Победа Кидрона се ваљала на високим морским таласима, а позлаћене лампе у једноставној кабини су се љуљале на држачима, али Туон је седела мирно док је бријач у Селуцијиној сигурној руци клизио преко њеног скалпа . Кроз високе, једноставне прозоре могла је да види друге велике бродове како се ломе кроз сиво -зелене таласе уз прскање белог, стотине њих у редовима, се простирало према хоризонту . Четири пута толико је остављено у Танчику . Ријагел, Они Који Су Дошли Кући . Корен, Повратак, је почео .
Албатрос који је једрио као да је пратио Кидрон, заиста предзнак победе, мада су дуга крила птице била црна, а не бела . Мора да је и даље значило исто . Предзнаци се нису мењали сходно локацији . Хук сове у зору је значио смрт, а киша без облака неочекиваног посетиоца, без обзира да ли је то било у Имфаралу или Норен М’Шару .
Јутарњи ритуал са бријачем њене личне служавке је био опуштајући и њој је то било потребно данас . Прошле ноћи је командовала у бесу . Никакве команде не би смеле да се издају у бесу . Готово да је осетила сеи’мосиев, као да је изгубила част . Њена равнотежа је била узнемирена, а то се рачунало као лоше за Повратак, подједнако лоше као губитак сеи’таер, са албатросом и без њега .
Селуција је обрисала остатке сапунице топлом, влажном тканином, а онда употребила суву тканину и на крају четком благо напудерисала њен глатки скалп . Када је њена гардероберка коракнула уназад, Туон је устала и пустила да јој богато извезена, плава свилена кућна хаљина склизне на тепих са златно -плавим шарама . Тамна нага кожа јој се моментално најежила од хладног ваздуха . Четири од десет служавки су грациозно устале са места где су клечале крај зидова, складне и љупке у својим прозрачним белим одеждама . Све је било купљено да би њихова појава била импресивна као и њихове вештине, а јесу биле веома веште . Навикле су се на кретање брода током дугог пута из Сеаншана, и пожуриле су да дохвате одећу која је већ лежала на изрезбареном сандуку и да је донесу Селуцији . Селуција никад није дозвољавала да је да’ковале облаче, чак ни чарапе или папуче .
Када је положила набрану тканину у боји старе слоноваче на Туонину главу, млађа жена није могла а да их не упореди у високом огледалу које је био причвршћено на унутрашњем зиду . Златокоса Селуција је имала величанствену лепоту кремасте коже и хладне плаве очи . Било ко би је могао заменити за једну од Крви, и то високог ранга, пре него што би помислио да је со’ђин, да јој лева страна главе није била ошишана . Изјава која би шокирала жену невероватном брзином, да је изражена наглас . Сама идеја да би било ко могао да помисли да је вишег положаја од оног који јој је припадао је ужасавала Селуцију . Туон је знала да она сама никад неће имати такав заповеднички став . Очи су јој биле превелике, а боја им је била течно смеђа . Када би заборавила да држи маску мирноће, њено срцолико лице је припадало несташном детету . Врх њене главе једва да је досезао до Селуцијиних очију, а њена гардероберка није била висока жена . Туон је могла да јаше са најбољима, истицала се у рвању и употреби одговарајућег оружја, али је увек морала да вежба ум да импресионира . Тренирала је то оруђе подједнако истрајно као било коју други комбиновани таленат . Барем је широки, изаткани златни каиш наглашавао њен струк довољно да није могла бити замењена за дечака у хаљини . Мушкарци су посматрали Селуцију док је пролазила и Туон је начула неко шаптање о њеним пуним грудима . Можда то није имало никакве везе са заповедничким ставом, али би било лепо имати мало више попрсја .
