Поглавље 15

Потреба за ливењем звона


Кола налик на кутију су подсећала Мета на кола Крпара која је видео, као мала кућа на точковима, мада ова која је била испуњена ормарићима и радним клупама уграђеним у зидове, није била намењена за одмарање. Набирајући нос због чудних, опорих мириса који су испуњавали унутрашњост, нелагодно се померио на свом троношцу, једином месту на које је ико могао да седне. Сломљена нога и ребра су били готово довољно залечени, као и посекотине које је задобио када је цела крвава зграда пала на његову главу, али су га повреде и даље повремено болеле. Осим тога, надао се саосећању. Жене су волеле да показују саосећање, ако одиграте како треба. Натерао је себе да престане да окреће дугачки печатни прстен на свом прсту. Дозволи жени да види да си нервозан, и онда ће сама исконструисати даље, и оде саосећање кроз прозор.

„Слушај, Алудра“, рекао је, стављајући свој најуспешнији осмех, „до сада мора да знаш да Сеаншани неће ни два пута погледати ватромете. Те дамане изводе нешто што се зове Небеска Светла, наспрам чега твоји најбољи ватромети изгледају као пар искрица које лете уз димњак, како сам чуо. Без икакве увреде.“

„Ја, ја лично нисам видела та такозвана Небеска Светла“, рекла је лагано својим јаким тарабонским нагласком. Глава јој је била савијена над дрвеним аваном величине великог бурета на једној од радних клупа, и упркос широкој плавој траци која је лагано скупљала њену до струка дугу, тамну косу на потиљку, она јој је ипак падала напред и скривала лице. Дугачка бела кецеља са тамним мрљама није скривала како јој тамнозелена хаљина добро стоји на куковима, али је њега много више интересовало оно што је она радила. Мрвила је крупни црни пудер дрвеним тучком дугачким готово као и њена рука. Пудер је по мало личио на оно што је видео унутар ватромета, које је исекао и отворио, али он и даље није знао шта иде у њих. „У сваком случају“, наставила је, несвесна његовог испитивачког погледа, „нећу ти одати тајне гилде. То мора да разумеш, зар не?“

Мет се тргао. Обрађивао је данима да би је довео до ове тачке, од тренутка када је посета на срећу путујућој представи Валана Луке открила да је она овде у Ебоу Дару, и читаво време се бојао да ће она поменути Илуминаторску гилду. „Али, сети се, ти ниси више Илуминаторка? Избацили су... ах... рекла си да си напустила гилду.“ Није био први пут да је размишљао о малом подсетнику да ју је он једном спасао од чланова Гилде који су хтели да јој прережу врат. Такве ствари су биле довољне да већина жена падне око твог врата љубећи те и нудећи ти све што желиш. Али било је очигледног недостатка пољубаца када ју је стварно спасао, тако да је било мало вероватно да ће почети сада. „У сваком случају“, наставио је он лагано „ти не треба да бринеш о гилди. Правиш ноћно цвеће већ колико дуго? И нико се није појавио да те заустави. Зато верујем да више никад нећеш видети Илуминатора.“

„Шта си чуо?“ тихо је питала, а глава јој је још увек била оборена. Окретање тучка скоро да је и престало. „Реци ми.“

Коса на његовом потиљку је хтела да искочи колико се најежио. Како је женама то полазило за руком? Сакриј сваки траг и оне ће се ипак устремити тачно на оно што си хтео да сакријеш. „Шта хоћеш да кажеш? Претпостављам да чујем исте трачеве као и ти. Махом о Сеаншанима.“

Окренула се тако брзо да јој је коса полетела попут млатила, и дохватила је тежак тучак са обе руке, замахујући њим преко главе. Можда је била десетак година старија од њега, имала је велике, тамне очи и мале пуне усне, које су обично деловале спремне за пољупце. Размишљао је у једном или два наврата да је пољуби. Већина жена је била попустљивија након неколико пољубаца. Сада су њени зуби били искежени, и она је деловала спремно да му одгризе нос. „Реци ми!“ наредила је.

