Svet Točka Vremena

Na dalekom severu zemlje, izopačenost Pustoši neprestano nastoji da nadvlada usamljena i slaba ljudska naselja na njenoj ivici. Stvorenja Senke su odbačena nazad u Pustoš na kraju Troločkih ratova, ali ih samo hrabrost i odlučnost Krajišnika drži tamo, Šijenar, Arafel, Kandor i Saldeja su zasebne nacije, svaka nezavisna i sa svojim vladarom, ali sve one imaju jedan zajednički cilj, da odolevaju Senci. Čak i kada su drugi delovi zemlje u miru, njihova borba nikada ne prestaje. Ali borba da se zadrže granice nosi sa sobom težak danak. Samo jednu generaciju ranije, bilo je pet nacije, a ne četiri. Sada su slomljene kule, zagađena jezera sve ono što je preostalo od Malkijera.

Izgubljena Krajišnička nacija, Malkijer, nekada je prosperirala pod zastavom Nekada su bil poznati po ogrlici od hiljadu jezera i sedam velikih kula u istoj meri kao i po svojim junacima. Sada je jedini fragment te nacije izvan Pustoši, njen nekrunisani kralj, al’Lan Mandragoran, sin poslednjeg kralja, al’Akira Mandragorana, naslednik izgubljenog prestola. Malkijeri su potpali pod Pustoš 953 NE, godine kada je Lan rođen. Iako je bio novorođenče, miropomazali su ga i nazvali Dai Šanom, krunisanim Gospodarem bitke, i posvetili ga za sledećeg kralja Malkijera. Dat mu je drevni mač kraljeva Malkijera, napravljen pomoću Jedne moći. Njegov život je zaklet: “da stoji nasuprot Senke, dok god je gvožđe čvrsto i kamen traje. Da brani narod Malkijera, dok god bude ijedne kapi krvi u njegovim venama. Da osveti ono što ne može biti odbranjeno.” Poslali su ga izvan osuđene nacije, mnogi su platili njegovu sigurnost svojim životima, dok su se ogledali u poslednjoj borbi.

Dete je donešeno u Šijenar gde je i odraslo. Nikada nije zaboravio svoju zakletvu. U šesnaestoj godini postao je jedan čovek u ratu protiv Pustoši i Senke. Nazvan Aan’allein-om, ili „Čovekom koji predstavlja ceo jedan narod“, služeći se svojim mačem napravljenim pomoću Jedne moći, Lan je postao majstor sečiva. Verovatno bi nastavio svoju beznadežnu borbu do smrti da se Moiraine Sedai nije umešala 979 NE. Nekako ga je ubedila da će njegova svrha biti bolja ako postane Zaštitnik, pa ga je vezala za sebe.

U nameri da izbegnu istu sudbinu, Krajišnici su podizali signalne kule duž cele granice sa Pustoši, u intervalima od pola milje. Ove visoke kamene kule omogućavaju dobru vidljivost, napravljene su da olakšaju odbranu; opremljene su velikim ogledalom, za slanje signala danju, i velikim gvozdenim mangalima, za signalne vatre po noći. Kada stražari uoče potencijalnu pretnju, oni napred navedenim sistemom signaliziraju najbližim kulama, koje uzbunu dalje prosleđuju sve do tvrđava u unutrašnjosti zemlje. Tvrđave, zatim, šalju svoje kopljanike, da bi napadače odbili nazad u Pustoš. Isti signal sa kula može poslužiti narodu da se skloni u sigurnost iza zidova tvrđava.