„Светлост била надамном “, промрмљала је Селуција, звучећи забављено, док су да’ковале журиле да поново усправно клекну крај зидова . „Урадила си то сваког јутра од првог дана када је твоја глава била обријана . Да ли после три године и даље мислиш да ћу оставити ишта необријано ?“
Туон је схватила да је протрљала руку преко голог скалпа . Тражећи траг необријаног, признала је себи јадно . „Да јеси “, рекла је са лажном суровошћу, „наредила бих да добијеш батине . Наплата за све оне случајеве када си ти то искористила на мени .“
Стављајући огрлицу од рубина око Туониног врата, Селуција се насмејала . „Ако ми наплатиш за све то, никад више нећу моћи да седнем .“
Туон се осмехнула . Селуцију је мајка поклонила Туон као поклон за рођење, да буде дадиља, и што је било много битније, њена сенка, телохранитељ за кога нико није знао . Првих двадесет пет година Селуцијиног живота су били тренинг за те послове, тренинг у потпуној тајности . На Туонин шеснаести имендан, када јој је глава први пут обријана, она је дала традиционалне поклоне своје Куће Селуцији, мало имање за бригу коју је показала, опроштај за грдње које је изрекла, врећу са сто златних престола за сваки пут када је морала да казни своју штићеницу . Крв која се скупила да гледа њено представљање као одрасле, по први пут, је била импресионирана свим тим врећама новчића, више него већина њих би само дигла од тога руке . Она је била ... неукротива ... као дете, а да се и не помиње да је била тврдоглава . И последњи традиционални поклон : понуда Селуцији да бира куда жели да буде послата даље . Туон није била сигурна ко је више био изненађен—она сама или гомила која је посматрала, када је поносна жена окренула леђа моћи и ауторитету, и затражила уместо тога да буде Туонина гардероберка, њена главна служавка . И даље њена сенка, наравно, мада то није речено јавно . Она лично је била одушевљена .
„Можда у мањим дозама, током шеснаест година “, рекла је . Ухвативши свој одраз у огледалу, задржала је осмех довољно дуго да се увери да у њеним речима нема жаоке, а онда га заменила мирноћом . Сасвим сигурно је била приврженија жени која ју је подигла, него мајци коју је виђала два пута годишње пре него што је одрасла, или од браће и сестара са којима је била научена да се бори за мајчину наклоност, већ од првог корака . До сада је већ двоје умрло у тим комешањима, а троје је покушало да убије њу . Сестра и брат су постали да’ковале , а њихова имена трајно прецртана чим је откривено да могу да усмеравају . Па чак и сада је њено место било далеко од сигурног . Само један погрешан корак би могао да доведе до тога да страда, или још горе, да буде скинута и продата на јавном тргу . Благословом Светлости, када се смејала и даље је изгледала као да има шеснаест! Највише!
Смешкајући се, Селуција се окренула да дохвати припијену капу од златне чипке са њеног црвено лакираног сталка на столу . Ретка чипка ће изложити већи део њеног обријаног скалпа и означити је са Гавраном -и -ружама . Можда није била сеи’мосиев, али за добробит Корена, морала је да поврати равнотежу . Могла је да тражи од Анат, своје Сое’феја, да надгледа казну, али је прошло мање од две године од Неферине изненадне смрти, и она и даље није била у потпуности задовољна њеном заменом . Нешто јој је говорило да мора да се побрине за ово сама . Можда је имала предзнак који није свесно препознала . Мрави нису били вероватноћа на броду, али неколико врста буба је могло бити .
„Не, Селуција “, рекла је она тихо . „Вео .“
Селуцијине усне се скупише у неодобравању, али је вратила капу на одговарајући сталак без речи . Насамо, као што су биле сада, имала је дозволу да пусти језик, па ипак је знала шта се може, а шта не може рећи . Туон је морала да је казни само два пута у животу, и у Светлости је истина, жалила је подједнако као и Селуција . Без речи, њена гардероберка је извукла дугачак, једноставан вео, омотала га око Туонине главе и причврстила га уском траком златне плетенице, украшене рубинима . Провиднији чак и од одеће да’ковале, вео уопште није сакривао лице . Али је крио оно што је било најбитније .
Спуштајући дугачку, златом извезену капу на Туонина рамена, Селуција је коракнула уназад и дубоко се наклонила, док јој је крај златне плетенице додиривао тепих . Да’ковале које су клечале су погнуле лица до тла . Приватност је била близу краја . Туон је сама напустила кабину .
У другој кабини је стојало шест њених сул’дам, три са сваке стране, а њихове штићенице су клечале пред њима, на широким, исполираним даскама палубе . Сул’дам су се исправиле када су је виделе, поносне као сребрне муње на црвеним круговима на њиховим сукњама . У сиво одевене дамане су клечале усправљено, пуне сопственог поноса . Осим јадне Лидије, која је била савијена преко колена и покушавала да притисне лице са траговима суза уз палубу . Држећи поводац црвенокосе дамане, Ланела се мрштила наниже ка њој .
