Kada su se poslije smrti poslednjeg muškog Aes Sedaia geološka struktura i klimatski uslovi primirili u neki oblik normale, preživeli su našli sebe u svetu koji nije imao vlasti i države. Socijalna struktura je nestala tokom nekoliko stotina godina katastrofa i haosa. Geografija zemlje je bila u potpunosti preuređena, neke oblasti su nestale ili su ukaljane od strane Senke, i od tada su poznate samo kao Spaljene zemlje ili Pustoš.

Civilizacija je pala na najprimitivnije nomadske nivoe. Samo nekoliko grupa je uspelo da zadrži bilo kakvu vezu sa njihovim kulturama i tradicijama. Aes Sedai, sada samo žene, bile su razbijene i rasule u se po svijetu, njihova brojnost se poprilično smanjila dok su pokušavale da zaustave ili se bore sa njihovim poludelim muškim kopijama. Za vreme nekoliko sledećih stotina godina, svi će se boriti da osnuju male zajednice, zatim plemena, i eventualno nove nacije i nove oblike vlada iz pepela i ruševina njihovog slomljenog sveta.

Kalendari

Nakon Slamanja Sveta, tri sistema računanja vremena su dostigla dovoljnu popularnost da bi postali proglašeni za standardne kalendare. Prvi je bio poznat kao Tomanov kalendar, tako je i dobio ime po svom tvorcu Toma dur Ahmidu, stupio je u upotrebu posle Slamanja. Koristio je skraćenicu p.s. (posle Slamanja), za posle Slamanja, i počinjao je sa 1 g.p.s. Zbog meteža u tom periodu, ovaj kalendar ustvari nije bio usvojen sve do nekih dvesta godina posle smrti zadnjeg muškog Aes Sedai (što je zvanično i okončalo Slamanje). Čak i tada, usled potpunog haosa za vreme Slamanja i njegovih neposrednih posledica, polazna godina je bila proizvoljno označena. Tomanov kalendar bio je u upotrebi do završetka Troločkih ratova.

Po završetku Troločkih ratova jako mnogo zapisa je bilo izgubljeno tako da je došlo do diskusija o tačnoj godini po starom sistemu. Novi kalendar, predložen od Tijama od Gazara—a, uspostavljen je na dan završetka Troločkih ratova za proslavu slobode od Troločke pretnje. Svaka godina se računa kao Slobodna godina, i počeo je sa s.g 1 kao prvom godinom. Gazarski kalendar je široko prihvaćen već dvadeset godina od završetka rata i koristio se do posle Stogodišnjeg rata. Istoričari i dalje diskutuju povodom toga pri kojoj tačnoj godini Tomanovog kalendara treba da bude uzeta u obzir Slobodna Godina 1 po Gazaranskom kalendaru.

Posle propasti i razaranja u Stogodišnjem ratu, treći kalendar, Faredski kalendar kojega je osmislio Uren din Džubai, Galeb Koji Leti, učenjak Morskog naroda. Faredski kalendar počinje sa svojim računanjem vremena od svojevoljno određenog kraja Stogodišnjeg rata, počinjući sa godinom 1 n.e. (Nove Ere). Uren din Džubaijev kalendar bio je promovisan od strane Panaraha Faredea—iz Tarabona, prvom Panarhu iz Tarabona—po kome je i nazvan, kao deo njegovih namera da učini Tančiko intelektualnim centrom novoga sveta. Pedesetih godina n.e. Faredeov kalendar bio je u zvaničnoj upotrebi, kao što je i danas. Još jednom, gubitak zapisa izazvao je ne male diskusije—među koji raspravljaju o takvim stvarima—u pogledu koja je godina 1 n.e. po Gazarskom kalendaru

Artur Hokving je nameravao da uspostavi svoj kalendar, koji bi datirao od osnivanja njegove imperije (o.o.—Od Osnivanja), ali on nikada nije posato ovoljno popularan, i sada ga samo istoričari spominju.

Poglavlje 9

Osnivanje Bele kule

Nijedna istorija sveta ne bi bila kompletna bez istorije Aes Sedai i njihove Bele kule, budući da su Aes Sedai, i pomoću njih Bela Kula, imale glavnu ulogu u gotovo svim bitnim dešavanjima do sada. Nema nikakvih sumnji da su Aes Sedai, uprkos njihovim sposbnostima, patile podjednako od meteža Slamanja sveta kao i svi drugi. Znatni dokazi ukazuju na to da je zaista svaka rasprostranjena organizacija među Aes Sedai propala davno pre kraja Slamanja sveta. Bez nje, Aes Sedai su bile prinuđene da pokušavaju da obavljaju svoju funkciju u malim grupama, ili kao usamljeni individualci. Dužnosti kao što su pronalaženje i obuka devojaka sa sposobnošću, i rešavanje problema muških Aes Sedai, bi preuzela na sebe najbliža Aes Sedai, bez ikakve nadoknade za pruženu pomoć.

S obzirom na prekomerno dug životni vek Aes Sedai u vreme Doba legendi, izgleda da su barem neke Aes Sedai koje su živele na početku Slamanja, čak neke koje su živele kada je Rupa napravljena, još uvek bile žive kada se Slamanje okončalo. O tome su i posle jednog veka postojale velike špekulacije, neke čak prilično burne. Ipak, sa porastom nasilja, od probijanja Rupe pa do početka Rata Senke, rata samog po sebi, i na kraju vekova Slamanja, nagoveštavaju da nijedna živa Aes Sedai na kraju Slamanja, nije nadživela taj ceo raspon, ili čak ni značajni njegov deo. Jedini mogući izuzetak mogle su biti Aes Sedai koje su bile upletene u izgradnju Ruideana, u Aijelskoj pustari. Razdražujuće glasine tvrde da Mudre Aijela i plemenski poglavari možda znaju nešto o tome, i ukoliko nebude bilo moguće ih postaći da budu otvoreniji - za sada su se poprilično džali po strani - neće se znati ništa više do da su Aes Sedai bile u to upletene.

U prvom veku p.s. dopisi pouzdano prikazuju da su Aes Sedai uveliko govorile o ”zaboravljenim Talentima” i ”izgubljenim sposobnostima” i žalile za ”ogromnim znanjem u Moći koje je izgubljeno i možda vekovima koji će biti potrebni da se oni ponovo otkriju.” Ukoliko je i jedna Aes Sedai preživela cep raspon, ili čak i Aes Sedai koja je bila uzdignuta u početnim godinama Slamanja, tbilibi samo nekoliko ili čak nikoliko izgubljenih sposobnosti koje bi trebalo ponovo otkriti.

Bela kula je oduvek ledeno ćutala o ovoj temi, barem pred strancima, i pored toga je jasno da se tako velika organizacija Aes Sedai raspala za vreme Slamanja, u veći broj manjih grupa koje su formirane radi stalnog delovanja. Na kraju Slamanja, svaka od ovih grupa je gledala na sebe kao na nezavisnu od ostalih. (I nije ih bilo briga šta Bela kula misli o tome!). Trebalo bi se napomenuti da je to još jedan dokaz protiv toga da su neke Aes Sedai preživele iz perioda od pre Slamanja. Sigurno je da bi one uspele da spreče bilo kakvu podeljenost.

Istorijska napomena:

Na nesreću zvanična istorija Bele kule je dostupna samo Aes Sedaima. (Ovaj pisac neće komentarisati to zbog čega je širenje njene sadržine ne - Aes Sedaima zabranjeno zakonom Bele kule.). Uprkos razaranju za vreme četvrtog troločkog pokušaja da zauzmu Tar Valon u toku Troločkih ratova (oko 1290 p.s.), manje štete koja je zadesila biblioteku Kule u velikom požaru 642 s.g., i nešto veće štete koja se pripisuje zlonamernoj paljevini (ili moguće pokušaju da se sačuvaju u sigurnosti zapisi od Artura Hokvinga) u 993 s.g., zvanična istorija će još uvek morati da uključuje mnoge činjenice koje se nalaze svuda u neotkrivenim zapisima iz današnjih dana i nazad do Slamanja sveta i verovatno čak i dalje.

Pouzdano razumevanje mnogih istorijskih razdoblja je jednako je takođe otežano običajem Aes Sedai da još od izgradnje Bele Kule, pokušavaju sakupiti sve što pominje njihovu istoriju i istoriju Bele Kule. Stav Kule je uvek bio da je to radi ”očuvanja istorije Bele kule i Aes Sedai”. Komentari bi mogli ići u dva pravca: jedan je da se Aes Sedai trude da se ništa od te istorije ne izgubi a drugi je da one sakupljaju takve dokumente kako bi očuvali zvaničnu verziju istorije koja bi mogla biti poljuljana njima. Na mnoge istorijske subjekte jedini odgovor Kule je hladni prodorni pogled Aes Sedai i eventualno odgovor koji se nakon analize može protumačiti na nekoliko načina, ponekad međusobno isključivih. Još uvek postoje neki dokumenti koji nisu u rukama Aes Sedai, i neke slike se mogu sastaviti, međutim retko skicirajući ranija dešavanja. Takve slike se često ne dopadaju Aes Sedaima.

Skoro ništa nije poznato o organizaciji Aes Sedai tokom Doba legendi, ali je opšte prihvaćeno da su Ađasi igrali na neki način važnu ulogu, premda očigledno uopšte nisu nalikovali ovim Ađasima koji su danas prisutni. U preživele 53 povezane stranice rečnika iz oko 50 p.s., Ađah se na Starom Jeziku definiše kao ”Jedna nezvanična i privremena grupa ljudi sakupljena zajedno zbog zajedničkog cilja ili svrhe, ili zbog zajednički ubeđenja.” Na trideset i jednoj stranici napisanoj od iste ruke, pronađenih u Kraljevskoj biblioteci u Kairhijenu, koje su izgleda slučajno preživele a bile su deo mnogo većeg rukopisa pouzdano datiranog iz istog perioda, organizacija Aes Sedai iz Doba Legendi, ili način njihovog funkcionisanja, opisana je kao ”ogromno more Ađaha (napomena: reč je namerno ostavljena neprevedena), koji se stalno smanjuju, rastu, dele se, spajaju se i iščezavaju samo da bi se kasnije pnovo pojavili u nekom novom obliku i otpočeli ispočetka proces.” U prvom veku posle Slamanja, priroda ađaha ili Ađaha se izmenila. Ne možemo biti sigurni kada se ta promena dogodila, ali drugi rečnik (oko 200 p.s.; 219 preživelih nasumičnih stranica) definiše Ađah kao ”sestrinstvo Aes Sedai” i ne pominje pojam koji bi počinjao sa malim slovom.

Kada su 47 p.s Aes Sedai odlučile da izgrade novi grad kao centar njihove moći, niko nemože posumnjati da je odluka donesena prilikom pregovora između više frakcija. Bitno je sledeće, iz pisma iz tog premena nedavno otkrivenog među nesređenim dokumentima u Kraljevskoj biblioteci u Kairhijenu.

”Predstavljajući svaka svoj ađah, ako tako mogu još uvek biti nazivani, bile su Elisane Tišar, Mitsora Kal, Karelia Fenvej, Azila Narof, Saraline Amerano, Dumera Alman, Salindi Kasolan, Katljinde Artein, Biranka Hasad, Mailaine Harvole, Nemaira Eldros, Lideine Radžan, i nekoliko drugih”.

Dvanaest žena, ne pominjući ”nekoliko drugih,” nesumnjivo predstavnice premalih grupu da bi bile značajne, i svaka predstavlja svoj ađah! Još ne Ađah, ali ipak ”ako tako mogu još uvek biti nazivani” izgleda osobito značajno, ukazujući na promjene u pogledu ađaha. Poredeći obe definicije i ono šta znamo o Ađasima danas, izgleda da je najveći broj promena bio od ”privremen” za ”stalan”. Drugi nepovezani materijali pronađeni u formi pisama, koji govore o brojnim ženama koje su pretile da će napustiti zasedanje, takođe čvrsto nagoveštavaju da je to što se tu događalo bilo zasedanje nezavisnih grupa. Kasniji događaji čvrsto nagoveštavaju da dok je odluka za izgradnju Tar Valona bila rezultat konferencije, istinski cilj bi mogao biti potpuno ujedinjenje ovih zasebnih grupa.

Izradnja onoga što će postati središte moći Aes Sedai, Tar Valona, smeštenog na istoimenom ostrvu, nije počela pre 98 p.s. Tada su Ogijeri koji su se posle Slamanja prihvatili zidarskog zanata u kamenu, u tome postali po veštini bolji od svih. Aes Sedai su najverovatnije prepoznale briljantnost u znatnoj meri organskih formi ogijerskih kreacija, verovatno zbog toga što su Ogijeri imali prirodni afinitet za rastuće stvari, zbog kojih su ogijerskim zidarima davane odrešene ruke na mnogim građevinama. Čak i u današnje vreme mnoge od tih građevina još uvek stoje kao priznanje njihovo umeću. U toku 104 godina neprekidne gradnje izgradili su Tar Valon do 202 p.s. Veruje se da je to bio prvi veći grad sagrađen posle Slamanja. Makar je prvi među onim koji su preživeli do danas.

