревно стражари држе стражу, могла би помислити да би камп могло изненадити крдо дивљих говеда. Наравно, Девице би такође стражариле ноћу. Али такође није било важно ако би је виделе.
Кола са високим точковима су направила дуге осенчене редове, а слуге су се већ сместиле и хркале испод. Већина слугу. Једна ватра је и даље пуцкетала тамо. Маигдин и њени пријатељи су седели око ње. Таланвор је причао, бесно гестикулирајући, али је изгледало да само остали мушкарци обраћају пажњу на њега, иако се изгледа обраћао Маигдин. То што су имали бољу одећу у својим завежљајима од оних неколико крпа није било изненађујуће, али је њихова бивша господарица морала бити веома великодушна када је дала свилу својим људима, и Маигдин је заиста носила фино кројену свилу тамно-плаве боје. Нико од осталих није био тако добро одевен, можда је Маигдин била љубимица њихове госпе.
Гранчица је пукла под Фаилиним стопалом и главе се трзнуше наоколо, Таланвор је устао напола извлачећи свој мач пре него што је видео како скупља своју хаљину на месечини. Били су више узбуњени него Дворечани иза њих. За тренутак је гомила њих само зурила у њу, затим је Маигдин грациозно поцрвенела и начинила дубок наклон, остали су брзо следили њен пример са различитим степенима вештине. Само су Маигдин и Балвер изгледали као да им је лакше. Нервозан осмех је поделио Гилово округло лице.
„Наставите са тиме што сте радили“, рече им Фаила љубазно. „Али немојте да остајете до касно; сутра нас чека напоран дан.“ Наставила је даље, али када је бацила поглед назад, и даље су стајали, и зурећи у њу. Путовање их је сигурно начинило нервозним као зечеви, увек пазећи на лисицу. Питала се како ће се уклопити. Следећих неколико недеља биће заузета учећи их својим начинима и учећи њихове. И једно и друго је било подједнако важно за добро вођење домачинства. Време се морало наћи.
Нису остали дуго у њеним мислима вечерас. Ускоро је била иза кола, не баш толико иза где су Дворечани чували опрезно стазу са дрвећа. Ништа веће од миша није могло проћи невиђено—чак су и неке Девице примећиване повремено—али они су пазили на било кога ко би покушао да се ушуња. Не на оне који су имали право да буду тамо. На малој чистини обасјаној месечином, њени људи су је чекали.
Неки су јој се наклонили, а Парелејн умало није клекнуо на једно колено пре него што се зауставио. Неколико жена је инстиктивно направило наклоне који су изгледали веома чудно у мушкој одећи, а онда су обориле очи или их преместиле постиђено када су схватиле шта су урадиле. Дворски манири су били узгајани у њима, иако су се доста јако трудили да усвоје аијелске обичаје. Барем оно за шта су веровали да су аијелски обичаји. Понекад су ужасавали Девице са оним у шта су веровали. Перин их је називао будалама, и то су били на неки начин, али су јој се заклели на верност, ови Каирхијењани и Таиренци—водена заклетва, тако су је назвали, опонашајући Аијеле, или су макар покушавали—и то их је начинило њенима. Између њих су своје „друштво“ називали Ча Фаиле, Соколова канџа, иако су увиђали потребу да то задрже за себе. Нису били будале у потпуности. У ствари, око ивица у сваком случају, нису били толико неслични мушкарцима и женама са којима је одрасла.
Они које је послала рано тог јутра су се управо вратили, жене међу њима су се још пресвлачиле из хаљина које су морале да носе. Чак би и једна жена обућена као мушкарац изазвала гласине у Беталу, да не помињемо пет. На чистини је била збрка од сукања и пресвлачења, капута и кошуља и подсукњи. Жене су се правиле да им несмета да се свлаче испред осталих, укључујући мушкарце, пошто Аијелима очигледното није сметало, али ужурбаност и напорно дисање је откривало лаж. Сви мушкарци су се премештали са стопала на стопало и окретали би главе, растргнути између пристојног скретања погледа и гледања, као што су мислили да би Аијели радили, док су се претварали да не гледају полу-обучене жене. Фаила је држала свој плашт прибијен уз њену спаваћицу; није се могла боље обући а да не пробуди Перина, засигурно, али није захтевала комфорт. Није била Доманка, па да прима најамнике у свом купатилу.