Туон је уздахнула . Лидија је била одговорна за њену синоћну љутњу . Не, она је проузроковала, али сама Туон је била одговорна за своје сопствене емоције . Она је наредила дамане да јој чита будућност, и није требала да нареди да буде ишибана зато што јој се није свидело оно што је чула .
Савивши се, узела је Лидијину браду руком, спустивши дугачак нокат прекривен црвеним металом, на даманин пегави образ, и повукла је да седне на пете . Што је изазвало јецај и свежу навалу суза које је Туон пажљиво обрисала прстима док је повлачила дамане на колена . „Лидија је добра дамане, Ланела “, рекла је она . „Обложи њене ожиљке тинктуром сорфе и дај јој лавље срце против болова, док ожиљци не нестану . И док не нестану, такође ће да добија слатки крем уз сваки оброк .“
„Како Висока Госпа заповеда “, одговорила је Ланела формално, али се мало осмехнула . Свим сул’дам је Лидија била драга, а она није волела да кажњава дамане . „Ако се удебља, водићу је да трчи, Висока Госпо .“
Лидија је окренула главу да пољуби Туонин длан и промрмљала, „Лидијина господарица је љубазна . Лидија се неће удебљати .“
Пролазећи између два реда, Туон се са по неколико речи обратила свакој сул’дам и потапшала сваку дамане . Ових шест које је повела са собом су јој биле најбоље, и сијале су ка њој са једнаком наклоношћу коју је она имала према њима . Радосно су се такмичиле да буду изабране . Пуначке, жутокосе Дали и Дани, сестре којима једва да је било потребно упутство сул’дам . Чарал, чија је коса била сива као и њене очи, али ипак најагилнија у својим окретима . Сера, са црвеним тракама у својој густој коврџавој коси, најјача, и поносна као сул’дам . Малена Мијелин, нижа чак и од саме Туон . Мијелин је била Туонин специјални понос између ових шест .
Многи су сматрали да је чудно када се Туон тестирала за сул’дам када је достигла пунолетство, мада нико није могао да јој противречи, у то време . Осим њене мајке, која је дозволила, али остала нема . Заправо, било је незамисливо да постане сул’дам, али је она налазила исто толико уживања у обучавању дамане колико и у тренирању коња, а била је подједнако добра и у једном и у другом . Мијелин је била доказ тога . Мала, бледа дамане је била напола мртва од шока и страха, одбијајући да једе и пије, када ју је Туон купила на доковима Шон Кифара . Све дер’сул’дам су очајавале, говорећи да неће поживети дуго, али сада се Мијелин смешила ка Туон и нагињала напред да јој пољуби руку пре него што је и успела да помилује даманину тамну косу . Некад кост и кожа, постала је по мало пуначка . Уместо да је прекори, Катрона, која је држала њен поводац, је пустила да осмех озари њено обично празно лице и промрмљала да је Мијелин савршена дамане . Била је то истина, нико не би поверовао сада да је некада називала себе Аес Седаи .
Пре него што је отишла, Туон је издала неколико наређења које су се тицале исхране и вежбе за дамане . Сул’дам су знале шта да раде, као и осталих дванаест у Туонином окружењу, иначе не би биле у њеној служби, али је она веровала да никоме не би требало дозволити да има дамане осим ако се активно за то не интересује . Знала је покрет сваке своје дамане, подједнако добро као што је познавала и своје лице .
У спољној кабини, гардисти Мртве Страже који су стајали паралелно са зидовима у својим оклопима обојеним у крваво црвено и толико тамнозелено да је било готово црно, су се укочили када је ушла . Односно, укочили су се ако би се то могло рећи за статуе . Мушкарци тврдих лица, били су са још пет стотина њих, лично задужени за Туонину безбедност . Било ко или сви, би умрли да је заштите . Умрли би ако би она умрла . Сваки човек је био добровољац, тражио да буде у њеној гарди . Видевши вео, проседи капетан Мусенга је наредио само двојици да је прате на палубу, где је два туцета Баштована Огијера, у црвеном и зеленом, направило врсте са обе стране врата, са великим, украшеним црним секирама које су држали усправно пред собом и мргодним очима, пазећи на било какву опасност, чак и овде . Они не би умрли, ако би она умрла, али су такође тражили да буду у њеној гарди, и она би положила свој живот без зебње у било које од тих крупних руку .