Od početka je grad osmišljen sa idejom da raste: čak su i najstarije četvrti bile prostranije nego što bi bilo potrebno da se smesti tadašnje stanovništvo. Ulice i parkovi su planirani za celo ostrvo Tar Valon i celo ostrvo je bilo opasano zidom. Severna i južna lika su bile izgrađene u isto vreme, premda ne od Ogijera, i bile su tada odvojene od gradapoprilično velikim prostranstvima slobodnog zemljišta.

Već do 98 p.s. ime ″Bela kula″ je bilo u opotrebi već neko vreme za planiranu središnju građevinu, možda čak već 30 godina, premda sama Kula nije bila završena još za stotinu godina. Te godine (98 p.s.) Elisane Tišar je prikazana kao Amirilin Tron, prva koja je ponela to ime, premda ga je ona verovatno držala i nekoliko godina pre toga. Dvorana Kule je izabrana, ali je sedmočlani savet registrovan kao ″bliski savetnici Amirilin Tron.″ Te žene su bile Mitsora Kal, Karelia Fenvej, Azila Narof, Saralina Amerano, Dumera Alman, Salindi Kasolan i Kiam Lopiang.

Mada sadašnji termin ″Ađah″, još uvek nije bio u upotrebi, činjenica da postoje sedam ovakvih savetnika je značajna s obzirom na kasnije stvaranje sedam Ađaha. I naravno, šest od ovih sedam žena su imenovane u pismu iz Kraljevske biblioteke u Kairhijenu.

Do kraja drugog veka p.s., sedam Ađaha su konačno postojali, i svaki je imao svojstvenu svrhu. To je jasno iz velikog broja izvora. Kako god, forma Dvorane Kule je bila u začetku, ona se sada sastoji od dvadeset i jedne sestre u Dvorani, po tri za svaki Ađah. Činjenice da svaki Ađah trenutno bira sestre kako ih volja, i da su unutrašnje strukture i pravila Ađaha veoma međusobno različita (mada nije u stvari jasno u kom obliku), zajedno naglašavaju njihovu prvobitnu nezavisnu prirodu.

Jednom kada je donešena odluka o izgradnji Tar Valona i ujedinjenju moći Aes Sedai, te iste Aes Sedai su inicirale i izvršile, grubo između 50 p.s. i 100 p.s., jednu vanredno snažnu kampanju protiv žena "koje su se pretvarale da su Aes Sedai". Izgleda da je postojao znatni broj takvih žena u to vreme. Da li je to bilo zbog toga zato što je tako rano poslije Slamanja više ljudi posedovalomogućnost usmeravanja nego danas te je postojao veliki broj divljakuša koje su verovale da mogu nositi to ime? Ili su dosta tih "lažnih Aes Sedai" bile prave Aes Sedai kje su se protivile stapanju svih tih nezavisnih grupa u jednu cjelinu? Nesumnjivo postoje dokazi da su mnoge od tih žena "bile prisiljene da kleknu pred Amirilin Tron i Belom kulom", neke su umirene, dok se većina pridružila Kuli i odtada su bile prihvaćene kao Aes Sedai. Istorijski, Aes Sedai su bile veoma grube prema ženama koje su se predstavljale kao Aes Sedai, sem za to vreme ne postoje nikakvi zapisi o ženama koje tako bile prihvaćene u Kulu.

Jedan dokument (deo pisma, pouzdano datiran iz 77 p.s. u unutrašnjoj evidenciji; vlasništvo čoveka čija je želja da ostane anoniman iz razumljivih razloga) može ukazati na odgovor. On potvrđuje da je ″Lideina i nekoliko njenih sledbenica je umireno, posle čega su se ostale predale, posle tog primera Mailaina se predala i povela svoje sledbenice da kleknu. Ostale se moraju pokoriti po svaku cenu.″ Među popisanim na zasedanju na kome je postignut dogovor za izgradnju Tar Valona bile su i Lideine Radžan i Mailaina Harvole. Dok tekst nije presudan, sigurno nagoveštava da se ova dva imena trebaju povezati sa onim kasnijim dvadeset godina posle tog zasedanja. Zahtevi za komentar Bele kule naišli su na zid tišine.

Bela kula je sama za sebe jedna od najimpozantnijih građevina na svetu; sigurno ne postoji piscu iz sadašnjeg vremena ništa sa čime bi je uporedio. Aes Sedai su je projektovali, i otuda odsustvo organskog dodira koji se mogu pronaći kod mnogih najfinijih ogijerskih struktura, napravili su je Ogijeri podpomognuti Aes Sedaima koje su usmeravale Jednu moć. Glavna kula zdanja je sasvim sagrađena od belog kamena i uzdiže se pet stotina stopa iznad zemlje. To je trista stopa preko osnove, što je čini najvišljom strukturom još od Doba legendi. Neznatno šira na osnovi od vrha, u gornjoj polovini Kula je projektovana za smeštaj Ađaha, svaki unutar svog sopstvenog sektora – kružnog odeljka, dok se u široj donjoj polovini nalaze prostorije opšte namene. Manja palata – slična strukturi koja je prilepljena sa zadnje strane glavne kule namenjena je za polaznice i Prihvaćene, dok je velika zgrada iza Kule i palate bila u funkciji kao biblioteka. Sa prednje strane Kule nalazi se veliki javni trg, koji ističe krupne široke stepenice i masivna vrata na glavnom ulazu. Zid od kamena, prekidan samo zbog stubova i spojeva, obuhvatao je obim celog ostrva. Trgovi su bili oivičeni različitim javnim zgradama, mnoge od njih nisu samo Ogijeri zidali, ali su ih isprojektovali, te se čine nadahnute životom i vitalnošću kojom je obložen kamen u njihovim građevinama. Danas, Bela kula i trgovi liče mnogo na ono kakvi su bili nekada.

Izgleda da postoje male sumnje oko toga da su Aes Sedai nameravale da njihov broj raste, budući da su Kula i prateće zgrade bile prilično veće nego što je bilo potrebno u to vreme, sa stambenim i radnim prostorijama za mnogo više Aes Sedai nego što ih je bilo – čak i sada – u bilo koje vreme posle Slamanja. Nameravano je da se u biblioteku smesti najveća kolekcija znanja poznatog sveta i možda zaslužuje to ime najveća biblioteke samo zbog vrednosti njenih tajni.

Sa izgradnjom Tar Valona i Bele kule, i stvaranja Dvorane Kule, Aes Sedai su potpuno bile na njihovom putu stvaranja nove centralizovane organizacije i povratka onoga što je bilo izgubljeno. Takođe su bile u jedinstvenom položaju da imaju uticaja i moć u svetu mladih i borbenih nacija.

Poglavlje 10

Uspon i pad Deset Nacija

Nakon Slamanja je bilo potrebno skoro dve stotine godina, ali su se nacije na kraju pojavile. Na žalost, mnogi koji su simpatisali Mračnog, kao i mnoga od njegovih bića iz Rata Senke su preživela da nastave da ugrožavaju narode ovih nacija. Senkin nakot se povukao u Pustoš, ali je pretnja samog njihovog postojanja i postojanja Prijatelja Mraka bila veoma velika. Ubrzo je postalo jasno da se nijedna nacija sama ne može izboriti sa takvom pretnjom. Neki vid ujedinjenja je bio neophodan, ali se od nikoga nija moglo tražiti da se odrekne svoje suverenosti.

209. p.s. (Posle Slamanja; Tomanski Kalendar je bio opšte prihvaćen oko deset godina ranije), Savez Deset Nacija je stvorena. Ova unija, takođe poznata i kao Druga Unija, je najvećim delom bila delo kraljice Mabriam od Aramele, koja je bila Aes Sedai (kao i mnoge druge između Slamanja i kraja Troločkih ratova), tako da je verovatno da je Bela kula odigrala značajnu ulogu.

I dok je veliki deo informacija o Deset Nacija izgubljen, znamo ime svake nacije i svakog vladara koji je potpisao Uniju: Aelgar, kojim je vladao Kralj Remedan Zlatousti; Almoren, Kralj Koerid Nosar; Aramael, Kraljica Mabriam en Šared; Aridhol, Kraljica Doreil Torgin; Koremanda, Kralj Ladoman; Eharon, Kralj Temanin; Esenia, Prvi Lord Kristol; Džaramid, Uzvišena Kraljica Egoridin; Maneteren, Kraljica Sorel ai Marena; i Safer, Kralj Eavind.

Svaka od Deset nacija razmetala se sa po nekoliko gradova koje su izgradili Ogijeri, i dok nijedan od prvobitnih Deset danas ne postoji, ostaci gradova su poslužili kao osnova za nekoliko modernih gradova.

Sledi nabrajanje svake nacije, njenog glavnog grada, ostalih koje su Ogijeri izgradili, i tamo gde je to moguće, ime današnjeg grada koji stoji na tom mestu:

Aelgar—

Glavni grad: Ankohima. Ostali koje su Ogieri izgradili: Kondaris, Mainel (na mestu Tančika), Šar Honel.

Almoren—

Glavni grad: Al’kair’rahienalen (postao Kairhien), takođe i Dženšain.

Aramael—

Glavni grad: Mafal Dadaranel. Ostali: Anol’sana, Kuebiarsand, Rhahim Nail.

Aridhol—

Glavni grad: Aridhol (Šadar Logot). Ostali: Abor’maselein, Kirendemar’nail.

Koremanda—

Glavni grad: Šaemal. Ostali: Braem (blizu mesta sadašnjeg Novog Braema), Hai Kaemlin (osnova unutrašnjeg dela Kaemlina), Nailin Samfara.

Eharon—

Glavni grad: Londaren Kor. Ostali: Barašta (postao Ebou Dar), Dorel Karomon (postao Ilijan).

Esenia—

Glavni grad: Aren Mador (sadašnji Far Mading). Ostali: Dalsand, Tir.

Džaramid—

Glavni grad: Deranbar (postao Maradon). Ostali: Barsin, Aloralen (mesto Bandar Ebana), Kanair’somel, Našebar.

Maneteren—

Glavni grad: Maneteren. Ostali: Korarteren; Džara’kopan, Šananain (mesto današnjeg Dženaha).

Safer—

Glavni grad: Iman (mesto današnjeg Katara). Ostali: Mierelen (mesto Falmea), Šainrahien.

Unija je postojala otprilike osam stotina godina, štiteći sve svoje članove od bića Senke. Tokom ovog vremena kultura i društvo su cvetali, zato što uspomene na Doba legendi i dalje nisu bile potpuno izgubljene. Još uvek je postojala nada da će se staro Doba vratiti.

Primedbe na mapu 1: U to doba Pustoš se nije protezala iz Planina Duma. Tadašnji Kraišnici
(nisu se tako zvali u to vreme) Džeramid i Armael su čak svojim severnim granicama zalazili u
planine Duma

U to vreme oblast oblika dijamanta oko Tar Valona je bila zemlja kojom je bila direktno upravljano

iz Bele kule. Veličina oblasti je rasla posle Troločkih ratova, i sužavala se do samog ostrva za
vreme vladavine Artura Hakvinga

Veći deo nada se raspršio kada su se, oko 1000. p.s., brojni Troloci iznenada pojavili južno od Pustoši da bi započeli seriju ratova koji će razrušiti Uniju. Ovi ratovi, poznati kao Troločki ratovi, su trajali približno 350 godina, uništivši veći deo kontinenta.

Nijedan razlog Troločke invazije nije poznat. U najvećem broju slučajeva ovim armijama su komandovali Gospodari Straha—Sledbenici Seneke koji su mogli da usmeravaju—koji su bili većinom žene, za mnoge od njih se verovalo da su odbegle Aes Sedai (skoro sigurno Crni Ađah, po definiciji), ali je postojao i ne mali broj muških Gospodara Straha. Bez sumnje, neki ljudi su bili Prijatelji Mraka, ali je moguće da su se neki okrenuli Senci, pre nego radije nego da se suoče sa umirivanjem ili smrću.

Troločki pešadinci su obično bili naoružani kopljima i sekirima sa kukastim krajem. Troloci skoro nikada nisu koristili proektilska oružja, iako je tada kao i sada, bilo nekoliko strelaca Troloka koji su ispaljivali strele približne debljine palca odraslog čoveka. Oficiri Mirdraali su terali Troloke ka bici dok ih njihova žeđ za ubijanjem nebi preuzela. Ostale vrste senkinog nakota su funkcionisale kao podrška ili kao ubice.

Troločkim armijama Troloka i Gospodara Straha su se često pridruživale armije Prijatelja Mraka koji su, iako nisu bili tako strašni ili snažni kao Troloci, bili mnogo prilagodljiviji i lukaviji.

Snaga Unije je bila u tome što se svaka nacija zalagala u ratu i pomagala ostale, ali je bila oslabljena insistiranjem svake nacije na odvojenim oružanim snagama. Bela kula je davala Aes Sedai da pomognu armijama Unije protiv Gospodara Straha, ali su čak i te Aes Sedai bile isključivo pod komandom Kule.

U ovo vreme je vojska oformila ‘barjake’, koji su se sastojali od približno hiljadu i petsto konjanika, prvenstveno strelaca, ili tri hiljade pešadinaca. Ovi ‘barjaci’ su pravili armije pod komandom generala, često plemića, i obično su bile u pratnji manjeg broja Aes Sedai.