„Играо сам коцкице са неким Сеаншанима доле близу докова“, рекао је оклевајући, пажљиво држећи подигнути тучак на оку. Мушкарац је могао да блефира и бесни и оде, ако ствар није била озбиљна, али је жена била у стању да ти разбије лобању из хира. А и његов кук је болео и био укочен од предугог седења. Није био сигуран колико брзо може да се помери са троношца. „Нисам хтео да ја будем тај који ће ти рећи, али... Гилда више не постоји, Алудра. Нема више подружнице у Танчику.“ То је била једина права подружница у гилди. Она у Каирхијену је била давно напуштена, а што се тиче осталих, Илуминатори су путовали само да направе представе за владаре и племиће. „Одбили су да пусте сеаншанске војнике унутра, и борили се, покушали да се боре, када су они ипак провалили. Не знам шта се десило—можда је војник спустио фењер где није требало—али половина имања је експлодирала, како сам схватио. Вероватно претеривање. Али Сеаншани су поверовали да су Илуминатори користили Једну моћ, и они су...“ Удахнуо је и покушао да му глас звучи нежно. Крв и пепео, није хтео да јој каже ово! Али она је зурила у њега, са тим крвавим штапом као да је спремна да му расцепа лобању. „Алудра, Сеаншани су покупили све оне који су остали живи у подружници, и неке Илуминаторе који су отишли у Амадор, и све успут који су макар и само личили на Илуминатора, и направили су од њих да’ковале . То значи—“

„Знам шта то значи!“ рекла је ватрено. Поново се окренувши ка великом авану, почела је тако снажно да удара тучком да се он побојао да ће да експлодира, ако је тај пудер заиста био оно што се налазило унутар ватромета. „Будале!“ мрмљала је љутито, лупајући бучно тучком у авану. „Велике слепе будале! Са моћнима се мора мало погнути глава и наставити својим путем, само што они то неће видети!“ Шмркнувши, протрљала је образе спољашњом страном руке. „Грешиш, мој млади пријатељу. Док год живи барем један Илуминатор, и гилда, такође, живи, а1 ја, ја још увек живим!“ Поново је руком обрисала образе, и даље не 0гледајући у њега. „А шта би ти урадио ако бих ти ја стварно дала ватромете? Хитнуо их на сеаншане из катапулта, претпостављам?“ Њен фрктај је рекао шта она мисли о томе.

„А шта није у реду са том идејом?“ питао је он, бранећи се. Добар пољски катапулт, шкорпија, је могао да баци камен од десет фунти2 1на даљину од петсто корака, а десет фунти ватромета би нанело више штете од било каквог камена. „У сваком случају, имам бољу идеју. Видео сам оне тубе које ти користиш да бациш ноћне цветове на небо. Триста корака или више, рекла си. Закрени једну са стране мање или више, и кладим се да би могла да бациш ноћни цвет хиљаду корака.“

Зурећи у аван, промрмљала је готово испод гласа. „Ја, ја превише причам“, чинило му се да је то рекла, и нешто о лепим очима, што није имало смисла. Пожурио је да би је спречио да поново почне да прича о тајнама гилде. „Те тубе су доста мање од катапулта, Алудра. Ако би биле добро сакривене, Сеаншани никад не би сазнали одакле су дошле. Могла би да размишљаш о томе као о враћању милог за драго, за подружницу.“

Окренувши се ка њему, погледала га је са поштовањем. Које је било измешано са изненађењем, али је он успео да игнорише то. Њене очи су биле црвене, и било је трагова суза на њеним образима. Можда, ако би ставио руку око ње... Жене су обично ценила мало утехе када су плакале.

Пре него што је могао и да пребаци тежину, она је замахнула тучком између њих, упирући једном руком у њега као мачем. Те витке руке мора да су биле јаче, него што су изгледале; дрвени штап није дрхтао. Светлости, помислио је, није могла да зна шта сам кренуо да урадим!

„То уопште није лоше, од некога ко је видео подижуће тубе пре само неколико дана“, рекла је она, „али ја, ја сам о томе мислила много пре тебе. Имала сам разлог.“ На тренутак је њен глас био огорчен, али се поново изгладио, и постао по мало забављен. „Поставићу ти слагалицу, кад си већ толико паметан, може?“ рекла је, подижући обрву. Ох, она је дефинитивно била забављена нечим! „Ти ћеш ми рећи какву бих корист могла да имам од 0ливења звона,1 и ја ћу ти рећи све моје тајне. Чак и оне које ће те натерати да поцрвениш, може?“