„Опрости нам што каснимо, моја госпо Фаила,“ рече Селанда, навлачећи свој капут. Акценат Каирхијена је био оштар у гласу ниске жене. Чак и за Каирхијењанку није била висока. Успевала је да се убедљиво шепури, имајући погодно смео нагиб главе и рамена. „Стигли бисмо раније, али нам је стража на капији направила проблеме нехтевши да нас пусти напоље.“
„Проблеме?“ рече Фаила оштро. Да је само могла да види својим очима, поврх њихових; да је Перин само пустио њу да иде уместо оне дроље. Не, неће мислити о Берелајн. Није Перинова кривица. Понављала је то себи двадесет пута дневно, као молитву. Али зашто је човек био тако слеп? „Каква врста проблема?“ Увукла је жалостан уздах. Проблеми са твојим мужем не би никада требало да утичу на твој тон пред вазалима.
„Ништа важно, моја госпо.“ Селанда је закопча свој опасач са мачем и смести га на кук. „Пустили су неке типове прије нас да провезу кола без да су их погледали алинису хтјели да пусте незаштићене жене у ноћ.“ Неке од осталих жена се засмејаше. Пет мушкараца који су ишли у Бетал зурили су нервозно, без сумње јер их изгледа нису стражари сматрали довољном заштитом. Остатак Ча Фаиле је направио полукруг иза њих десеторо, пажљиво посматрајући Фаилу, пажљиво слушајући. Месечина им је сенчила лица.
„Реците ми шта сте видели.“ нареди Фаила мирнијим тоном. Много боље.
Селанда сажето рапортира, и поред свих Фаилиних жеља да је сама отишла, морала је да призна да су видели онолико колико је желела. Улице Бетала су биле скоро празне, чак и у најактивнијим сатима дана. Људи су остајали у својим кућама колико год то било могуће. Нешто мало трговине је цурило унутра и напоље, али само неколико трговаца је долазило у овај део Гелдана, и једва довољно хране је долазило са села да прехрани све. Већина људи је била запрепашћена, уплашена оним што лежи изван зидова, тонући дубље и дубље у равнодушност и очај. Сви су држали своја уста затворена из страха од Пророкових шпијуна, и своје очи такође, из страха да не буду сматрани шпијунима. Пророк је имао велики утицај. На примјер, ма колико бандита лутало брдима, џепароши и лопови су нестали из Бетала. Говорило се да је Пророкова казна за лопове одсецање руке. Иако то изгледа није примењивао на сопствене људе.
„Краљлица кружи градом сваког дана, показујући се да би одржала добро расположење,“ рече Селанда, „али ја мислим да то не помаже много. Напредује овде на југу да би показала народу да имају краљицу; а можда је имала више успеха негде другде. Скоро цела Стража, осим неколико војника, је додата стражарима на зидовима. Можда помаже да се грађани осећају сигурније. Бар док она не настави даље. За разлику од осталих, сама Алијандра не осећа страх да би Пророк могао да се обруши на зидове. Сама се шета у вртовима палате лорда Телабина, ујутру и увече, и са собом држи само неколико војника, који проводе већину свог времена у кухињи. Сви у граду изгледају забринути за храну, колико је остало, колико су забринути и за Пророка. Уистину, моја госпо, и поред свих стражара на зидовима, мислим ако би се Масема појавио сам на капији, можда би му предали град.“
„И те како,“ додаде Мералда истовремено, закопчавајући свој мач око струка, „ и молии би за милост.“ Тамна и здепаста, Мералда је била висока као Фаила, али је Таиренка сагнула главу према Селанди и промрмљала извињење. Није било сумње ко је водио Ча Фаила, после Фаиле саме.
Била је задовољна што није морала да мења уређење коју су сами установили. Селанда је била најмудрија од њих осим можда Паралејна, и само су Арела и Камила биле брже. А Селанда је поседовала још нешто више, постојаност, као да се већ суочила са својим најгорим страховима у свом животу и ништа више није могло бити тако страшно. Наравно, желела је ожиљак као онај које су имале неке Девице. Фаила је поседовала неколико малих ожиљака, већина њих су били медаље части, али тражити један је заиста била лудост. Барем жена није била претерано жељна по том питању.
„Направиле смо мапу као што си захтевала, моја госпо,“ мала жена је завршила са последњим, опомињућим погледом упућеним Мералди. „Означили смо палату лорда Телабина колико смо могле, али бојим се да нема много више од башта и штала.“
Фаила се није трудила да растумачи линије на папиру који је размотала на месечини. Штета што није могла сама да оде, она би могла да означи и унутрашњост, такође. Не. Шта је учињено учињено је, као што Перин воли да каже. И било је довољно. „Сигурна си да нико не претражује кола која излазе из града?“ Чак и на слабом светлу, могла је да види збуњеност на многим лицима испред себе. Нико од њих није знао зашто је послала неке у Бетал.