Vojna Organizacija

Postojale su brojne varijacije u vojnoj organizaciji tokom Troločkih ratova, ali su se u suštini promenljiv broj barjaka grupisao u ‘legije’, koje su obično sadržavale kombinacije konjanika i pešadije, iako su legije mogle sadržati i samo jedan rod barjaka. Barjaci su se delili na ‘teške’ i ‘lake’ u zavisnosti od oružja i oklopa. Bilo je moguće da cela legija bude teška ili laka, ali su u najvećem broju slučaja bile mešane. Barjak artiljerije (manji od barjaka konjice, nije imao fiksan broj ljudstva) se sastojao od katapulta i ogromnih samostrela koji su ispaljivali koplja, je često bio deo legije, takođe.

Tokom Troločkih ratova i do prvog dela Stogodišnjeg rata, do kada je umetnost ratovanja dostigla ono što mnogi smatraju za vrhunac, legije su bile grupisane u ‘velike legije’. Armija je obično deljena u četiri velike legije, jedna od njih je obično bila rezerva.

Ostale grupe priključene armijama tokom ovog doba su uključivale su i muzičare svakog barjaka (bubnjari su uvek bili prisutni, iako je stil bubnjeva varirao, zajedno sa gajašima, flautama i/ili trubačima), koji su posle bitke služili kao nosači nosila nosivši povređene do Aes Sedae na Lečenje, ili u odsustvu Aes Sedai su nudili prvu pomoć, često uz pomoć poljskih doktora i lokalnih Mudrosti.

Armija je uvek uključivala snabdevački barjak i logistički korpus, često sadržavajući ljudi koliko i velika legija sama, a takođe je imala i inžinjerijski¹ barjak. Ovaj je bio odgovoran, do Stogodišnjeg rata, za sve od gradnje mostova do kopanja tunela ispod neprijateljskih utvrđenja. Ljudi ovog barjaka su često bili raspoređivani u razne legije na specifične dužnosti. Isto je važilo i za signalni barjak, čije su signalne zastave, signalizacioni tornjevi, golubi pismonoše i heliografi prenosili poruke.

Struktura barjak-i-legija je nestala tokom kasnih godina Stogodišnjeg rata.

Troločke armije su jednostavno preplavljavale njihove ciljeve u takvom brojnišću da nije bilo druge nego da ga osvoje, u skoro svakom okršaju značajno nadbrojavši branioce. Veoma rano tokom rata je postalo očigledno da nijedna ljudska armija nije mogla dugo da se nosi u direktnom obračunu protiv ogromnih masa koje su slane na njih. Drugačija taktika je morala biti razvijena, jedna koja bi udarila na Troločke slabije tačke, njihovu životinjsku pririodu i nemogućnost da razmišljaju u važnim situacijama.

U osnovi, posle dugih maltretirajućih akcija konjicom, ljudska pešadija bi uspostavila odbrambenu poziciju ispred naleta, zadržavajući ga dovoljno dugo da omoguće konjičkim strelcima da upadnu sa boka i unište neprijatelja sa bezbedne udaljenosti. Oni Troloci koji ne bi bili uništeni, odmah bi se razbežali. Konjica i pešadija su morale biti brze, a pešadinci morali imati hrabrosti da se suprotstave navali čudovišta. Ako je sila bila prevelika za pešadiju da je zadrži, ljudska armija bi se povukla da je pusti da prođe, a onda bi je udarila sa strana i od pozadi.

Takva taktika bi dovoljno često , iako ne bez teških gubitaka među pešadijom. Kada bi uspeli, rezultat bi bio pokolj Troloka; kada nebi, ljudi su bili ti koji su bili kasapljeni.

Svaka nacija Unije je bila prepuštena na milost svojih saveznika za podršku protiv pretnje. Neki su nosili odgovornost sa čašću. Takvi su bili hrabri ratnici Maneterena, boreći se pod barjakom Crvenog orla takvim žarom preko dva veka da su postali poznati kao trn u nozi Mračnoga, loza koja je sputavala njegovu ruku, i Maneteren sam kao mač koji ne može biti slomljen. Ali kada je najzad Senka poslala koncentrisane snage da uništi sam izvor, Planinski dom Maneterena, niko nije došao u pomoć.

Kralj Aemon i njegovi ljudi, nakon isforsiranog marša iz pobede u Bitci Bekara, poznatog kao Polje krvi, su zadržali nadvladavajuće brojeve Troloka i bića Senke preko deset dana dok su čekali obećana pojačanja koja nikada nisu došla. Za kraljev bojni usklič ‘Carai an Ellisande!, Za čast Ruže Sunca!,’ se pričalo da se pronosio kroz zemlju kao eho sve dok ga sama Ruža Sunca, Kraljica Eldrena nije čula u gradu. Na kraju, mač koji nije mogao da se slomi je skršen snagama Mračnog, potpomognutom neverstvom saveznika. U pričama je zabeleženo da se srce kraljice Eldrene slomilo momenta kada je Aemon umro. Pošto je bila Aes Sedai, posegnula je za Istinskim izvorom, sigurno uz pomoć sa’angreala, da ulovi pobednike, i navodno je poslala kobnu vatru da uništi Gospodare Straha, Mirdrale i Prijatelje Mraka na licu mesta. Napor je zahtevao više Moći nego što je iko mogao da koristi bez pomoći, i ona i grad Maneteren su umrli u plamenovima. Nekažnjeno su prošli oni koji su izdali Planinski dom ostavljajući ga samog da se suoči sa protivnicima.

Ostale nacije su raspale izunutra. Takav je bio Aridhol, nekada u bliskom savezu sa Maneterenom. Njegov glavni grad, takođe zvan Aridhol, je pao pre nečim mračnim što nije bilo od Senke. Kralj Balven Majel, poznat kao Balven Gvozdenšaka, u očaju zbog toka ratova, je rado primio čoveka po imenu Mordet u svoj dvor; Mordet je osvojio Balvenovo poverenje i um; Aridhol će koristiti taktike Senke protiv Senke. Rečeno je da se Aridhol promenio pod otrovom koji je Mordet širio, okrećući se ka sebi da bi očvrsli i postali okrutni. Narod je govorio o Svetlu dok je napuštao Svetlo. Na kraju, njihova sumnjičavost i mržnja su stvorili nešto neopisivo zlo što je počelo da se hrani nad onim što je stvorilo. Danas ništa nije ostalo od naroda i nacije Aridhol. Razrušeni grad koji je nekada bio poznat kao Aridhol i dalje stoji, ali nosi novo ime: Šadar Logot, Mesto Gde Senka Čeka. Zlo koje je rođeno tamo i dalje živi, zaključano u podrumu ispod grada, gladujući za zalutalim dušama. Zlo ja nazvano Mašadar. Kasnije u toku Troločkih ratova, armija Troloka, Mirdriala, Gospodara Straha i Prijatelja Mraka je kampovala u ruševinama. Nikada nisu izašli. Od toga dana nijedan Trolok ili biće Senke neće svojevoljno kročiti nogom u Šadar Logot.

Bilo da su uništene u bitci, propale iz unutra, ili jednostavno oslabljene naporima rata, nijedna nacija nije ostala neoštećena Troločkim ratovima. Kratki periodi mira nikada nisu omogućavali nacijama da ponovo izgrade veći deo onoga što je izgubljeno, i na kraju su ratovi uništili veći deo civilizacije koja je tako teško obnovljena posle Slamanja.

Nakon skoro tri stotine godina borbi, Troloci su do nogu potučeni u bici kod Maigandea. Pobeda je odbila Troloke i započela dugačak put ka pobedi koja ih je najzad proterala da Pustoši, okončavajući Troločke ratove.

Mnoge nacije su uništene direktno u Troločkim ratovima, i migriranja su bila masivna. Ukupni populacioni nivoi su opali drastično, zbog ratova i opadajućeg nataliteta. Aelgar, Eharon, Esenia, Džaramid i Safer su na neki način preživeli, ali mnogo oslabljeni i onemogućeni. Pedeset godina od Troločkih ratova, nove nacije su se pojavile, sklopljene iz ruševina uništenih zemalja.

Vek koji je usledio nakon ratova je bio pun previranja. Pet nacija koje su nadživele ratove su propale zbog sopstvenih unutrašnjih slabosti, dok su se nove nacije borile da ustanove čvrste granice. Samo je Tar Valon i Bela kula Aes Sedai ostao celokupan. U stvari, Bela kula je zadobila zemlje i uticaj.

Poglavlje 11

Drugi Zmaj i uspon Artura Hovkvinga

Do 100. s.g. (slobodne godine), nove nacije su osnovane iz pepela Troločkih ratova. One su bile: Aldešar, Abajan, Balasun, Bašaranda, Kembarin, Dal Kalain, Darmovan, Dovlan, Elan Dapor, Elsalam, Esandara, Farašel, Fergansja, Hamarea, Ileand, Indrahar, Karendor, Kodomar, Masenašar, Morejna, Neravan, Oburun, Oman Dahar, Remal, Ramdašar, Šandal, Šiota, Talmur i Tova.

Od ratova, Pustoš se raširila do Planina Duma, ali je ipak bila mnogo manja nego danas. Ramdašarova severna granica je u stvari bila u planinama, ali ne toliko duboko kao kod svog prethodnika. Elsalamova granica je bila u planinama na istočnoj i zapadnoj strani, sa malom rupom ka jugu, u sredini. Bašandrina severna granica se spajala sa planinom na više mesta, ali je imala veći broj južnih proseka promenljive veličine. Sve granice koje nisu dodirivale planinu su tada i dalje bile u njenom vidokrugu.

Bez Troločke pretnje, ove nove nacije su napredovale. Sledećih 800 godina nisu zabeleženi veći problemi osim uobičajenih političkih svađanja i graničnih čarki. Sve se to promenilo rane 900-te s.g., kada su se dvojica ljudi rodila: jedan je bio princ Šandala i bio je ta’veren, a drugome se nezna porijeklo već samo da je rođen sa sposobnošću da usmerava Jednu moć i sa snovima o veličini.

Artur Pendrag Tanreal je rođen 912. s.g. od oca Mirdina Pendraga Maregora i Mailinde Pendrag Lindhal, kralja i kraljice Šandalea. 937. s.g., u svojoj 25. godini se oženio sa svojom prvom ženom, Gospom Amalin Tagora. Sa 27 godina, posle epidemije Crne groznice za koju se proenjuje da je odnela živote jedne desetine stanovništva, uključujući njegovu majku i oca, popeo se na tron.

Nemoguće je ispričati istoriju Artura Hokvinga, a da se ne počne sa Gver Amalasanom. Rane 939. s.g., dok su snegovi i dalje padali, Amalasan se proglasio za Ponovorođenog zmaja u Darmovanu. Uzdigao je barjak na kojem je bio prikazan drevni simbol Aes Sedai na plavom polju i nazvao svoje sledbenike Decom zmaja.

Oni koji su ga znali govorili su da je on učen čovek koji je veoma dobro poznavao Zmajska proročanstva ali što je čudno za nekoga ko je uzdrmao svet do temelja ništa sem toga se o njemu nezna. Slobodne godine 939 on je bio mlad negde u svojim dvadesetim sa tamnim duboko uvučenim očima i hipnotušućim pogledom. Imao je primoravajuće prisustvo, i govorilo se da se nikada nije obratio skupu naroda ali ta je on bio u njegovim rukama. I to je sve što se zna o čoveku koji je potresao stubove nebesa.

Za pola godine Darmovan je bio njegov. Epidemija Crne groznice je taman tada dosegla Darmovan i sigurmo je potpomogla njegovom usponu, ali bez sumnje on nije bio samo harizmatični vođa već i jedan od velikih vojskovođa tog vremena. Zauzeo je Balasun i Elan Dapor za manje od godinu dana odkada se proglasio kraljem Darmovana.

Tokom sledeće tri godine njegova osvajanja su se nastavila ubrzanim korakom dok su desetine hiljada iz mnogih nacija su se sakupljale pod njegov barjak. Do 943 s.g. dodao je Karendor, Dovlan, Farašelu, Šiotu, Nerevan, Esandru, Ferganesiju i Moreinu svom posjedu. Kamen Tira je bio pod opsadom ali se odupruo samo zato što su se trideset Aes Sedai sklonile u njega kada je ostatak Morenie pao. Prisustvo tih Aes Sedai u Tiru, koji je bio poznat po nepovernju prema usmeravačima koje je datiralo još od njegovog osnivanja posle Slamanja, je samo po sebi interesantno.

Talmur i Kodomar su bili u opasnosti da padnu u Amalasanove šake, a žestoka borba se rasplamsavala u Masendašaru, Dal Kalajnu i Aldešaru samom. U mnogim gradovima, koji nisu bili pod njegovom kontrolom, pobunjeni ljudi su proglasili da je on Ponovorođeni zmaj.

Nijedna nacija nije volela da se neka druga meša u njene unutrašnje probleme, i nijedna nacija nije rado očekivala priliku da ugrozi svoje vojnike u misiji da se druga zemlja oslobodi od Zmaja, naročito ako je u tom trenutku bio daleko—međutim, brzina njegovog osvajanja je ubedila vladare da on pretstavlja opasnost. Do leta 941. s.g., svaka nacija je poslala vojsku protiv Amalasana.