Stražari su izuzetno oprezni, ali nakot Senke ipak uspeva da probije granicu. Seni je veoma teško uočiti, zbog njihove sličnosti ljudskom liku i njihove sposobnosti da se kreću iz senke u senku. Iz tog razloga usvojen je zakon u svim Krajinama, da ni jedan muškarac ne može nositi kapuljaču ili prekrivati lice unutar gradskih zidova. Polutani se mogu sakriti među ljudima jedino jedino ako su njihova lica pod velom, ili zaklonjena. Kao dodatno obezbeđenje, svaka ulica, ili sokačić, su dobro osvetljeni noću, da bi se što je moguće više uklonila senka. Borba protiv Pustoši utiče na sve građane. Premda samo nekolicina mogu biti ratnici, svaki građanin je veoma svestan da on, ili ona, imaju određenu ulogu u borbi.

Uprkos njihovoj zajedničkoj borbi, ili moguće zbog nje, Krajine polažu veliki ponos na njihove razlike. Borba je ista, kodeks časti sličan, ali njihovi običaji i odeća su često prilično različiti.

Zenica Sveta

Mladići iz Krajina, često u nameri da se dokažu, odlučuju se na težak zadatak – na potragu za Zenicom Sveta – kao što mnogi njihovih godina u Ilijenu polaze u lov na Rog Valera. Sve što je poznato u vezi sa Zenicom je da je taj veliki objekt Moći skriven negde duboko unutar Pustoši i da je čuva Zeleni čovek u svom začaranom šumarku. Govorilo se da je očekivala one koji je trebaju i imaju veliku potrebu. Jedna od legendi o tom šumarku kaže da niko nije u stanju da ga nađe dva puta, jer se on stalno pomera. Nekolicina onih koji su bili tamo priča da se da se njegov položaj ne menja, već lokacija onoga koji ga treba.

Zenica je (ili je bila) bazen čistog saidina, korisna samo muškarcima. Napravljena je u toku prvih dana Slamanja pomoću kruga od stotinu Aes Sedai muškaraca i žena. Umrli su dok su je pravili, ali su uspeli da osiguraju njenu čistoću, uprkos izopačenosti. Zelenom čoveku je dato u amanet da je čuva do velike potrebe koja će doći, jer su oni znali da neće preživeti da bi je štitili.

Novosti donete iz Fal Dare govore da Zenica više ne postoji, da se potreba zbog koje je načinjena desila. Ako je to tačno, mladići iz Krajina će morati negde drugde da tragaju za velikim izazovima kako bi dokazali svoju hrabrost.

Šijenar

Simbol

Kidišući crni soko; Crni soko.

Zastava

Crni kidišući soko u polju od tri plave i dve bele trake.

Glavni grad

Fal Moran.

Simbole uključuje Belog jelena, lični znak kralja Easara.

Šijenar je mesto velikih kontrasta. Na dalekom severoistoku, smešten između planina Duma i Kičme sveta, to je zadnji bastion civilizacije na ivici brijača između turobne pokvarenosti Pustoši i opasnosti Aijelske Pustare. Zime su tamo toliko hladne da dovode do toga da drveće puca, a mladice se, usled mraza, smrzavaju, i pored toga što je u blizini Pustoš, koja donosi nesnosnu žegu i neprirodnu toplotu koja može iscrpsti volju i najjačem čoveku.

Borba za opstanak na granici Pustoši utiče na svaki aspekt šijenarskog ratničkog života i razmišljanja. Pitate li bilo koga koje tri stvari najviše ceni, on će skoro sigurno odgovoriti sledeće; Mir - zbog toga što oni znaju samo za rat. Lepota – zbog toga što je Pustoš prožeta odvratnošću. I najviše od svega, život - jer su sebe već zakleli na smrt. Za te ljude smrt je izvestna. Zbog toga je kvalitet njihovog života takva stvar gde se čast zaslužuje, a ne pridaje se značaj materijalnim vrednostima. Celog svog života se pripremaju za borbu, zaštićeni teškom odećom i oklopom, ali kada umru spuštaju se nagi u prljavštinu groba, bez kovčega, ili pokrova koji bi zaštitili njihovo telo. Oni veruju da sve dolazi iz zemlje, i da se moraju vratiti tamo odakle potiču, nagi i nenaoružani, u posljednji majčin zagrljaj.