Дакле, то јесте звучало интересантно. Али ватромети су били много важнији него сат времена мажења са њом. Какве је тајне имала које су могле да га натерају да поцрвени? Можда ће ту он изненадити њу. Нису сва сећања других људи, која су била сабијена у његову главу, била повезана са биткама. „Ливење звона“, рекао је замишљено, без идеје куда даље од те тачке. Ни једно од тих старих сећања није давало назнаку. „Па, претпостављам... Ливење звона би могло... Можда...“

„Не“, рекла је она, изненада одсечно. „Отићи ћеш, и вратити се за два или три дана. Имам посла, а ти ћеш ми скретати пажњу са свим тим питањима и улагивањем. Не; без расправе! Отићићеш сада.“

Сијајући, он је устао и натукао свој црни шешир широког руба на главу. Улагивањем? Улагивањем! Крв и крвави пепео! Када је ушао оставио је свој огртач згужван поред врата, и тихо је јекнуо док се савијао да га покупи. Седео је на том троношцу већи део дана. Али можда је направио мали напредак са њом. Ако буде могао да реши слагалицу, у сваком случају. Звона за узбуну. Гонг да означи сат. Није имало никаквог смисла.

„Можда бих размислила да пољубим тако паметног младог човека као што си ти, када ти не би припадао другој“, прошапутала је јасно топлим гласом. „Имаш тако згодну стражњицу.“

Скочио је усправно, не окрећући се лицем ка њој. Врелина његовог лица је била чисти бес, али она би сигурно рекла да је поцрвенео. Обично је успевао да заборави шта носи, осим ако би неко то поменуо. Дошло је до инцидента, тачније до три инцидента, у тавернама. Док су му леђа била укочена, нога подвезана, а завоји скоро свуда остало, Тулин је сакрила сву његову одећу. Није пронашао где, још увек, али сигурно је била сакривена, не спаљена. На крају крајева, није могла да намерава да га задржи заувек. Једино што је остало од његових ствари је био црни свилени шал везан око његовог врата. И, наравно, сребрни медаљон са главом лисице, који је висио на кожној траци испод његове кошуље. И његови ножеви; заиста би се осећао изгубљен без тога. Када је коначно успео да испуже из тог крвавог кревета, крвава жена је имала спремну нову одећу, направљену за њега, а она сама је седела тамо и гледала крваве кројаче како га мере и прилагођавају му је! Снежна чипка на његовим зглобовима готово да би сакрила његове крваве руке, осим ако је био пажљив, а било је још чипке од његовог врата, готово до пламеног струка. Тулин је волела чипку на мушкарцима. Његов огртач је био јарко скерлетан, црвен као његове преуске панталоне, и од свих крвавих ствари, обрубљен златним навојима и белим ружама. А да и не помиње бели овал на његовом левом рамену са зеленим Мачем и Сидром Куће Мицобар. Капут му је био довољно плав за Крпара, украшен црвеним и златним таиренским лавиринтом преко груди и низ рукаве у великој мери. Није волео да се сећа кроз шта је био принуђен да прође да би убедио Тулин да одустане од бисера и сафира и сама Светлост зна шта је још хтела. И био је кратак, до чизама. Непристојно кратак! Тулин се такође допадала његова крвава стражњица, и изгледа да јој није сметало ко ће је видети!

Намештајући огртач око рамена—барем је нешто покривао—зграбио је свој штап за ходање, који му је досезао до рамена, који је лежао поред врата. Кук и нога ће га болети док не буде могао да исхода бол. „За два-три дана, онда“, рекао је са онолико поноса колико је могао да прикупи.

Алудра се меко насмејала. Мада, не довољно меко да је он не чује. Светлости, али жена је могла да уради више својим смехом, него силеџија са докова листом псовки! А била је и подједнако опрезна.

Шепајући из кола, залупио је врата за собом, чим се довољно спустио низ дрвене степенице које су биле причвршћене за дно кола. Поподневно небо је било исто као што је било и јутарње небо, сиво и бучно, прекривено тешким облацима. Оштар ветар је пригодно вијорио. Алтара није имала праву зиму, али оно што је имала је било довољно. Уместо снега, било је ледених киша и олуја са грмљавином које су налетале са мора, а у међувремену је било довољно влажно да хладноћа постане јача. Тло је под чизмама одавало натопљени утисак, чак и кад је било суво. Мрштећи се, он одшепа од вагона.