Šandala je bila mala zemlja, i iako je uspešno odolevala svim invazijama njenih suseda, nije bila u istom rangu sa najmoćnijim nacijama kao što su bile Bašarand, Elsalam, Ramdašar, Hamarea, Kembarin i Aldešar. Ipak je Šandala, predvođena mladim kraljem Arturom Pendragom, koji još uvek nije bio nazvan Hokving, bila jedna od prvih koja je poslala vojsku, u proleće 940. s.g.

Moćniji vladari i generali su uskoro primetili (u nekim izvorima se kaže sa “gunđanjem” ili “iritirano”) da je Artur Pendrag uvek parirao Amalasanu kada su se direktno susreli na bojnom polju. U stvari, Artur Pendrag nije izgubio niti jednu bitku protiv Amalasana, u najgorem slučaju bitka bi bila nerešena. Do 942. s.g. prozvali su ga Hokving. Njegov lični pečat je bio Zlatni orao, a barjak Šandale je sadržavao tri zlatna orla u letu, međutim, svi izvori se slažu da je ime došlo od brzine kojom je pomerao svoje trupe. Ipak, Šandala je bila slabija zemlja, i u to vreme nije komandovao svim snagama koje su učestvovale u ratu.

Odlučujući okršaji, već poznatog kao Rat Drugog zmaja, su se odigrali u proleće 943. s.g., između dve vojske koje nisu bile svesne jedna druge sve do momenta kada su bile tako blizu da nisu imale drugog izbora nego da se bore. Artur Hokving je izlazio iz Tove, preko Marasid planina (duž sadašnje južne granice Kairhiena) da se priključi borbi u Kodomaru. Razni izvori ove bitke se ne slažu samo oko manjih detalja. Hokving je imao otprilike dvadeset i tri hiljade pešaka i dvanaest hiljada konjanika, od kojih su neki verovatno bili vojnici Tar Valona, kao i nepoznat broj Aes Sedai. Amalasan, sa otprilike četrdeset i jednom hiljadom pešaka, kao i dvadeset i šest hiljada konjanika je izgleda nameravao da pređe Marasida i da udari na Tovu; bio je poznat po tome što je prolazio pored onoga što su drugi smatrali očiglednim bojnim poljem da bi započeo bitku u pozadini neprijateljske vojske.

Hokving je izašao iz Marasida kod Džolvejn Klanca, nedaleko od gradića Endersol, kada je saznao da su njegovi istureni izviđači zapazili Amalasanove izviđače, koje su se probijale kroz južni klanac. Bilo kao bitka kod Endersola, ili kao bitka kod Džolvejn Klanca, vojskovođe će sledeća dva dana detaljno proučavati tokom narednih hiljadu godina.

Oblast je bila, nekada kao i sad, pod gustom šumom, brdovita i gruba, značajno smanjujući upotrebljivost konjice, tako da im je Amalasan naredio da sjašu, koristeći ih kao pešadiju. Prvi dan je krenuo dobro po Amalasana. Obe armije su pretrpele teške gubitke, ali je on mogao lakše da ih podnese. U dva slučaja, jedino je brzi preraspored Hokvingovih trupa spasao da ne budu okružene. Aes Sedai, ma koliki bio njihov broj, jedva da su uspevale da se nose sa Amalasanovom upotrebom Jedne moći u borbi, i do kraja dana je samo čudo spasilo Hokvingove trupe. (Anonimni savremenik je napisao: “Samo je dobročinstvo Svetlosti—ili dar Senke naterao ljude da ga prate sve do sigurne smrti”).

Za bilo kod drugog vojskovođu, dalji tok bitke bi bio očigledan—povući se kroz klanac u mraku sa ostacima vojske. Hokving, ipak nije bio bilo koji vojskovođa. Počeo je sa povlačenjem severno ka klancu; čim je bio siguran da je Amalasanova izvidnica videla ovo, Hokvingova zadnja straža je otpočela jake čarke, kao da želi da zaštiti vojsku u povlačenju, i time sakrila ostatak vojske od nepriteljske izvidnice. Hokving je podelio svoje snage, u suprotnosti sa ustaljenom vojnom strategijom, i poslao ih na istok i zapad.

Amalasan je sigurno bez rezerve poverovao izveštajima, i samo najveći savremeni protivnici mu to uzimaju kao grešku vojskovođe. Brzo povlačenje kroz klanac bi bio najbolji potez za nadjačanu i poraženu vojsku, i samo bi ludak započeo bočne napade po tom užasnom terenu, noću. Ludak ili general čije bi ga trupe sledile čak do Šajol Gula.

Kada su prvi sivi zraci svetla osvetlili bojno polje, Amalasanova vojska se spremala da napadne klanac, svu svoju pažnju usmerivši severno. Tada je Hokving napao. Njegova podeljena pešadija se sručila na neprijateljski logor sa istoka i zapada, dok je njegova konjica, pošto je prejahala oko pedeset milja po noći, udarila sa juga.

Uhvaćene na prepad, Amalasanove snage su se našle na ivici kolapsa u prvih pola sata. On je mogao da ih ponovo okupi i preokrene tok bitke na svoju stranu—to je radio i ranije—ali su Hokving i njegova konjica napali na prvo Amalasanov barjak, zajedno sa njima i Aes Sedai, i neprijatelj je bio zarobljen. (Gledajući njegovu sposobnost da usmerava, priče o duelu jedan na jedan, moraju biti uzete kao netačne; Hokving ih je uvek demantovao). Čim su vesti krenule da se šire, Amalasanova vojska se raspala.

Vojna strategija tog vremena je nalagala poteru za poraženom vojskom, ne samo da bi se sprečio njen povratak, već i da se uništi njen, što je moguće veći deo. Kao i mnogo puta pre i posle toga, Hokving je ignorisao “ono što se mora uraditi”; i što je brže mogao, prikupio je svoju vojsku, i požurio na sever, kroz Džolvejn Klanac ka Tar Valonu.

Prvi poznati sukob između Hokvinga i Aes Sedai se dogodio na granici Tar Valona. Po zakonu Bele kule, niko nije smeo da uđe u zemlju sa više od dvadeset oružanih ljudi i istim brojem nenaoružanih. Hokving je poveo celu svoju armiju do nekoliko milja pre mosta koji je vodio preko reke Osendrel Erinin, do Tar Valona samog. Bilo da je on ovo uradio da bi se usprotivio Aes Sedai koje su ga pratile, ili da je deo vojske Tar Valona pretrpeo tolike gubitke da su Aes Sedai koje su pošle sa njim u stvari zatražile Hokvingovu pratnju do grada samog, nikada neće biti sigurno. Poznato je da su Aes Sedai koje su pošle sa njim, žene koje su preživele bitku i zarobile Gvera Amalasana, prešle pravo od heroja, do kazni koje je Kula čuvala tajnom godinama.

U toku istog dana njegovog dolaska, poruka učtivog tona je uručena Hokvingu od Amirilin, Bonvin Meraigdin: dato mu je pet dana da odmori vojsku, posle čega je trebao da ih povede preko Tar Valonovih granica, bez zadržavanja.

Novosti o Amalasanovom zarobljavanju su se proširile zapanjujućom brzinom. I dok je to prouzrokovalo kolaps armije već na tački raspadanja, njen efekat drugde je bio drugačiji. U tri dana od bitke za Džolvejn Klanac, Savin Makulen je pošao iz Kodomara sa armijom procenjenom na pedeset hiljada ljudi, a Elinde Moteneos je marširala iz severne Esandare sa još većom silom, oboje sa ciljem oslobađanja Amalasana. Makulen je bio vođa konjice velike hrabrosti i veštine, dok je Moteneos, za koju se pričalo da je odbegla Aes Sedai (takve glassine se stvaraju oko većine istorijskih dogadjaja, iako su većina bez dokaza), je bila ekspert za opsade. Jedan izvor tvrdi da je donela nemontirane opsadne mašine i kule na kolima, ali su detalji o njihovoj poteri za Hokvingom skoro nepostojeći, iako je kraj potere zabeležen u biblioteci Bele kule, kao i na drugim mestima.

Amalasan je prenet u Tar Valon skoro odmah po njegovom dolasku u Belu kulu, gde mu je suđeno nekoliko dana, i osuđen je na smirivanje. U međuvremenu, Hokving je bio sa armijom gde nijednoj armiji koja se zaklela Beloj kuli nije ranije bilo dozvoljeno. Uprkos naporima Aes Sedaima da prikriju istinu, jasno je da je oštar napad Makulen i Moteneosa došao kao potpuno iznenađenje, zauzimajući barem dva mosta reke Alindrel Erinin i došavši do Bele kule same pre nego što je odbijen.

Neki ne-Aes Sedai izvori kažu da je Hokvingu odobreno, ili da su ga možda pitali, da uvede svoju vojsku u Tar Valon da bi pomogao da se odbije napad. Među svim izvorima iz Bele kule koji su dostupni istoričaima koji nisu Aes Sedai (postoje naravno, i delovi biblioteke Bele kule gde je pristup ograničen čak i nekim Aes Sedaima), nijedan ne spominje prisustvo Artura Hokvinga, ili armije koja nije bila zakleta Tar Valonu sa bazom u vidokrugu Svetlucavih zidova. Ova činjenica je samo po sebi čudna.

U svakom slučaju, napad je odbačen. I Savin Makulen i Elinde Moteneos su poginuli, Makulen u borbi, Moteneos ili u bitci ili je pogubljena nakon što je uhvaćena. Njihove armije su protjerane bez milosti. Sve u svemu, najmanje četrdeset hiljada Amalasanovih ljudi je poginulo.

Do početka leta 943. s.g., Artur Hokving se vratio u Šandalu, godinom koja se smatra prvom vladavinom Artura Uzvišenog kralja. Od te godine je njegova budućnost je bila određena. Ili je možda određena na dan kada je prešao granice na putu ka Tar Valonu. Ili prvog dana Džolvejn Klanca.

Koliki je deo Bonvin odigrala u budućim događajima, može biti samo predmet nagađanja. (Oni podaci koji su dostupni ostalim ljudima o njenom kasnijem smenjivanju i umirivanju ne otkriva mnogo više od sumnjivih optužbi za nedolično ponašanje. Zapisi o Amirilininom suđenju pred Većem kule nisu, izgleda za oči običnih ljudi). Dokazi su jasni, ipak, da Bonvin nikada nije oprostila Hokvingu zalazak na teritoriju Tar Valona sa vojskom. Još veća netrpeljivost se može shvatiti mogućnošću da je Hokving u stvari došao da spase Belu kulu od Makulena i Moteneosove. Bonvin je bila nadmena žena čak i za Amirlin, i veoma teško bi zaboravila da je bilo potrebno a je neko spašava, ili da bi oprostila onome ko je to spasenje pružio.

Leta 943. s.g., kraljica Nesalin od Kembarina, kralj Tefan od Kodomara i Prvi savetnik Almindra od Tove su u isto vreme poslali svoje armije u Šandalu. Da svo troje izaberu baš taj momenat za takav potez je čudno, osim ako se ne isključi uticaj Tar Valona. Neki izvori tvrde da su se napadači plašili Hokvingove reputacije kao generala, i namere čoveka koji je ne samo prkosio zakonu Bele kule u zemljama u kojima važi zakon Tar Valona, nego je i odbio prijem kod Amirilin. Neki izvori tvrde da je Bonvin ona koja je odbila da ga primi; Amiriline su, naravno bile poznate da odbijaju monarhe, dok je za obrnuto bilo praktično nečuveno.

Svet je i dalje bio veoma nemiran. Troločka aktivnost se naglo i nasilno pojačala na severu. Čim je Amalasan odsečen od Jedne moći, njegove pristalice su počele da se rasturaju, ali su u mnogim zemljama, uključujući Kodomar, muškarci i žene koji su došli do moći zajedno sa njim i dalje pokušavali da je zadrže. A među običnim narodom, Hokving je slavljen kao spasilac koji je zarobio lažnog Zmaja; u nekoliko zemalja, sa različitim nivoom otvorenosti su ljudi govorili da žele da on upravlja njihovom nacijom. Bez obzira na njihov motiv, tu činjenicu vladari Kembarina, Tove i Kodomara nisu uzeli u njihovu računicu u punoj meri. Još jedna koju su prevideli, bila je da se Artur Hokving pokazao kao jedan od najvećih vojskovođa svoga Doba. Bio je na putu da se dokaže kao jedan od najvećih generala svih vremena. Rezultat tih činjenica je period od 943. do 963. s.g. koji je nazvan Rat konsolidacije, ili jednostavnije Konsolidacija.

Iako je Hokving počeo sa raspuštanjem svoje vojske čim se vratio kući, borio se protiv tri saveznika sa onim što je imao i sa iznenađujućom brzinom je sakupio ljude koji su ranije poslati kući. Do vremena kada su prvi snegovi primorali kraj borbama, 943. s.g. je držao pola Tove i značajne delove Kembarina i Kodomara. Nije poražen nijednom, iako je često imao znatno manje vojnika. Hiljade ljudi su se priklonili njegovom barjaku u sve tri zemlje, sa još više koji su dolazili svakog dana. Gver Amalasan je postavio primer; nebrojene hiljade su napustile zemlje svog rođenja da prate jednog čoveka, što bi ovih dana bilo nezamislivo.