Селанда није изгледала збуњено. „Да, моја госпо,“ рекла је мирно. Веома паметна, и више него довољно брза.
Ветар задува на тренутак, носећи лишће на дрвећу, носећи мртво лишће на земљи, и Фаила је пожелела да има Перинове уши. Његов нос и очи, такође. Није било важно ако би је неко видео са њеним људима, али прислушкивачи би били нешто друго. „Урадила си то веома добро, Селанда. Сви ви сте добро урадили.“ Перин је познавао опасности овде, стварне као и било које јужно; знао је, али као већина мушкараца, мислио је својим срцем често колико и својм главом. Жена мора да буде практична, да држи свог мужа ван невоља. То је био први део савета њене мајке о брачном животу. „Са првим светлом вратићете се у Бетал, и ако примите вести од мене, ево шта ћете урадити…“
Чак су се и Селандине очи рашириле у изненађењу док је причала, али нико није прозборио ни најмањи протест. Фаила би била изненађена да је неко протестовао. Њене инструкције су биле прецизне. Биће неке опасности, али под одређеним околностима, ни приближно ономе колика би могла бити.
„ Има ли неких питања?“ рекла је коначно. „Да ли сви разумеју?“
У исти глас, Ча Фаила је одговорила. „Живимо да би смо служили нашу госпу Фаилу.“ А то је знаћило да ће служити њеног вољеног вука, желео он то или не.
Маигдин се премештала у својим покривачима по тврдој земљи, сан је обузимао. То је било њено име сада, ново име за нови живот. Маигдин, за њену мајку, и Дорлан, за породицу на имању које је било њено. Нови живот за стари који је нестао, али везе срца нису могле бити прекинуте. А сада… сада…
Крцкање лишћа је натерало да дигне главу, и угледала је мрачан облик како пролази кроз дрвеће. Госпа Фаила, враћала се у свој шатор од где год да је била. Пријатна млада жена, доброг срца и доброг говора. Без обзира на порекло њеног мужа, она је скоро засигурно била племенитог порекла. Али млада. Неискусна. То може бити од помоћи.
Маигдин је пустила своју главу да падне назад на плашт који је користила као јастук. Светлости, шта је она радила овде? Стављајући се у службу као госпина служавка! Не. Држаће се за веру у саму себе најмање. То је још увек могла да пронађе. Могла је. Ако би копала дубоко. Њен дах је застао на звук корака у близини.
Таланвор је грациозно клекнуо поред ње. Био је без кошуље, месечина је сијала на глатким мишићима његових груди и рамена, његово лице је било у сенкама. Благи поветарац му је мрсио косу. „Каква је ово лудост?“ Упитао је мекано. „Стављаш се у службу? Шта си наумила? И немој да ми говориш оне глупости о новом животу; не верујем ти. Нико ти не верује.“
Покушала је да се окрене, али он је положио руку на њено раме. Није чинио никакав притисак, ипак зауставио је сигурно као поводац. Светлости, само да не почне да дрхти. Светлост није слушала, али је ипак успела да задржи свој глас мирним. „Ако ниси приметио, ја сада морам да створим свој пут у свету. Боље као слушкиња госпе него слушкиња у гостионици. Можеш се осећати слободним да идеш ако ти служба овде не одговара.“
„Ниси се одрекла своје досетљивости или поноса када си се одрекла трона,“ промрмљао је. Спаљена да је Лини сто је открила то! „Ако мислиш да се претвараш да јеси, предлажем ти да избегаваш да те Лини ухвати саму.“ Човек јој се смешкао! Смешкао се, ох, тако раскошно! „Хоће да поприча са Маигдин и сумњам да неће бити тако нежна са Маигдин као што је била са Моргазом.“
Љутито се усправила, отирући његову руку са себе. „Да ли си слеп и глув истовремено? Поноворођени Змај има планове за Елејну! Светлости, не бих волела ни да јој зна име! Мора да ме је срећа довела до једног од његових присталица, Таланворе. Мора да јесте!“
„Спаљен да сам, знао сам да мора бити то. Надао сам се да грешим, али…“ Звучао је љутито као она. Није имао права да се љути! „Елејна је безбедна у Белој кули, Амирлин Трон је неће пустити близу човеку који може да усмерава, чак и ако је он Поноворођени Змај - посебно ако јесте! - и Маигдин Дорлаин не може да уради ништа у вези са Амирлин Троном, Поноворођеним Змајем, или Лављим престолом. Једино што може да уради је да јој неко сломи врат, или да јој прережу грло, или-!“