Celokupna konjica Šijenara nosi borbena koplja, pa je zbog toga i zovu kopljanicima. Oni su sigurno najbolja teška konjica na svetu. Takođe se veoma lako raspoznaju, jer svaki muškarac zreo za borbu nosi kosu vezanu u perčin, dok je ostatak glave oko temena obrijan. Njihovo oružje im je uvek nadohvat ruke, većina nosi jedan, ili dva, duga mača, koji su vezani remenima za leđa, dok svi nose sablju sa širokim sečivom, sekiru, ili buzdovan za svojim pojasom Čak i u sigurnosti tvrđave, oružje je okačeno po zidovima, ili je odloženo blizu kreveta. Oklop je, obično, kombinacija kože, pancira, pločica, često je prekriven ogrtačem na kojem je oslikani crni soko. Njihovi jaki borbeni konji su dobro oklopljeni, čeličnom prekrivkom koja štiti ranjivu glavu, vrat i grudi. Gubitak konja može značiti smrt, čak i dobro izvežbanom ratniku, u borbi protiv Troloka.

Svaki veći grad u Šijenaru je tako napravljen da može biti odbrambena tvrđava. Gde god je moguće, grad je postavljen na uzvišici kako bi dominirao okolinom. Pola milje, ili više, oko tvrđave biva raskrčeno, da bi se sprečili iznenadni napadi; ništa više od pokošene trave ne sme opstati. Nedostatak zaklona, u istoj meri kao i visoke kule za osmatranje izgrađene iza odbrambenog zida po obimu grada, čine nemogućim da se nešto provuče neprimećeno. Teške gradske kapije su ojačane gvožđem, da bi obezbedile da bilo koja neprijateljska sila, koja se usudi da pređe čistinu, zaključi da za nju nema ulaza unutra.

Šijenarom vlada kralj Easar iz kuće Togita iz glavnog grada Fal Morana, ali, slično većini vladara u Krajinama, Easar provodi više vremena u sedlu, zajedno sa sinovima, braneći svoju zemlju, nego što priređuje prijeme. Far Moran je srce i duša Šijenara, ali su tvrđave blizu granice sa Pustoši, kao što je Fal Dara, oličenje istinskog duha te zemlje i njene večne borbe.

Fal Dara

Fal Dara leži blizu granice sa Pustoši, kao deo krajnje linije odbrane gradova i farmi u unutrašnjosti. Njen zid, ojačan kulama, okružuje radnje, krčme, i kuće oko centralne tvrđave. Samo seoske farme leže napolje, izvan zaštite. Većina kuća, unutar i izvan zidova, ima krovove pokrivene drvenim pločama pod velikim nagibom, koji skoro da se spušta do zemlje. Ovakav dizajn krova sprečava oštećenja zgrada od snega i leda prilikom dugih zima. U centru Fal Dare je suvi šanac, dubok i širok, sa oštrim koljem na dnu, drugi odbrambeni zid ojačan sa više kula, štiti unutrašnju utvrdu, masivnu tvrđavu od kamena smeštenu na samom vrhu brda. Utvrda je dom Lorda Fal Dare, Agelmara Džagada, kao i njegove familije, vazala, ratnika, i slugu. Njegova tvrđava, isto tako kao i zidovi koji je štite, i grad oko njega, su građeni da budu jači radije nego lepši, pa ipak, postoji stroga elegancija u savršenim linijama svakoga zida i lepote u čvrstom kamenju.