Čak i u tom trenutku sve je moglo da stane. Pregovori koje bi vodio Tar Valon su obično značili kraj ratovima ove ere, iako je naravno, pobednik u borbama uvek izlazio iz njih bolje nego gubitnici. Nigde nema dostupnih zapisa o pokušaju pregovora Bele kule. Dostupni Kulini zapisi sami su nemi o toj temi. Kada su se snegovi otopili 944. s.g., Aldešar je poslao ljude u pomoć Kembarin, Ileand je poslao ljude Tovi, a Talmur Kodomaru.

Sledećih dvadeset godina nisu bili stalan rat za Hokvinga ali su periodi predaha bili tako kratki, nikad više od godine, retko kad i toliko, da su ta mogle biti. Nacije su se usmerile na njega i bivale su poražene. Do 963. s.g., osim teritorije kojom je vladao Tar Valon, Artur Hokving je bio neprikosnoveni gospodar cele zemlje od Kičme sveta do Aritskog okeana. Sa izuzetkom Morejne, gde se Visoki lord Kamena Tira proglasio za sledbenika Hokvinga a pobuna plemića mu je dala ostatak zemlje, sve zemlje su bile zauzete osvajanjem. Do tada nije izgubio niti jednu bitku.

Poglavlje 12

Vladavina Visokog Kralja

Osim događaja koji su okruživali Tar Valon (vidi posle), sledeće dvadeset i tri godine su bile većinom mirne, ne računajući devet pobuna tokom tog perioda. Iako su nekoliko njih bile prilično rasprostranjene, očigledno nijedna nije zadobila bilo kakvu širu narodnu podršku. Nastajale su isključivo među nezadovoljnim plemstvom osvojenih zemalja, većina se raspadala čim je Hokving poslao svoje snage da se pozabave njima, najmanje jedna se raspala čak i pre nego što je ta vojska stigla da je uguši.

Poslednjih osam godina Hokvingovog života su krenuli veoma drugačijim tokom, ipak. Rano 986. s.g., masivna Troločka invazija je pogodila severne pokrajine na tri mesta. 74 godine stari Hokving je reagovao istom brzinom kao i mlađi, i sa istom odlučnošću. U seriji od sedam većih bitaka, koje su kulminirale kod Talidara leta 987. s.g., takvom žestinom je porazio tu invaziju da je Troločka aktivnost u Pustoši sledećih pedeset godina u potpunosti nestala.

Možda je ovaj kratak rat sa Trolocima probudio ratničke porive ponovo u Hokvingu, ili ga je smrt njegove druge žene, Tamike, od nepoznatih uzroka jeseni posle bitke kod Talidara, podsetila na njegovu smrtnost. Postoje dokazi o tome da je započeo masivna planiranja zime 989. s.g. 992. s.g., snage neverovatnih proporcija su (izvori se značajno razlikuju, ali prosečan tvrdi da je dve hiljade brodova svih veličina nosilo preko tri stotine hiljada vojnika i doseljenika) isplovile iz luka na Aritkom okeanu, pod komandom Hokvingovog sina, Lutaira Pendraga Mondvina. Nihovo odredište je bio Seanšan. Sigurno svet nikada do tada nije video takvu flotu, ali je Hokving poslao još jednu sledeće godine, otprilike iste veličine, iz južnih luka. Mnogo manje je znano o ovoj floti u odnosu na onu koju je predvodio Lutair Pendrag, osim to da je njeno odredište bila zemlja čije je jedno od imena bilo Šara i da je bila pod komandom Hokvingove ćerke. Sudbina Seanšanske ekspedicije je sada dobro poznata , ali o onoj Šaranskoj ne zna se ništa osim tipa priča kakve e prepričavaju po krčmama koje tvrde da je Hokving osvojio 'zemlje iza Aijelske Pustoši'. Dnevnici Morskog naroda tog doba stvarno pokazuju da je bilo iskrcavanja na obali Šare 993. s.g. Drugi dnevnici govore o brodovima u plamenu kasne 994. s.g., prvenstveno u istim zalivima gde su primećena prvobitna iskrcavanja

Možda je Hokving primio loše vesti o tim ekspedicijama—na te izvežtaje se poziva, ali ništa nije ostalo od njih—ili je možda slanje ovih ekspedicija bilo kao poslednje cvetanje drveta pre nego što će uvenuti. Početkom leta 994. s.g., Artur Hokving je iznenadno pogođen bolešću i polako je umirao. Većim delom sledećeg meseca ga tresla groznica i bio je u delirijumu, često tražeći svoj mač Pravdu. Prema nekoliko izvora, često je govorio kao da su Amaline ili Tamika ili obe bile u sobi. Njegove zadnje reči su bile upućene njima: 'Ne mogu još da dođem. Posao još nije završen. Bitka tek predstoji.' U osamdeset i drugoj godini, Artur Pendrag Tanreal, Artur Hokving, Visoki kralj, je umro. Već istog meseca su vođene prve bitke onoga što će kasnije biti prozvano Stogodišnjim ratom.

Nema sumnje da je bio poštovan među običnim narodom. Jedan izvor kaže da kada je poslao snage da se obračunaju sa rasprostanjenom pobunom u provinciji koje je nekada bila Safer. Kada je vojska sitigla tamo otkrili su da je narod te regije već ustao protiv pobunjenika i zarobio vođe da ih preda pravdi Visokog kralja. Pošto nekoliko izvora navode da on nikada nije izricao kazne celoj regiji gde se pobuna desila, samo onima koji su stvarno učestvovali (pisci koji su protiv Hokvinga ćute o toj temi, a sigurno bi burno reagovali na i najmanji trag represije), ova kontrarevolucija se sigurno izrodila iz želje naroda da ga podrži. I dok on sam sebi nije podizao spomenike (čak i veliki spomenik koji je sagradio kod Talidara, nije prikazivao njegovo ime ili sliku, samo imena onih koji su poginuli u bitci), čini se da je svaki grad i svako selo imalo neku vrstu spomenika ili uspomene na Visokog kralja. Na žalost, svi ovi spomenici su uništeni tokom Stogodišnjeg rata, zajedno sa skoro svime što je makar podsećalo na Visokog kralja, ili njegovu vladavinu. Nakon što je podigao spomenik u Talidaru, javna peticija je pokrenuta za podizanje statue njemu, ogromne veličine koja je trebala da se izgradi u novoj prestonici koju je planirao. Čak i neki izvori koji su u drugim stvarima kritični prema Hokvingu se slažu da je ovaj pokret započeo spontano među običnim svetom. On sam je hteo da to obeshrabri, čak je pokušao i da je zabrani u početku, očigledno predavši se tek kad je shvatio da je ovo jedna pobuna koju nije mogao da stiša.

Jasno je da je Hokving bio dobar i voljen vladar. Izvori koji tvrde drukčije otkrivaju predrasude; bez izuzetka, ti pisci su razotkriveni kao blisko povezani sa plemstvom osvojenih zemalja. Razumljivo, mnogi među pokorenim plemstvom ga nisu voleli. Koristio ih je tamo gde su njihove sposobnosti odgovarale poziciji (veliki deo njih su služili kao guverneri ili funkcioneri u imperiji), ali je ovo samo po sebi bila bolna tačka mnogima od njih. Muškarci i žene koji bi bez Hokvinga bili kraljevi i kraljice, su se umesto toga nalazili upravljajući provincijama u njegovo ime ili nadgledajući gradnju projekata kao što su kontrole bujica. U mnogim slučajevima njihove titule su postajale nebitne; oni sa višim činom su ponekad služili one sa nižim, ili čak obične ljude, zato što je Hokving nagrađivao samo po zasluzi. Takođe, podelio je sve nacije na provincije čije granice nove granice nisu pratile stare. I dok su niži funkcioneri uvek dolazili iz regije u kojoj su rođeni, nijedan guverner nije imao upravu u delu zemlje u kojem se rodio, takođe se i starao o tome da vojnici u granizonima dolaze iz nekog drugog dela imperije. Ovakva uprava zemlje je onemogućavala da nijedan guverner ne može napraviti lični centar moći. A ako je Hokving unapređivao po zasluzi, isto tako je kažnjavao. Imao je malo strpljenja sa neznanjem i nimalo sa zloupotrebom položaja; bez obzira na poreklo, zvaničnici proglašeni krivim za prvo delo su sklanjani istog momenta, a oni krivi za drugo su hapšeni i osuđivani na težak rad, što je bila česta sudbina za prestupnike tog vremena, umesto zatvoreništva, njihova imanja i titule su proglašene nevažećim. Isto toliko loše, ili možda još i gore iz ugla plemstva, bilo je to što je ukidao specijalne privilegije koje su oni uživali u raznim zemljama. Svi su bili jednaki pred očima pravde Visokog kralja.

Pravni sistem pod Hokvingom je većim delom izgubljen, ali je poznato da je osnivao škole gde su studirale sudije i advokati, i da su svako, i bogati i siromašni, imao pravo na advokata pri pojavljivanju pred sudijama, kojih je bilo troje, i porotom koja se birala. Što je naravno, značilo da je plemićima ponekad suđeno pred porotom i sudijama koji nisu pripadali plemstvu, već su bili obični ljudi. Izgleda da sudije i advokati nikada nisu sudili u jednom mestu više od šest godina, i čvrsto su se držali koda etike. Postojao je i sistem žalbi na presude suda, sa konačnom presudom koju je donosio Hokving sam. I to je sve što je poznato o pravnom sistemu o kojem se većina istoričara slaže da je najefikasniji i najsređeniji koji je svet ikada video, sistemu koji je omogućavao seljaku da dobije presudu protiv bivšeg kralja, ako su činjenice bile na njegovoj strani.

Da je "devica sa gomilom dragulja mogla sama da prejaše sa jednog kraja Hokvingovog kraljevstva do drugog bez straha" je ponovljeno toliko puta da je to postalo kliše, a ipak se čini da je to bilo veoma blizu istine. Hokving je oformio Gradsku stražu—dokazanu kao dobro treniranu, disciplinovanu, i čvrsto pod kontrolom strogog zakona, koja ne samo da je održavala red u gradovima i većim selima, nego je i patrolirala putevima. Male formacije koje su zvane 'kružne lutalice' (naziv nije napisan velikim slovom u dva poznata izvora) su redovno jahale čak i između najmanjih sela.

O Hokvingovom ličnom životu, ponovo se može vrlo malo razotkriti. Njegov brak sa Amalin Pendrag Tagorom je očito bio iz ljubavi. Dokaz toga se može izvući iz takozvanih Pesama o Amalini, koja su većim delom preživela pokušaj uništenja svega što je imalo veze sa Hokvingom tokom prve tri decenije Stogodišnjeg rata. Ove pesme je napisao prosečan pesnik, koji je takođe bio i duboko zaljubljen u ženu o kojoj je pisao. Izgleda da vremenski pokrivaju njihov čitav brak.

Činjenica je da je 942. s.g. Amalin rodila blizance, Amiru i Modaira, ali dok su ona i Hokving imali i još jednog sina i ćerku, nikakve informacije nisu poznate o njima, čak ni njihova imena. 959 s.g. Modair je ubijen u bici, i dok je Hokving sigurno bio u žalosti ('Gubitak' je jedina pesma iz ciklusa o Amalini koja nije ljubavna, koja govori o ovom periodu), Amalinina smrt i smrt njegovo troje dece od otrova 961. s.g. su ga skoro uništili.

Nekoliko izvora koriste izraze kao što su 'Crne Godine' i 'Godine Tihog Besa' za period od 961. do 965. s.g., što su bile poslednje godine Konsolidacije i za katastrofalnu invaziju Aijelske Pustoši 964. Hovkving se odrekao bilo kakvih ljudskih emocija 'i od tih, ljubav i saosećanje je sakrio najdublje.' Čak i pisci koji su očigledno pristrastni Hokvingu se slažu da je potraga za ubicama bila stroga i nevezana; oni pominju više od stotinu pogubljenja. Njegov početni odnos prema Aldešaru, poslednjoj naciji koja je pala, je svakako bilo okrutan: nijedan zarobljenik nije uzet u nekoliko bitaka, razmeštanje gotovo čitavog naroda širom carstva, oduzimanje svih poseda od čitavog plemstva i osiromašenje i proterivanje čitave trgovačke klase. Da se takav tretman nastavio i da se proširio na ostatak carstva, nema sumnje da bi se Hokving borio sa hiljadama pobuna tokom ostatka svoje vladavine umesto tek nekoliko koje su zabeležene.

Spas za carstvo, i verovatno za Hokvinga lično, je došao u liku žene po imenu Tamika. Osim njenog prvog imena, vrlo malo je o njoj poznato. Svi se izvori slažu da je bila skoro trideset godina mlađa od Hokvinga. Neki čak kažu da je mogla da usmerava, čak i da je bila odbegla Aes Sedai, iako se ovo ne poklapa sa onim što se zna o njenoj mladosti. Ono što je sigurno je da je izvela Hokvinga iz Crnih Godina. Na njeno zalaganje je Aldehar zalečen, omogućavajući da narodu da se vrati, vraćajući oduzete posede i titule. Zbog nje, surovost koja se počela širiti iz Aldešara u ostatak osvojenih zemalja se otopila kao led u proleće.