Набрана једра на три висока јарбола на Кидрону су била затегнута од хладног ветра који је усмеравао брод ка земљи која је лежала пред њима, тамна обала довољно близу да је могла да разазна брда и ртове . Људи и жене су испуњавали палубу, сви од Крви који су били на броду су били у својој најбољој свили, не обраћајући пажњу на ветар који је лепршао њиховим огртачима, исто као што нису обраћали пажњу на босоноге мушкарце и жене из посаде, који су журили између њих . Неки од племића су били превише разметљиви са игнорисањем посаде, као да су могли да управљају бродом ако би клечали или се клањали на свака два корака . Припремљени за клечање, Крв је уместо тога начинила мале наклоне, све налик један другом, када су видели њен вео . Јурил, човек оштрог носа за којег су сви веровали да је њен секретар, се спустио на једно колено . Он је, наравно, био њен секретар, али такође и њена Рука, заповедник њених Трагача . Та жена, Макура се бацила да клекне и пољубила палубу пре него што је неколико тихих речи које јој је упутио Јурил натерало да скочи на ноге, црвенећи и поправљајући своју набрану црвену сукњу . Туон није била баш сигурна да ли треба да је узме у службу кад су били у Танчику, али жена је преклињала као да’ковале . Из неког разлога је мрзела Аес Седаи до костију, и упркос већ добијеним наградама за изванредно вредне информације, надала се да им нанесе више штете .
Климајући главом ка Крви, Туон се попела до горње палубе у пратњи двојице гардиста Мртве Страже . Ветар јој је отежавао капу, и притиснуо јој вео уз лице на тренутак, а онда га следећег момента пребацио преко њене главе . Није било битно, то што га је носила је било довољно . Њен лични барјак, два златна лава која су носила древна ратна кола су летела изнад шест кормилара који су се борили да одрже контролу над дугачким рудом кормила . Гавран -и -ружа ће бити спаковани чим први члан посаде који је видео њен вео успе да пренесе поруку . Кидронов капетан, широка, испрана жена беле косе и најневероватнијих зелених очију, се наклонила истог момента када је Туонина папуча дотакла горњу палубу, а онда моментално вратила пажњу на брод .
Анат је стајала поред ограде, у неупадљивој црној свили, споља неузнемирена хладним ветром, упркос томе што јој је недостајао огртач или капа . Витка жена би била висока и да је била мушкарац . Њено лице, црно попут угља, је било прелепо, али су њене велике, црне очи деловале као да сврдлају попут шила . Туонину Сое’феја, њеног Истинозборника, је именовала Царица, нека би живела вечно, када је Нефери умрла . Било је то изненађење, када се узме у обзир да је Неферина Лева Рука била тренирана и спремна да је замени, али када је Царица говорила са Кристалног Трона, њена је реч била закон . Сасвим сигурно нисте требали да се бојите своје Сое’феја, па ипак, Туон јесте, мало . Придруживши се жени, зграбила је шипку ограде и морала да олабави стисак пре него што је поломила лакирани нокат . То би значило јако лошу срећу .
„Дакле “, рекла је Анат, а реч је била попут ексера кроз Туонину лобању . Висока жена се намрштила ка њој, а презир је избијао из њеног гласа . „Сакрила си лице—на неки начин—и сада си само Висока Госпа Туон . Иако сви и даље знају ко си заиста, чак и ако неће поменути . Колико дуго намераваш да наставиш са овом фарсом ?“ Анатине пуне усне су подругљиво извиле, и она направи кратак, отпуштајући знак једном мршавом руком . „Претпостављам да је овај идиотлук због тога што је дамане ишибана . Будала си ако мислиш да су твоје очи оборене малим стварима, попут те . Шта је рекла што те је разљутило ? Изгледа да нико не зна, осим што си ти имала такав наступ гнева, да ми је жао што сам га пропустила .“
Туон натера руке да јој мирују на огради . Хтеле су да задрхте . Присилила је лице да одржи укочен израз . „Носићу вео док ми предсказање не каже да је дошло време да га уклоним, Анат “, рекла је она, наводећи свој глас да се смири . Само срећа је спречила да начује Лидијине тајанствене речи . Свако је знао да дамане може да предсказује будућност, и да је ико од Крви чуо, сви би они ћућорили иза шака о њеној судбини .