Жене! Мада, Алудра је била згодна. И знала је како да направи ватромете. Ливење звона? Можда је могао да направи да то буду два кратка дана. Док год Алудра не почне да га јури. У задње време се чинило да је приличан број жена управо то радио. Да ли је Тулин променила нешто у вези са њим што је наводило жене да му прилазе онако како је она то радила? Не. То је било смешно. Ветар подиже његов огртач, и залепрша га за њим, али он је био превише задубљен да би се побринуо за то. Две витке жене—акробаткиње, како је мислио—му се лукаво осмехнуше док су пролазиле, и он се осмехнуо и направио најбољи наклон. Тулин га није променила. И даље је био онај исти човек који је одувек и био.

Лукина представа је била педесет пута већа него што му је Том рекао, можда и више, опружени кркљанац шатора и кола величине великог села. Упркос времену, приличан број извођача је вежбао тамо где је он могао да их види. Жена, у лепршавој белој блузи и панталонама тесним колико и његове, се љуљала напред и назад на опуштеном конопцу који је био окачен између два висока стуба, а онда се одбацила и некако ухватила стопалима за конопац, баш пре него што се сударила са земљом под собом. Онда се извила да дохвати конопац рукама, подигла се на своје седиште и почела исту ствар изнова. Недалеко одатле, човек је трчао на врху јајастог точка који је морао бити добрих двадесет стопа дугачак и дигнут на платформу која га је, када би прошао кроз узани крај, дизала више изнад тла него што се налазила жена која ће сломити свој будаласти врат ускоро. Мет погледа гологрудог мушкарца који је котрљао три сјајне лоптице дуж руку и преко рамена, а да их уопште није додиривао шакама. То је било интересантно. Можда би могао то и сам да изведе. Макар те те лоптице неће оставити да крвариш сломљен. Имао је тога довољно за цео живот.

Ипак, оно што му је заиста привукло поглед, је била колона коња. Дугачка колона коња, у којој је два туцета мушкараца, добро обучених, да би се заштитили од зиме, копало гомиле балеге. Стотине коња. Вероватно је Лука дао склониште неким сеаншанским дресерима, и његова награда је била гаранција, потписана од стране Високе Госпе Сурот лично, којом му је било дозвољено да задржи све своје животиње. Метов лични кон Коцкица је био сигуран, сачуван од лутрије коју је наредила Сурот, зато што је био у шталама Тарасинске палате, али добавити шкопца из тих штала је било ван његове моћи. Тулин као да је имала поводац око његовог врата, и није намеравала да га пусти ускоро.

Окренувши се, размишљао је да пошаље Ванина да украде неколико коња за представу, ако разговор са Луком пође у погрешном правцу. Према ономе што је Мет знао о Ванину, била би то тек вечерња шетња за необичног човека. Дебео, као што је био, Ванин је могао да украде, и јаше, било ког коња икад ождребљеног. Нажалост, Мет је сумњао да би он сам могао да седи у седлу дуже од миље. Па ипак, било је то нешто о чему је вредело размислити. Постајао је очајан.

Шепајући, незаинтересовано је гледао жонглере и акробате како вежбају, питао се како су ствари постале овакве. Крв и пепео! Био је та’верен! Требало је да обликује свет према себи! Али ево њега, заглављеног у Ебоу Дару, Тулинин љубимац и играчка—жена му није дозволила ни да се у потпуности зацели пре него што се поново бацила на њега, попут патке на бубу!—док су се сви остали проводили негде друго. Са оним женама из Рода које су јој се улагивале на сваком кораку, Нинаева је вероватно господарила испред свих. Једном када Егвена схвати да оне потпуно махните луде Аес Седаи које су је именовале за Амирлин нису заиста то и мислиле, Талманес и Дружина Црвене Руке су били спремни да је извуку. Светлости, Елејна би до сада већ могла да носи Ружину Круну, ако је он иоле познаје! Ранд и Перин су се вероватно љуљали испред ватре у некој палати, сркутали вино и причали шале.

Намрштио се и протрљао чело када је бледи сплет боја закопрцао у његовој глави. То се догађало у задње време, кад год је мислио о био коме од њих двојице. Није знао зашто, и није хтео да зна. Само је хтео да престане. Када би само могао да се извуче из Ебоу Дара. И да понесе тајну прављења ватромета са собом, наравно, али би било када изабрао бег радије него тајну.