U godinama pre Troločkih ratova, grad koji je ležao na ovom mestu zvao se Mafal Dadaranel. Sagradili su ga Ogijeri, zajedno sa visokim kulama, prelepim zasvođenim zgradama, kompleksnim palatama koje su spajale široke avenije. Pa ipak, ništa nije bilo dovoljno snažno da odoli talsu nakota Senke, koji se širio iz Pustoši. Kada su se Troločki ratovi okončali, nestao je i Mafal Dadaranel, bio je sravnjen sa zemljom. Oni koji su preživeli odlučili su da izgrade novi grad na mestu onog starog, ali ogijerskih kamenorezaca više nije bilo. Umesto da naprave slabu kopiju, grandioznost je zamenjena jednostavnošću. Usamljene bašte sa ružama nalaze se na mestu nekadašnjih vrtova, obična tvrđava Fal Dara je na mestu nekadašnjeg grada Mafal Dadaranela.

Nemaju svi gradovi i tvrđave u Šijenaru takvu istoriju, njih povezuje više zajednička pretnja nego osećaj pripadnosti naciji. Ankor Dail leži na istočnim granicama i čuva Kičmu sveta. Ostale tvrđave, kao što su Mos Širare, Fal Sion, i Kamron Čan, takođe, predstavljaju nerazdvojni deo odbrane Šijenara, i svaka poseduju svoju istoriju i svoje heroje.

Arafel

Arafel leži zapadno od Šijenara i sastavljen je od krševitijeg krajolika nego Šijenar. Muškarci se mogu lako prepoznati po njihovim karakterističnim frizurama. Oni nose kosu u dve duge pletenice, obično sa srebrnim zvončićima na njihovim krajevima. Većina žitelja Arafela je svetle puti i čini se da imaju neubičajeno velike oči. Kao i sve Krajine, Arafeljani imaju jaku vojnu tradiciju, zbog odbrane od stvorenja iz Pustoši. Ratnici Arafela su istrenirani mačevaoci. Uvek nose dva mača, koji su vezani remenima za leđa, jedan balčak iznad svakog ramena, što im omogućava da koriste oba mača u istom trenutku, svaki u jednoj ruci. Nacijom, trenutno, vlada kralj Paitar Načiman, čija je sestra Kiruna Aes Sedai iz Zelenog Ađaha.

Kandor

Kandor leži između nacija Arafela i Saldeje, duž granice sa Pustoši. Premda je vojna veština kod njih na višem nivou nego kod bilo koje druge krajine, Kandorci su, takođe, razvili i veštinu trgovanja, i jedina su Krajina koja je osnovala visoko cenjeni trgovački esnaf. Iako Čačin blizina Pustoši sprečava da bude centar trgovine, trgovci su uspostavili jaku reputaciju i doneli dosta bogatstva nazad sa njima. Kandorce je lako uočiti po njihovim karakterističnim račvastim bradama, u istoj meri kao i po jednom do tri srebrna lanca, koja nose preko kaputa. Kandorci, takođe, često nose i minđuše, a minđuše su, kod nekih uspešnih trgovaca iz esnafa, prilično razmetljive. Pripadnici plemstva, takođe, nose lance preko svojih kaputa i minđuše.

Saldeja

Saldeja je najveća država u Krajini. Prostire se od neprekidnih litica pri Aritskom okeanu, poznatim kao Kraj sveta, do reke Arinel i severnih padina Crnih planina, zauzima veću površinu nego Šijenar i Arafel zajedno. Njen vladar, mlada kraljica Tenobija, sama poseduje imanje koje je veće od grada-države Majena.

Ljudi su poznati po njihovim karakterističnim kosim očima bademastog oblika, isto tako dobro kao i po vojničkoj veštini. Saldejska razjarenost u borbi je, u najmanju ruku, jednaka sa onima kod ljudi iz drugih Krajina, dok je njihova jahačka veština daleko superiornija. U stvari, Saldeja poseduje najbolju laku konjicu na svetu.