Анат се грубо насмејала и поново почела да јој говори каква је будала, овај пут много прецизније . Много више у детаље . Није се трудила са стиша глас . Капетан Техан је зурила испред себе, али њене очи су готово искочиле са лица . Туон је пажљиво слушала, али су јој образи постајали врелији и врелији, док није помислила да би вео могао да се запали .
Многи од Крви су звали своје Гласове Сое’феја, али Гласови Крви су били со’ђин, и знали су да би могли бити кажњени ако њихови власници не би били задовољни оним што су рекли, чак и ако би их звали Сое’феја . Истиноговорнику се није могло командовати или га принудити или га казнити на било који начин . Од Истиноговорника се захтевало да каже голу истину, без обзира да ли желиш да је чујеш или не, и да буде сигуран да си је чуо . Они од Крви који су звали своје Гласове Сое’феја су сматрали да је Алгвин, последњи мушкарац који је седео на Кристалном Трону, пре готово хиљаду година, био луд јер је допустио да његова Сое’феја живи и настави са својим радом након што га је ошамарила пред целим двором . Нису разумели традицију њене породице ништа боље него што је то разумела исколачена капетаница . Израз Мртве Страже се никад није мењао иза штитника за образе са шлема који су им заклањали половину лица . Они су разумели .
„Хвала, али ми није потребна казна “, рекла је љубазно, када је Анат коначно престала са говором .
Једном, након што је клела Нефери што је умрла од нечег тако глупог као што је пад низ степенице, тражила је од своје нове Сое’феја да јој то учини . Проклињати мртве је било довољно да те начини сеи’моисев месецима . Жена је била готово блага у вези са тим, на неки чудан начин, мада је оставила да јеца данима, неспособна и да се помери . Мада, то није био разлог зашто је одбила понуду ; казна мора бити тешка, иначе је бескорисна као лековити баланс . Не, она неће бирати лакши начин јер је већ донела одлуку . И, морала је да призна, зато што је хтела да одоли савету своје Сое’феја . Хтела да је уопште не слуша . Као што је Селуција рекла, она је увек била тврдоглава . Одбијати да слуша свог Истиноговорника је било незамисливо . Можда је ипак требала да прихвати тај лековити баланс . Три дугачка сива морска прасета испливаше поред брода и испустише звукове . Три, и нису се поново појавили . Задржи свој изабрани курс .
„Када будемо стигли на обалу “, рекла је, „Висока Госпа Сурот мора бити похваљена .“ Задржи свој изабрани курс . „И мора се погледати њена амбиција . Урадила је са Претходницом више него што је Царица, нека би живела вечно, уопште сањала, али успех у таквој размери често гаји амбицију која се може мерити са њим .“
Зловољна због промене теме, Анат се исправила, стиснутих усана . Очи су јој сијале . „Сигурна сам да Сурот као амбицију има само најбоље интересе Царства “, рекла је кратко .
Туон је климнула главом . Она сам није била уопште сигурна у то . Таква врста сигурности би чак и њу могла одвести у Кулу Гавранова . Можда њу посебно . „Морам да нађем начин да контактирам Поноворођеног Змаја што је пре могуће . Он мора клекнути пред Кристалним Троном пре Тармон Гаи’дона, или је све изгубљено .“ Змајска Пророчанства кажу тако, потпуно јасно .
Анатино расположење се променило у тренутку . Смешећи се, положила је руку на Туонино раме готово посесивно . То је већ било превише, али она је била Сое’феја, и осећај власништва је можда био само у Туонином уму . „Мораш бити опрезна “, почела је Анат да преде . „Не смеш да га пустиш да сазна колико си опасна док за њега не буде превише касно да побегне .“
Имала је још савета, али Туон је пустила да теку преко ње . Слушала је довољно да чује, па ипак, није то било ништа што није чула већ стотину пута пре тога . Пред бродом је могла да разазна улаз у велику луку . Ебоу Дар, одакле ће се Корене раширити, као што се ширио из Танчика . Мисао јој је дала дрхтај задовољства, због свега постигнутог . Иза њеног вела, једва да је била Висока Госпа Туон, ништа виша по рангу од многих других од Крви, али је у свом срцу, увек, била Туон Атаем Коре Пендраг, Кћи Девет Месеци, и дошла је да захтева оно што је било украдено од њеног претка .