Hokving je sreo Tamiku krajem 964. s.g. po svom povratku iz Aijelske Pustoši i oženio je godinu dana posle. Nekoliko izvora govore o Pesmama o Tamici, u kojima je bilo isto toliko ljubavi kao i u Pesmama o Amalini, ali, nijedna nije preživela do današnjih dana. Tamici se svakako može pripisati Hokvingov povratak ranijoj politici prema osvojenim zemljama, čak možda nekoliko poboljšanja administracije i oporezovanja koji koja su se desila posle 965. s.g a sa samim time može joj se propisati deo slave Hakvinga kao vladara. Njihov sin, Lutair Pendrag Mondvin je rođen 967. s.g. Imali su još troje ili čak četvoro dece, ali o njima se skoro ništa ne zna. Najmanje dvoje od ove dece su bile ćerke, jer je jedna komandovala 'Ekspecijom za Šaru', a za drugu se zna iz odlomka pisma Kraljevske Knjižare u Kairihienu koji kaže da 'je veliki Hokving umro manje od sata pre nego što su novosti o tragičnoj smrti njegove ćerke Laivinde i njenog sina, poslednjih ljudi sa njegovom krvlju sa ove strane okeana došle do njega'. Tamika je umrla 987. s.g.; nema zapisa o uzroku smrti.

Dok Prvi od Majena tvrde da imaju poreklo od Hakvinga preko unuka pod imenom Tjurn, nema nikakvih dokaza da je išta od Hakvingove krvi preživelo, i sva preživela tadašnja dokumentacija jasno kaže da nije preživio niko. Sa druge strane znajući stanje državnog aparata posle Hakvingove smrti, bilo koji živi Hakvingov potomak bi bio sakriven iz bezbjednosnih razloga

Tamikini odnosi sa Belom kulom su bili neobično zategnuti, iako sigurno nisu bili neprijateljski. Na početku, makar. 968. ili 969. s.g. je ili Bonvin odbila da primi Tamiku, ili je Tamika odbila poziv Bonvin. Ovo drugo je manje verovatno, pošto bi u to vreme čak i Hokving otišao. A ipak, da li bi Bonvin odbila da primi kraljicu i ženu suverenog vladara svakog dela zemlje koji nije bio u sastavu Tar Valona? Osim ako glasine da je Tamika bila odbegla Aes Sedai nisu bile istinite. Glasine o odbeglim Aes Sedai je manja poštapalica celokupne istorije, iako nijedna nikada nije potvrđena, treba naglasiti da pored jedinstvenog izuzetka sa Tamikom, svaki izvor govori o brzoj i teškoj kazni Bele kule. Treba uzeti u sličnu priču kidnapovanja kraljice Sulmare od Masenašara (oko 450. godine Posle Slamanja). Detalji se razlikuju u različitim verzijama, ali je kraj isti u svim: kada je uhvaćena, Sulmara je provela ostatak života radeći u štali Bele kule.

Nijedna priča o Hokvingu ne otkriva njegove odnose sa Belom kulom. Popuštanje i stezanja tenzija se može grubo pratiti, otežano činjenicom danedostaju Kulini zapisi iz tog perioda. Bar među onima koji nisu Aes Sedai.

U početku Hokving nije pokazivao nikakve znake neprijateljstva prema Aes Sedai. Naime, on je prišao Tar Valonu tražeći pomoć u pregovorima sa njegovim brojnim neprijateljima 944. s.g., bez uspeha. Iako Tar Valon nije imao nikakav udeo u bilo kom od ratova protiv Hokvinga, svaki vladar koji je poslao snage protiv njega je imao Aes Sedai kao savetnika, ponekad čak četiri ili pet, pre nego što bi napravio bilo kakav potez protiv Hokvinga. Da li je Tar Valon imao udela u provokacijama, ili nije, vladari sigurno nisu videli drugi put nego da mu se suprotstave. Hokving je verovao da Tar Valon, iako nije učestvovao, a on je barem pomagao njegove neprijatelje.

Svi izvori se slažu da Hokving nije napravio nijedan otvoren korak protiv Tar Valona tokom Konsolidacije. Amalin je sigurno bila umešana u ovo; i dok je sigurno da ona nije bila Aes Sedai, ne postoje dokazi da je usmeravala, postoje indikatori da je kao veoma mlada otišla u Belu kulu, tražeći obuku, i mnogi tvrde da je bila u prijateljskim odnosima sa Aes Sedaima i da je bila protarvalonski orjentisana. Na prvi pogled se činilo da se Hokving pomirio sa Belom kulom, iako ne pismeno, naravno, jer Tar Valon ne bi priznao da mu se suprotstavljao. 954. s.g. je prihvatio Aes Sedai za savetnika, Čovin Tsao iz Zelenog Ajaha. Vladari koji su mu se suprotstavljali su takođe imali savetnike iz Tar Valona, ali je naravno Bela kula oduvek zardžavala u javno lice neutralnosti, a izgleda da je i on prihvatio ovakav stav, barem u javnosti.

Očigledno je da se privremeni prekid desio tokom Crnih Godina. Čovin Tsao je njegova savetnica u delimično očuvanom pismu pouzdano datiranom iz 962. s.g., a još jedno pismo (verovatno iz 967. s.g., po dokazima koji se nalaze u samom dokumentu) kaže da se 'posle pet godina Visokii kralj pomirio sa Tar Valonom i da je prihvatio još jednog savetnika među sestrama.'

Kakav god bio razlog rascijepa, pomirenje je bilo iskreno dok je trajalo. Do 974. s.g. Hokving je upotrebljavao i koristio usluge Aes Sedai širom svog carstva. Držale su veći broj uticajnih i odgovornih mesta, negde su čak i bile guverneri provincija. A onda u jesen 974. s.g. Hokving je odsečno otpustio ne samo svoju Aes Sedai savetnicu (čije ime nije poznato), već i sve koje su bile na vlasti u njegovom kraljevstvu. Ranog proleća 975. s.g. je ucenio glavu svake Aes Sedai koja bi odbila da se odrekne Tar Valona, iako ne postoje verodostojni dokazi da je tražio od njih da prebace svoje zakletve na njega. Do leta te godine, njegovi generali ne samo da su pregazili čitavu teritoriju Tar Valona, nego su i opsedali sam grad.

Opsada je potrajala do kraja Hokvingovog života, čak i nekoliko meseci posle. Opšteprihvaćeno je da čak i pored upotrebe Jedne moći, Tar Valon bi pao da nije bilo proširene, iako neorganizovane simpatije čiji je rezultat bio stalan priliv zaliha koje su krijumčarene u grad preko reke. I dok je Hokving sam bio neverovatno popularan, većina nije imala ništa protiv Aes Sedai i osećali su da je rat protiv Tar Valona pogrešan i opasan. Mnogi plemići su tajno podržavali Tar Valon, mada je malo ko smeo otvoreno da ga podrži.

Zbog čega se on okrenuo protiv Tar Valona tako naglo? Mnogi se slažu da je 974. s.g. Hokving postao uveren da ga Tar Valon koristi da poveća sopstvenu moć; Aes Sedai su tada upravljale više od jedne trećine provincija imperije, i ne postoji sumnja da su ove žene primale naređenja od Bonvin, a ne od Hokvinga samog. Veoma je verovatno da je u to vreme Bonvin pokušala da navodi ili kontroliše njegove odluke, i sa obzirom na njenu konačnu sudbinu (Dvorana kule 992. s.g. ju je umirila, i do njene smrti 996. s.g. je radila najprljavije poslove, iako je to poznato samo iz izvora izvan Kule), moguće je da je prekoračila kakve god bile granice koje su Aes Sedai postavljale na takve manipulacije. Naravno, to je samo nagađanje.

Nekoliko izvora tvrde da je Hokving razotkrio dokaze koji su postavljali Kulu iz nekih ili svih pobuna sa kojima se suočavao do tada, iako je sigurno poslovao sa Tar Valonom dovoljno dugo da ga ne iznenade takve mahinacije. Neki izvori kažu da je otkrio da je Bonvin sama bila umešana u ubistva Amalin i njihove dece. To poslednje, najmanje, bi objasnilo žestinu sa kojom se okrenuo protiv Tar Valona. I to je bio rat do kraja, bez prekida. Na samrtničkoj postelji, Hokving je odbio ponudu Aes Sedai Lečenja koje bi ga možda spasilo.

Moguća uloga Tamike u odnosima sa Tar Valonom je analizirana nebrojeno puta; 'moguća' zato što, uprkos njenoj očiglednoj moći u imperiji, nema dokaza o bilo kakvoj ulozi, ma kakva bila njena povezanost sa Bonvin i sa Kulom, ali je baš ta veza, sa svom svojom ledenošću i naizgled namernoj udaljenosti obe strane, učinila takve spekulacije neizbežnim.

Ostala nagađanja variraju od mogućih (da je Hokving jednostavno želeo svu zemlju za sebe) do bizarnih (komplikovana šema Bele kule, nju favorizuju oni koji iza svakog grma vide skrivene zavere Aes Sedai, iako ciljevi navodne šeme variraju u zavisnosti od zapisnika). Teorija Džalvin Moerad je popularna kod onih koji odbacuju očigledne razloge.

Veoma malo je poznato o Moeradu, iako se pojavljuje u nekoliko izvora, najvažnije među izvorima koji su prikupljeni u Terhana Biblioteci u Bandar Ebanu. 973. s.g. se pojavio na Hovkvingovom dvoru, gde je prvi put zabeležen. Mnogi su se u to vreme pitali o njegovoj prošlosti, a neki koji su se raspitivali previše blizu su doživeli smrtonosne nezgode. Primećeno je da je Tamika bila veoma hladna prema Moeradu, iako uvek korektna, iako je Hovkving verovao njegovom savetu, do kasnog leta 974. s.g. Moerad je bio jedan od najbližih savetnika Visokog kralja. Održavao je ovu ulogu do Hokvingove smrti uprkos čestim dugačkim odsustvima, burnom temperamentu, i kao što je više posmatrača primetilo da je bio 'više nego polulud'.

Sve teorije koje se tiču njega se baziraju na osnovu datuma (Moread je postao savetnik krajem ljeta; početkom jeseni Hokving je otpustio Aes Sedai iz svoje službe) i zapanjujuće činjenice da je Moerad bio otvoreno neprijateljski raspoložen prema Aes Sedai. Neprijateljstvo je čudan stav prema Aes Sedai, a čak i oni koji mrze Aes Sedai su dovoljno mudri da budu diskretni; ipak, takva osećanja nisu dovoljna da ga osude.

Delimično očuvani rukopis (iz privatne kolekcije u Andoru), napisan oko 23 godine posle Hokvingove smrti se zasniva na ovim nesigurnim činjenicama. Sudeći po piscu, samo nekoliko dana pošto je Hokving umro Moerad je savetovao Maritel Kamaelejnu. Kada je ubijena, on je navodno počeo da savetuje Norodim Nosokavu (ponovo, posle samo nekoliko dana od smrti), i odmah nakon Nosokavine smrti u bici, Moerad se pojavio pored Elfred Guitame. Kako su to troje došli najbliže da zauzmu celokupnu Hokvingovu imperiju u 23 godine posle njegove smrti, Moerad je bio ili savetnik velike veštine, ili čovek koji zna da prepozna pobedničku stranu. Kako bi ove stvari trebalo povezati sa odgovornošću da se Hokving okrenuo protiv Aes Sedai je nažalost među nestalim delovima rukopisa. Čudna zabeleška u dokumentu: pisac tvrdi da Moerad nije ni dana ostario otkako se po prvi put pojavio do dana kada je nestao, bez traga, nekih 40 godina kasnije. Šta to govori o verodostojnosti izvora je ostavljeno na čitaocu da presudi.

Takav je bio život Artura Hokvinga, Artura Visokog kralja. Šta je sve mogao da ostvari da se nije okrenuo protiv Aes Sedai? Ujedinjenje celog sveta? Sugerisano je da nije trošio toliko energije protiv Tar Valona, da bi možda poslao invaziju na Seanšane i Šaru ranije, i da sa njegovim ličnim zalaganjem ove ekspedicije nikada ne bi bile izgubljene. Na koga svaliti krivicu? Hokvingova? Bonvin? Osobama čija su imena izgubljena u izmaglici istorije? Neki ga smatraju gubitnikom zbog činjenice da ga nije nadživelo ono što je napravio, a čak i da je tako, to je neuspeh o kome mnogi drugi sanjaju da postignu. Mnogi uspesi ne postižu ni deseti deo.

Poglavlje 13

Stogodišnji Rat

Smrt Artura Hokvinga je ostavila veliku prazninu. Bez živih naslednika da naslede imperiju—nijednog koji je bio dovoljno hrabar da se proglasi naslednikom—bilo koji snažni vođa je imao dobru šansu da zavlada zemljom. Najjači plemići su odmah počeli da grabe kontrolu nad imperijom, dok su drugi iskoristili šansu da pokušaju da naprave manje posede. Skoro istog trenutka je izbio rat nad zaostavštinom Visokog kralja. Ova borba, koja je opustošila velike delove zemalja između Aritskog okeana i Aijelske pustoši, od Olujnog mora do Velike pustoši, je trajala duže od stotinu godina i kasnije će biti poznata kao Stogodišnji rat. Na kraju, imperija Artura Hokvinga je bila uništena, i nacije sadašnjice su podignute iz ruševina, zajedno sa ostalima koje nisu preživele.