Saldejska konjica može da izvede jahačke vežbe i manevre sa jedinicama koje broje i preko devet hiljada, a da nijedan konj, ili jahač, ne promaši zadatak. Čini se da se mnogo više osećaju kod kuće u sedlu nego na zemlji, ovi ljudi rutinski izvode majstorije koje u normalnom životu izvode samo zabavljači, ali sve na leđima ratnih konja. Stajanje jednom nogom na sedlu, ili oslanjanje samo jednom rukom, jahanje dva konja istovremeno pri čemu se oslanjaju nogom na svakom sedlu, uskakanje i iskakanje iz sedla pri punoj brzini, klizanje po i ispod leđa životinja, nisu uobičajene veštine.

Maršal-general je odgovoran za upravljanje vojskom i odbranu Saldeje. Ovu titulu, trenutno, drži lord Davram Bašer, koji je, takođe, i ujak kraljice Tenobije. Pre Bašera, Muad Čead je bio maršal-general. Za njega se verovalo da je potpuno lud, oduvek je bio ubeđen da neko pokušava da ga ubije, no i pored toga, pobedio je u svakoj bici koju je vodio. Njegovo ludilo bilo je tolerisano kao mala cena za brilijantnu strategiju.

Rat je u Saldeji familijarni događaj, uprkos tome što žene, u stvari, ne učestvuju u borbama, žene većine oficira i svih plemića tradicionalno prate svoje muževe na svim vojnim pohodima, osim kada su oni unutar Pustoši. Iako devojke nisu obučavane veštinama mačevanja, mnoge su prilično vične sa noževima i borbama licem u lice, a mnoge priče govore o ženama koje su uzimale mačeve svojih palih muževa i predvodile muškarce nazad u borbu. Bile te priče istinite ili ne, istina je da se od visokorođenih gospi iz Saldeje očekuje da znaju da jašu konje, da mogu da love celi dan dok recituju poeziju, da sviraju na citri celu noć dok aktivno učestvuju u diskusiji o tome kako sprečavati Troločke upade. Uobičajena moda oblačenja žena iz Saldeje ocrtava njihovu snagu volje, sastoji se od dugih haljina do vrata, sa dugačkim rukavima. Visokorođene žene nose haljine od svile, ili brokata, sa složenim vezom na krajevima rukava i oko vrata. Seljanke upražnjavaju sličan stil oblačenja, s tim što su haljine od vuna. Te žene su žestoke koliko i njihove plemkinje, i poznate su po tome što su u stanju da obriju glavu svakoj ženi koju uhvate da lovi tuđeg muškarca. Muškarci i žene iz svih klasa uobičajeno putuju naoružani u najmanju ruku samo nožem, s tim da se u Saldeji čelik nikada ne poteže, osim kada nosilac želi da ga upotrebi.

Ekonomija Saldeje je jaka, sa živom trgovinom krznima, kvalitetnim drvetom iz šuma, ledenim biberom sa farmi. Ova dobra se često brodom prevoze do Majena i Tira, gde postižu dobru cenu kod tamošnjih plemića.

Sa’sara

Uprkos njihovoj, inače znatnoj, moralnosti, Saldejke mogu biti vanredno senzualne. Dvorske dame su poznate po suptilnosti svog zavođenja, koristeći jezik lepeza za saopštavanje svojih namera potencijalnom udvaraču. Zloglasni ples Sa’sara je zabranjen od strane velikog broja saldejskih kraljica, zbog njegove nepristojnosti, pa i pored toga skoro sve plemkinje znaju da ga igraju, premda će samo nekoliko to potvrditi i u javnosti. Sa’sara, kada je pleše neko ko zna pokrete, ume da natera muškarčevu krv da proključa. Istorija Saldeje beleži tri rata, dve bune i četrdeset sedam saveza i svađi između plemićkih kuća, isto tako kao i nebrojene dvoboje, izazvanih zbog žena koje su plesale Sa’saru. Postoji čak i priča o poraženoj kraljici koja je ugušila bunu plešući Sa’saru za pobedničkog generala. Priča se da je on oženio i ponovo je vratio na vlast, mada je ovu priču opovrgla svaka saldejska kraljica.

Poglavlje 28