Том и Беслан су и даље били тамо где их је оставио, пили са Луком испред Лукиних богато украшених кола, али им се он није одмах придружио. Из неког разлога, Луки се од почетка није свиђао Мет Каутон. Мет је узвраћао услугу, али са разлогом. Лука је имао лукаво, самозадовољно лице, и посебан начин на који се глупаво осмехивао било којој жени у видокругу. И изгледа да је мислио да свака жена на свету ужива да га гледа. Светлости, човек је био ожењен!

Испружен у позлаћеној столици, коју мора да је украо из неке палате, Лука се смејао и правио широке, лордовске покрете Тому и Беслану, који су седели на клупама са обе његове стране. Златне звезде и комете су прекривале Лукин блиставо црвени капут и огртач. Крпар би поцрвенео! Његова кола би натерала Крпара да зајеца! Много већа од Алудриних радних кола, ствар као да је била лакирана! Месечеве мене су се понављале у сребру око целих кола, а златне звезде и комете свих величина су прекривале остатак црвено-плаве површине. У том уређењу, Беслан је деловао готово обично у капуту и огртачу по којем су се стуштиле птице. Том је, отресајући вино са својих дугих, белих бркова, деловао позитивно једнолично у једноставној вуни бронзане боје и тамном огртачу.

Није било једне особе која је требала да буде ту, али брз поглед наоколо му је помогао да нађе групу жена код оближњих кола. Биле су свих година, од његових, до седокосих жена, али свака од њих се кикотала ономе што су окружиле. Уз уздах, Мет крену у том правцу.

„Ох, ја заиста не могу да одлучим“, чуо је дечаков продоран глас из центра круга. „Док гледам у тебе, Мериси, твоје очи су најлепше које сам икада видео. Али кад погледам у тебе, Нијелин, твоје су. Твоје усне су распукле трешње, Гилин, а твоје ме терају да желим да их пољубим, Адриа. А твој врат, Џамеина, је грациозан попут лабудовог...“

Гутајући клетву, Мет је пожурио корак колико год је могао и поче да се гура између жена, мрмљајући извињења и лево и десно. Олвер је био у средини, низак, блед дечак који се шепурио и кезио од једне жене ка другој. Тај искежени осмех је био довољан да било која од њих можда одлучи да му одалами ћушку у трену.

„Молим вас, опростите му“, мрмљао је Мет, хватајући дечака за руку. „Хајде, Олвере; морамо да се вратимо у град. Прекини да машеш огртачем. Он заиста не зна шта прича. Не знам где је покупио такве ствари.“

Срећом, жене су се смејале и мрсиле Олверову косу, док га је Мет одводио. Неке су, поред свега, промрмљале да је он сладак дечак! Једна је завукла руку под Метов огртач и уштинула му задњицу. Жене!

Када се коначно извукао из гужве, намрштио се ка дечаку, који је весело поскакивао крај њега. Олвер је порастао од када га је Мет први пут срео, али је и даље био низак за своје године. А са тим широким устима и одговарајућим ушима, никад неће бити згодан. „Могао би да се увалиш у дубоку невољу ако разговараш на такав начин са женама“, рекао му је Мет. „Жене воле мушкарце који су тихи, и лепо се понашају. И који су суздржани. Суздржани и можда по мало стидљиви. Уобличи те квалитете, и добро ће ти ићи.“

Олвер му упути разрогачени, неповерљив поглед, и Мет уздахну. Дечак је имао шаку ујака који су се бринули о њему, и сви, осим самог Мета, су били лош утицај.

Том и Беслан су били довољни да се Олверу врати осмех. Ослободивши руку, потрчао је ка њима, смејући се. Том га је учио како да жонглира и свира харфу и флауту, а Беслан га је учио како да користи мач. Остали „ујаци“ су му давали остале лекције, невероватно шаролик комплет вештина. Мет је намеравао да почне да га учи да користи штап и дворечански лук, када поврати снагу. Шта је дечак учио од Чела Ванина или Црвене Шаке, Мет није хтео ни да зна.