Bela kula je preživela haos, iako ovaj put samo zbog stranog mešanja. Uprkos Hokvingovoj smrti, Souran Maravail, general pod Hokingom, je nastavio sa opsadom Bele kule, uporan u nameri da završi ono što je Visoki kralj započeo. Sa dobrim delom vojnih snaga na raspolaganju, moguće je da bi Souran uspeo u rušenju Kule, ali istorija pripisuje Din Ariman, koja je stavljena na mesto Amirilin kada je Bonvin srušena, spas Kule tako što je ubedila Sourana da podigne opsadu. Sigurno je da se Din srela sa njim i uložila velike napore da popravi štetu koju je Bonvin napravila pokušavajući da kontroliše Artura Hokvinga, ali novi dokazi govore da je u stvari Išara, njegova ljubavnica i ćerka Hokvingovog provincijske upravnice Andora, koja je ubedila Sourana da pusti Kulu. Din je, ipak, uspela da povrati prestiž Kuli, i za nju se veruje da je ubeđivala zaraćene plemiće da prihvate vođstvo Kule i time obnove jedinstvo zemlje, kada je umrla pri padu sa svojeg konja. Ratovi između plemića i raznih strana su se nastavili sve dok pojedinačne nacije nisu bile dovoljno jake da im se usprotive.

Neke provincije su napravile preokret ka nacijama relativno nedirnute, pod uslovom da je vladajuća porodica bila dovoljno snažna da je zadrži i brani. Andor je bila takva: Išara je proglasila Andor samostalnom nacijom i uzela titulu kraljice, ali nije bila nepoznata kraljevskoj porodici; prethodni guverner, Išarina majka, je bila ćerka poslednjeg kralja Aldešara pre nego što ga je Hokving osvojio.

Nakon što je Souran povukao svoju armiju iz Tar Valona, spojio se sa Išarom u Kaemlinu, glavnom gradu Andora. Mnogi veruju u to da ga je Išara ubedila da odustane od opsade zato što je znala da će joj trebati Kulina podrška da zadrži Andor u budućim ratovima. Dalji dokazi leže u činjenici da je obećala da će poslati njenu prvu ćerku na obuku u Kulu, bila ona usmerivač, ili ne. Da bi učvrstila podršku Kule, napravila je zakonom da će se najstarije ćerke vladara Andora obučavati u Kuli, i da će vladar imati Aes Sedai kao savetnika. U ovo vreme još uvek nije bilo uspostavljeno da Andor ima ženskog vladara.

Souran je ubijen od strane ubica dvadeset i tri godine od početka rata, i Išaru bi nasledio sin da joj svi sinovi nisu poginuli, takođe. Da bi njena loza zadržala kontrolu nad Andorom, njena ćerka Alesinda je zauzela presto. Alesindini sinovi su takođe poginuli u bitci, ostavljajući ćerku da se popne na Lavlji Presto. Tokom Stogodišnjeg rata, devet kraljica je vladalo i proširivalo Andor. Do kraja rata, tradicija je čvrsto ustanovljena da će samo kraljica vladati, da će sinovi postati vojnici, a da će najstariji sin postati vođa armija.

Zbog Išarine mudrosti, Andor je bila jedna od prvih nacija koje su se stvorile od Hokvingove slomljene imperije, kao i jedna od najsnažnijih.

Andor je bila jedna od retkih nacija koje su uspele da sačuvaju i suverenitet i stabilnost tokom Stogodišnjeg rata. Mnoge zasluge odlaze prvim devet kraljicama Andora, koje su držale naciju na okupu tokom Stogodišnjeg rata (datumi koji su navedeni se smatraju najpouzdanijim):

Išara; vladala od s.g. 994. do s.g. 1020
Alesinda; vladala od s.g. 1020 do s.g. 1035
Melasun; vladala od s.g. 1035 do s.g. 1046
Termil; vladala od s.g. 1046 do s.g. 1054
Maragain; vladala od s.g. 1054 do s.g. 1073
Astara; vladala od s.g. 1073 do s.g. 1085
Telaizijen; vladala od s.g. 1085 do s.g. 1103
Morigan; vladal od s.g. 1103 do s.g. 1114
Lindel se popela na presto s.g. 1114 i vladala je pedeset i jednu godinu.

Tokom toka rata, mnoge nacije su se formirale, rasformirale, slamale i ponovo stvarale. Na kraju, nakon veka previranja, borbe su se stišale, prestajući potpuno oko s.g. 1117.

Nisu samo nacije izrasle iz haosa. Još jedan produkt tih godina su bila Deca Svetla; osnovao ih je Lotair Mantelar 1021 s.g. da bi propovedali protiv Prijatelja Mraka. Oni su takođe bili promenjeni nasilnom prirodom vremena. Tokom sledećih devedeset godina su evoluirali od asketskih propovednika koji su mogli da se bore po potrebi do dobro naoružane i disciplinovane vojne organizacije posvećene uništenju Prijatelja Mraka svugde. Niko ne zna kada su im dali ime Beli plaštovi, ali se sumnja da ga je iko koristio osim za pogrdu, a sa tom činjenicom su Deca bila veoma upoznata.

O ratnim godinama u celini suostali samo fragmentirani zapisi. 994 s.g. i 1117 s.g. su opšte prihvaćeni datumi, ali ih nijedan kompetentni istoričar ne prihvata bez rezerve. Današnji kalendar je usvojen većim delom zbog toga što je toliko izgubljeno da su do kraja rata postojale ozbiljne rasprave oko toga koja je stvarno godina. I dok su izvori početak rata postavljaju čvrsto, do svog kraja stvarna godina je mogla da bude bilo koja od s.g. 1115. do s.g. 1119. A čak i taj period zavisi od vere u činjenicu da su pojedini pisci u stvari zabeležili pravu godinu.

Niko ne može biti siguran u to kada su greške počele da se pojavljuju. Najraniji datumi koji se razlikuju između različitih izvora za isti događaj su u trećoj deceniji rata, iako su najverovatnije ovo bile proste greške u dojavljivanju ili kopiranju. Ka kraju rata, ipak, pisci su u istoj zemlji prijavljivali varirajuće datume o lokalnim smenjivanjima vladara. Razumni istoričari su prihvatili sud da su datumi u prvoj trećini rata tačni, datumi druge trećine su sumnjivi, dok se u poslednjoj trećini mora bazirati na najboljim procenama. Zbog ovih nepravilnosti je Fared Kalendar predstavljen i prihvaćen posle rata, praveći od s.g. 1135. (kako se veruje) Godinu 1. Nove ere.

Dvadeset i četiri nacije su se izdigle tokom i odmah nakon rata, uključujući četrnaest zemalja koje su preživele do danas. Ove nacije su Almot, Altara, Amadicija, Andor, Arad Doman, Arafel, Kairhien, Karalajn, Gealdan, Goaban, Hardan, Ilijan, Irenvel, Kandor, Kintara, Mar Hadon, Maredo, Malkier, Mosara, Murandija, Saldaea, Šienar, Tir i Tarabon.

Malkier, čiji je znak bio zlatni ždral u letu, je bio pregažen od strane Troloka jeseni 995. n.e., i do 957. n.e. Pustoš je potpuno prekrila zemlju koja je pre toga bila poznata kao Kraljevstvo Sedam kula.

Iako je Malkier bila jedina nacija tokom ovog perioda koja je pala pod Pustoš, sigurno nije bila jedina koja je nestala. Almot, Karalajn, Goaban, Hardan, Irenvel, Kinara, Mar Hadon, Maredo i Mosara su jednostavno izbledele, dok do 600. n.e. nije ostalo tek nekoliko njegovih stanovnika, prisvajajući nešto što je očigledno otišlo. Neki delovi ovih zemalja su prisvojeni od ostalih nacija u različitim periodima, i do 800. n.e. su čak i duhovi palih nacija nestali, možda tek ostavljajući ime ravnici tamo gde je nekada njihov narod cvetao. Far Madding je bila jedina naseobina veća od manjeg grada ili sela koji je ostao u bilo kojoj od palih nacija.

Poglavlje 14

Nova Era

Sa krajem Stogodišnjeg rata je došao relativan mir od skoro hiljadu godina. I dalje su postojale nesuglasice među nacijama, ali je nivo naseljenosti tako nisko pao da su ove nesuglasice retko kada dodirivale pitanje proširivanja nacije. Većina vladara su se koncentrisala na jednostavno očuvanje zemalja koje su prisvojili. Društvo u celini je ponovo počelo da se gradi iz pepela rata. Preduzetništvo i trgovina su zamenili osvajanja.

509. n.e., Aijeli, poznati jedino kao misteriozan i opasan narod koji se držao za sebe, su dali dozvolu Karhijenjanima da prelaze Aijelsku Pustaru, dozvolu koju su pre toga uskraćivali svima osim Krparima i putujućim trgovcima. Dali su Karhijenjanima mladicu Avendesore (za koju se kasnije saznalo da je naslednik čora drveća) koju su nazvali Avendoraldera, da zapečati dogovor. Aijeli su im rekli da nose barjak na kome se nalazi trolisna grana Avendesore i ne više oružja od onoliko koliko bi im je bilo potrebno za samoodbranu; slobodan prolaz kroz pustinju je davao kairhijenskim trgovcima pristup svili i ostalim retkim dobrima, koja su bila dostupna samo u zemljama iza Pustare.

U prethodnih nekoliko godina je otkriveno da su Aijeli imali veoma jasan razlog za darovanje Avendoraldere. Tokom Slamanja sveta, preci Kairhijenjana su pomogli aijelskim precima dajući im pristup vodi, i sada kada su otkrili ko su Karhijenjani, otplatili su im dug časti. Aijeli jednostavno nisu osećali da je neophodno da objašnjavaju ‘mokrozemcima’ da ih nagrađuju.

Doticaj dobara iz Šare nije jedino napravio Kairhijen bogatom nacijom, nego je obogatio i svoje susede, takođe. Po prvi put je zemlja imala izvor dobara koji je mogao da se takmiči sa trgovcima Morskog naroda. Ta dobra sreća se činila, barem Kairhijenima, da predviđa novu eru prosperiteta. Niko nije znao da je aijelski poklon sadržao seme još jednog krvavog rata.

Nacije su ratovale, ali je retko koji rat je trajao više od godinu ili dve. Nacije širom granice Pustoši su retko kada učestvovale u njima; imali su Pustoš, i Troloke da se sa njima bore. Ostali su ipak imali dugu istoriju ovih ‘malih’ međusobnih ratova, a najviše ih je bilo između Andora i Kairhijena, Tira i Ilijana, Tira i Kairhijena, Arad Domana i Tarabona.

Tokom godina, Deca Svetla su zadobila kontrolu nad Amadicijom, vladajući u svemu osim u imenu; kraljevi i kraljice su još uvek sedeli na tronu Amadicije, ali ništa nisu radili bez odobrenja Gospodara kapetana zapovednika Dece Svetla. 957-me Deca su bacila pogled na Altaru, i bilo da su pogledali dalje, ka Murandiji i čak i Ilijanu ili ne, Murandija i Ilijan su u to poverovali. Rezultat je poznat Deci kao ‘Nevolje’, a ostatku sveta kao Rat Belih plaštova. Gospodar kapetan Pedron Nijal (kasnije izabran za gospodara Kapetana Zapovednika) je zauzeo vođstvo nad Decom Svetla, dok je Matin Stepaneos, kralj Iliana, predvodio drugu stranu. I dok je istina da je Nijal pobedio u velikoj većini bitaka, u stvari uhvativši Matina Stepaneosa u bici kod Soremajne (kada je samo hrabrost ilijanskih Drugova omogućilo glavnini ilijanske vojske da izbegne zamku), na kraju Deca Svetla nisu mogla da uzmu toliko odjednom. Matin Stepaneos, koga je otkupilo Veće Devetorice u Ilijanu, je na kraju primorao Decu da potpišu sporazum potvrđujući predratne granice između Amadicije i Aldare.

Godine 965. n.e. Laman Damodred je seo na presto Kairhijena. Rat se nastavio između Andora i Kairhijena da bi se nastavio sve do 968 samo sa jednim malim zatišjem.

Ostale nacije su imale svoje probleme dok se milenijum bližio svom kraju. Ilijan i Tir su ponovo zaratili 970, i njihovo neprijateljstvo je trajalo skoro šest godina iako neki pisci te borbe dele u tri posebna rata; dalje, netrpeljivost između Kairhijena i Andora je postala konstantna. Čak ni venčanje Taringila Damodreda iz Kairhijena, rođaka kralja Lamana, Tigrejnom, Ćerkom—Naslednicom Andora nije mogla da obezbedi stalan mir. Politički brak sigurno nije bio srećan, naročito za Tigrejnu. Tigrejna je 972. nestala, a vladajuća kraljica, Mordrelen, je umrla bez naslednice, započevši unutrašnju borbu za nasledstvo koja se završila tako što je Morgaza Trakand zauzela presto. U pokušaju da spreči još jedan rat sa Kairhijenom, Morgaza se udala za Tigrejninog udovca, Taringila, ali za razliku od Tigrejne nije ona se nije libila da podsjeća Taringaila da nije i nikada neće biti suvladar Andora.