„Маигдин Дорлан може да посматра!“ пукла је у себи, барем делимично како би спречила то ужасно набрајање. „Може да слуша! Може да..!“ Изнервирана, повукла се назад. Шта је могла да уради? Одједном је схватила да седи тамо у танкој пресвлаци и да је увила покриваче око себе. Ноћ је заправо изгледала прохладно. Или је можда језа на њеној кожи од Таланворових невидљивих очију на њој. Та мисао јој је натерала црвенило у њене образе, надала се да он не може да види. Срећом, ставила је врелину у свој глас, такође. Није била девојка, да би црвенела зато што је мушкарац погледао! „Урадићу оно што могу, шта год то било. Добиће прилику да сазна нешто или да уради нешто што ће помоћи Елејни, и ја ћу је зграбити!“
„Опасна одлука,“ рекао јој је мирно. Желела је да може да му види лице у тами. Само да би му видела израз, наравно. „Чула си га да прети да ће обесити било кога ко га погледа на погрешан начин. Могу у то да поверујем, у човека са тим очима. Као звер. Био сам изненађен што је пустио оног момка да иде; мислио сам да ће му ишчупати гркљан! Ако открије ко си, ко си била… Балвер те може издати. Никада није заиста објаснио зашто нам је помогао да побегнемо из Амадора. Можда је мислио да ће му краљица Моргаза дати нови положај. Сада зна да за то нема шансе, и можда ће хтети да дође у милост новог господара и господарице.“
„Да ли се плашиш, лорда Перина Златооког?“ захтевала је презриво. Светлости, човек је плашио! Те очи су припадале вуку. „ Балвер зна довољно да задржи свој језик. Све што каже ће утицати на њега; дошао је са мном, после свега. Ако се плашиш, онда иди!“
„То ми увек бациш у лице,“ уздахнуо је, седећи на својим петама. Није могла да му види очи, али је могла да их осети. „Иди ако хоћеш, кажеш ти. Једном, био је војник који је волео краљицу издалека, знајући да је безнадежно, знајући да се никада неће усудити да говори. Сада краљице нема, и само је жена остала, и ја се надам. Горим од наде! Ако желиш да одем, Маигдин, кажи тако. Једна реч „Иди!“ Једноставна реч.“
Отворила је уста. Једноставна реч, помислила је. Светлости, то је само једна реч! Зашто не могу да је изговорим! Светлости, молим те! По други пут те ноћи, Светлост није чула. Седела је тамо грлећи своје покриваче као будала, њена уста су била отворена, њено лице је било врелије и врелије.
Ако би се поново насмејао, забола би свој нож за појасом у њега. Да се само насмејао или дао неки знак победе… Уместо тога нагнуо се напред и нежно је пољубио у очи. Направила је глас дубоко у свом грлу; изгледа да није могла да се мрдне. Широм отворених очију гледала га је како стоји. Сијао је на месечини. Она је краљица - била је краљица - наређивала је, навикла на тешке одлуке у тешка времена, али тада је ударање њеног срца избило мисли из њене главе.
„Да ли си рекла ‘иди’,“ упитао је“ закопао бих наду, али те никада не бих могао оставити.“
Све док није легао у своје покриваче, није се могла натерати да легне доле и навуће своје око себе. Дахтала је као да је трчала, ноћ је била хладна; дрхтала је, није се тресла. Таланвор је био премлад, премлад! Још горе, био је у праву. Спаљен био због тога! Госпина служавка није могла да учини ишта да би утицала на догађаје, а ако би вукооки убица Поноворођеног Змаја сазнао да има Моргазу од Андора у својим рукама, могла би бити искоришчена против Елејне уместо да јој помогне. Није имао никаквог права да буде у праву када она то није желела! Нелогићност те мисли је разбеснела. Постојала је шанса да уради несто добро! Морала је да буде!
У задњем делу њене главе, мали глас се смејао. Не можеш заборавити да си ти Моргаза Траканд, рекао јој је презриво, чак и пошто се одрекла трона, краљица Моргаза не може да престане да се меша у послове моћних, није важно колико је пропасти створила до сада. И не може да каже човеку да оде, такође, јер не може да престане да мисли како су му јаке руке, и како му се усне криве када се смеје.
Бесна, повукла је прекривач преко главе, покушавајући да угуши глас. Није остајала зато што не може да хода далеко од моћи. А што се тиче Таланвора… Поставиће га чврсто на његово место. Овог пута хоће! Али… Које је било његово место, са женом која више није била краљица? Покушала је да га избаци из мисли и покушавала да игнорише глас који није хтео да ућути, ипак када је сан коначно стигао, још је могла да осети додир његових усана на својим очним капцима.