Лука се дигао из своје раскошне столице када је Мет пришао, његов будаласти осмех је избледео у киселу гримасу. Погледавши Мета од главе до пете, огрнуо је тај смешни огртач око себе широким замахом и објавио звонким гласом, „Ја сам заузет човек. Имам много посла. Може бити да ћу ускоро имати част да угостим Високу Госпу Сурот на приватној представи.“ Без и једне речи више, он отиде, држећи украшени огртач само једном руком, тако да су се набори вијорили за њим попут барјака.

Мет прикупи свој обема рукама. Огртач је био ради топлоте. Видео је Сурот у палати, мада никад изблиза. Па ипак, онолико близу колико је желео. Није могао да је замисли да посвети и тренутак Великој Путујућој Представи и Величанственом Приказивању Дивота и Чуда Валана Луке, како је стајало на траци затегнутој између два висока стуба код улаза до обавештења о почетку представе, исписаног стопу високим, црвеним словима. Ако би дошла, вероватно би појела лавове. Или их преплашила на смрт.

„Да ли се већ сложио, Томе?“ питао је он тихо, мрштећи се ка Луки.

„Можемо да путујемо са њим, када напусти Ебоу Дар“, рекао је човек. „За цену.“ Фркнуо је, дувајући у бркове, и изиритирано провукао руку кроз своју белу косу. „требало би да једемо и спавамо попут краљева од оног што нам тражи, али знајући њега, сумњам да ћемо. Он не мисли да смо криминалци будући да и даље ходамо слободно, али зна да бежимо од нечега, или би смо путовали на неки другачији начин. Нажалост, он не намерава да крене пре пролећа, у најбољем случају.“

Мет одвага неколико одабраних клетви. Ништа пре пролећа. Светлост зна шта ће му Тулин урадити, натерати њега да уради, до пролећа. Можда и није била тако лоша идеја послати Ванина да украде коње. „Остаје ми више времена за коцкице“, рекао је, као да му није било битно. „Ако заиста тражи толико колико кажеш, мораћу да подебљам новчаник. Једно се може рећи за Сеаншане, изгледа да им не смета да губе.“ Био је пажљив колико дуго да дозволи својој срећи да дела, и није се суочио нисакаквим претњама о пресеченом грлу због варања, макар од када је био у стању да напусти палату на сопственим ногама. У почетку је веровао да се његова срећа шири, или је бити та’верен коначно доносило нешто корисно.

Беслан га је погледао озбиљно. Витак, таман човек, мало млађи од Мета, је био живахни раскалашник када га је Мет први пут срео, увек спреман за туру у таверни, а нарочито ако се завршавала женама или тучом. Мада је, од када су Сеаншани дошли, постао много озбиљнији. По њему, они су били врло озбиљно питање. „Моја мајка неће бити срећна ако сазна да помажем њеном драгом да напусти Ебоу Дар, Мете. Ожениће ме неком разроком и са брковима попут тарабонског пешадинца.“

И после свог тог времена, Мет се и даље трзао. Никако није могао да се навикне на то да је Тулинин син мислио да је то што његова мајка ради са Метом било у реду. Па добро, Беслан јесте мислио да је она постала мало превише посесивна—само мало, молићу!—али то је био једни разлог што је био вољан да помогне. Беслан је тврдио да је Мет оно што је његовој мајци потребно да скрене мисли са договора на које су је Сеаншани присилили! Понекад је Мет желео да је поново у Две Реке, где си макар знао како други људи размишљају. Понекад, макар.

„Можемо ли сада да се вратимо у Палату?“ рекао је Олвер. Био је то више захтев, него питање. „Имам час читања са госпом Ризелом. Пушта ме да одмарам главу на њеним грудима док ми чита.“

„Битно достигнуће, Олвере“, рекао је Том, чупкајући бркове да прикрије осмех. Нагнувши се ближе ка другој двојици мушкараца, спустио је глас, да би избегао дечаково ухо. „Та жена мене тера да свирам харфу за њу, пре него што пусти моју главу да се одмара на том величанственом јастуку.“

„Ризела тера сваког да прво он њу забавља“, закикотао се Беслан на зналачки начин, и Том се заблену у њега, запањен.

Мет јекну. Овог пута то није био због ноге, или због чињенице да је изгледа сваки мушкарац у Ебоу Дару, осим Мета Каутона, бирао груди на којима ће да одмара главу. Оне крваве коцкице су управо поново почеле да се котрљају у његовој глави. Нешто лоше се кретало ка њему. Нешто јако лоше.0