Mala grudva na vrhu planine može započeti lavinu, iako je bilo pravedno i neophodno gurnuti tu grudvu. Morgazin neuspeh u zadovoljavanju Taringilovog ega je bila ta grudva. U Kairhijenu, Lamanova želja da vidi svog rođaka ne samo kao suvladara, već i kao jedinog vladara, Andora je bila dobro poznata; takve stvari je teško sakriti u Kairhijenu, gde deca igraju Igru Kuća svojim lutkama i olovnim vojnicima. Uskoro je postalo poznato da Taringil nije ni u kom pogledu nije jednak Morgazi u vladanju, i među onima koji igraju Igru Kuća kao što to Kairhijeni čine, takva mala, moguće čak i privremena, greška je viđena kao slabost. Otpočele su zavere da se Laman sruši sa vlasti, a on i sam je pleo svoje spletke da bi ih spriječio. Kao manji deo jedne od tih spletki, Laman je posekao Avedoralderu da bi napravio tron koji će biti jedinstven, neponovljiv ili se tako mislilo. Drvo je posečeno, i lavina je počela.

Aijelski rat

Uništenje Avendoraldere je otpočelo rat koji je nadmašo bilo čije košmare. Kasnog proleća 976 n.e., desetine hiljada Aijela su prešle Zmajev zid da bi napali Kairhijen. Narodu Kairhijena, činilo se da ih je cela Aijelska nacija napala. U stvari, bila su to samo četiri klana, Nakai, Rejn, Tardad i Šardad; svi su bili pod vođstvom Džanduina, Tardada Gvozdene Planine , i plemenskog poglavara Tardad Aijela. Čuli su za Lamanovo delo, i želeli su da kazne ‘Drvoubicu’ za svoj zločin, iako ovo nije bilo poznato sve do nekoliko godina kasnije. ‘Aijelska invazija’ je prešla preko Kairhijena, osvojivši i spalivši glavni grad tek nekoliko meseci pošto su prešli Zmajev zid. Jedino je biblioteka pošteđena. Iz Kairhijena se Aijelski rat, kako je ubrzo prozvan, proširio kroz Tir, natrag do Reke Erinin do Andora, i konačno, tri godinne pošto su Aijeli prešli Zmajev zid, stigla do samog Tar Valona. Do tada, skoro svaka nacija je poslala vojnike protiv osvajača, kako Aijeli nebi stigli do njihovih zemalja. Tek mnogo kasnije je otkriveno da su Aijeli u stvari pratili Lamana ‘Drvoubicu’. Narodu i vladarima mokrih zemalja se činilo da je jedina svrha Aijela bila da pljačkaju. Mnoga sela i gradovi su opljačkani, iako je jedna petina svega uzeta, u skladu sa aijelskim zakonom. Naravno, oni koji su izgubili dobra ili voljene su jedino znali da su bili žrtve smrtonosnih divljaka; nisu razmatrali još koliko su pobednici mogli da odnesu da su odlučili.

Bitka kod Tar Valona, takođe zvana bitka kod Svetlucavih Zidova, bitka Nacija, bitka Crvenih Snegova, i bitka Krvavog Snega, je počela ujutro na dan pre Danšua milostive godine 978. n.e., kada su se Aijeli sukobili sa labilnom koalicijom opštepoznatam kao ‘Velika Koalicija’, ili ‘Veliki Savez’, iako su je neki zvali ‘Treći Savez’, termin bez činjenične osnove.

Nacije i generali Velikog Saveza

tokom bitke kod Svetlucavih zidova:

Velika Alijansa su bili: Šijenar sa dvadet i jednom hiljadom ljudi, Andor sa dvadeset i osam, Ilijan sa dvadeset i šest, Tir sa dvadeset i četiri, Arafel sa dvadeset i jednom, Kairhijen sa šest do sedam, Geldan sa pet, Amadicija sa četiri, Murandija sa tri do četiri, Altara sa približno trideset i pet stotina. Tar Valon je priložio dvanaest hiljada ljudi, dok su Deca Svetla bili prisutni sa četiri. Snage svake nacije su imale svoje vođe: vladara, ili lorda za koga se smatralo da je najbolji general nacije.

U početku, neke nacije su najmanje bile voljne da prihvate jednog kapetana—generala—Agelmara iz Šijenara—ali je kralj Kairhijena Laman insistirao na svom pravu da komanduje, kao da je neprekidan niz nesreća koje su Kairhijeni pretrpeli, bila preporuka. Amirilin, Tamra Ospenia, je želela da vidi komandu u rukama Bele kule. Tairenci (među ostalima) su se suprotstavljali tome sa istim žarom kao i Deca Svetla, koji su bili nepokolebljivi. Matin Stepaneos se predložio, kao i Pedron Nijal. Ubrzo su ostale nacije počele da prisvajaju tu poziciju zbog nacionalnog ponosa, dok nije postalo jasno da nijedan vođa nije sam mogao biti izabran.

Rezultat je bio da je svaka nacija imala jedno mesto u veću koje je donosilo odluke, bez obzira na veličinu snaga. Deca Svetla su imala jedno. Maria Somares, Siva sestra sa velikim iskustvom u pregovaranju, je držala sedište za Kulu, sa savetnikom Azilm Maredom, kapetanom iz Domana u dugotrajnoj službi Kuli, koji je komandovao Kulinom Stražom. Komanda armija je trebala da se rotira na dnevnoj bazi među članovima veća, osim Marie Sedai, i naravno, Mareda, koji nije bio član. Veće je održalo prvi sastanak pre Danšua 978. n.e.

Veće je možda bilo srećno zbog reda kojim su rotirali komandu ili su možda sa namerom dali najboljim generalima prvu šansu, bilo da su izglasali ovo ili ne. Red komande je bio:

Lord Agelmar Džagad iz Šienara.
Pedron Nijal, gospodar Kapetan Komandir Dece Svetla.
Lord Aranvor Naldvin, Kapetan—General Kraljičine Straže Andora (poginuo trećeg dana borbi).
Lord Hirar Načiman iz Arafela (ubijen u čarki tokom potere, nakon bitke).
Kralj Matin Stepaneos iz Ilijana.
Visoki Lord Astroil od Tira
Lord Alešin Talevan of Gheldana
Lord Alešin Senhold iz Amadicije.
Kralj Laman Damodred iz Kairhiena (ubijen trećeg dana).
Altarac koji je trebao biti izabran.
Murandinac koji je trebao biti izabran.

Nijedan Altaranac ili Murandinac nije komandovao. Altara i Murandija je svaka dala više lordova, i poneku damu, na čelu sopstvenih snaga; nijedna nacija nije imala sopstvenog vođu. Navodno su ovi plemići napravili rotacijski sistem među sobom, sa jednim koji će se sastati u veću sa potpunim autoritetom da govori u ime ostalih. U stvari, čak devet ili deset plemića od svake nacije se pojavljivalo na svakom sastanku, svaki koji je tvrdio da je u stvari njegov dan da zaseda u veću. Nijedan nije dao bilo kakav pravi doprinos veću, s’obzirom da su se svi koji su se pojavili koristili svoje vreme svađajući se. Veći broj je umro u duelima koji su se izrodili iz ovih svađa; čak se i govorilo da se nekoliko duela dogodilo između Altaranskih plemkinja, najmanje jedan koji je rezultirao smrtnim slučajem.

Altaranci i Murandinci su bili neefikasni u bitci, pošto je svaki plemić birao kada i kako će se boriti. Zbog toga su njihovi gubitci bili tako visoki. Nisu bili, zbog toga, kako su oni tvrdili da su uvek bili u najžešćoj borbi.

Pored snaga Kairhijena koje su preživele, veoma privremena Alijansa se sastojala od snaga koje je podigao Tar Valon, od snaga preostalih nacija, kao i snaga Dece Svetla. Iako su Deca Svetla tvrdila da je rat da se spase civilizacija postao bitka da se zaštite ‘veštice’ iz Tar Valona, borili su se pored ostalih. Aes Sedai su učestvovale u bici, ali su se, sputane sa Tri Zakletve, ograničavale na odbranu bilo kakvog napada na Tar Valon sam; Aijeli ipak nisu bili niti bića Senke niti Prijatelji Mraka, iako su neki tvrdili da jesu. Ovo je bila daleko najbliža saradnja među nacijama otkako se Hakvingovo carstvo raspalo, ali se raspala pri kraju Aielskog rata.

Alijansa je podigla ogromnu silu, otprilike stotinu i sedamdeset hiljada ljudi, armija te veličine sigurno nije viđena još od dana Artura Hokvinga. Za aielsku silu se često tvrdilo da je bila duplo veća od vojske Alijanse, ali su pouzdanije procene stavljaju pravu cifru kod sto hiljada, možda čak i manje. U poslednje vreme je postalo moguće pitati Aijele; oni tvrde da ni u jednom trenutku sva četiri klana zajedno nisu imala sto hiljada kopalja zapadno od Zmajevog zida. Tvrde da je ispred Tar Valona bilo sedamdeset do osamdeset hiljada, što je pola veličine armije Alijanse, ili manje. S’obzirom na dokazanu reputaciju Aijela kao vojnika, i njihovu jedinstvenu komandu pod Džanduinom, dva naprema jedan šanse ni na koji način ne protivureče ishodu bitke.

Oko trajanja bitke postoje polemike. Prvo što se mora uočiti je da se bitke te veličine uvek mogu podeliti na veći broj manjih bitaka, svaka koja bi bila približno jednaka u veličini bitkama koje su vođene tokom običnih ratova. Svaki od ovih pojedinačnih obračuna, koji su se često događali u isto vreme, je uticao na ishod ostalih.

Dan pre Danšua (dvadeset i sedmi dan Nesana) je bio prvi od tri dana, kada su se odigrale teške bitke na obe strane Erinina da bi se zaustavili Aijeli da ne provale u Tar Valon. Neke borbe su se desile oko mostova preko Alindrele Erinin, a bilo je i žestokih čarki u prve dve noći. Prvi snegovi su odavno već bili pali, i obe strane su bile veoma ometene ne samo velikim snegom, već i sa nekoliko kratkih snežnih oluja tokom prva dva dana. Aijeli nisu videli, niti su imali veze sa snegom, pre prelaženja Zmajevog zida, a ipak ovo nije ni na koji način bilo vidljivo u žestini kojom su se borili. Snežne mećave su bile velike jutra drugog dana, ali se do kasnog popodneva istog dana vreme se smirilo, i ostatak bitke se odigrao u dubokom snegu, ali pod blještavo čistim nebom. Kasno trećeg dana, Aijeli su konačno izvršili svoj cilj ubivši Lamana od Kairhijena, i tokom te večeri su uspeli da koncentrišu svoje snage na istočnoj strani Erinina. Da je ova bitka bila između bilo kojih armija dve nacije, brodovi pri pokušaju da plove kroz područje kojim se odigravala bitka bi bili gađani vatrenim strelama i katapultima. Zbog ovog razloga su se trgovački brodovi uvek klonili bitaka, i veliki broj rečnih brodova se skupio uzvodno i nizvodno Tar Valona, čekajući da se bitka završi. Koristeći čamce na veslanje koje su uzeli sa obale, pa čak i balvane, Aijeli su uspeli da dopru do ovih plovila i zauzmu ih bez dizanja uzbune na obali. Kanapima koje bi vukle ogromne grupe ljudi oni su prevlačili brodove napred—nazad između obala kao barže, pri svakom prelasku brod bi bio pun do vrha. Neverovatan poduhvat, još veći ako se uzme u obzir Aijelsko potpuno nepoznavanje reka, a kamoli brodova. Do svitanja četvrtog dana, Aijeli su se već pomerali ka istoku.

Ovaj potez je iznenadio savezničke armije, ali pod pretpostavkom da su se Aijeli povlačili poraženi, ubrzo su započeli sa konjičkom poterom, i sukobili se sa aijelskom zaštitnicom u većem broju čarki koje su počele kasno drugog dana Danšua. Neke od ovih akcija su bile uistinu veoma velike, i ponavljale su se u neredovnim intervalima tokom dvadeset dana, do pred samo šest dana pre Gozbe Svetla, kada su se Aijeli povukli u Rodoubičin Bodež i Savezničke snage odustale od potere, iako su se neke snage prebacile u Kairhijen južno od Rodoubičinog Bodeža da bi pazili da se Aijeli tamo ponovo ne pojave.

Većina istoričara je zabeležila da je bitka Svetlucavih Zidova trajala tri dana, ali su neki uključili i prvi dan potere, praveći ukupno četiri. Neki (pisci koji neshvataju rat i bitku) u stvari tvrde da je bitka trajala sve dok Aijeli nisu ’saterani’ u Rodoubičin Bodež. Vrednost ovih tvrdnji se može meriti činjenicom da takođe tvrde da su Aijeli jedva uspeli da pobegnu pre nego što bi ih veliki napad Alijanse zbrisao. Bilo koji kompetentni ratni istoričar će odmah primetiti da je Alijansa bila u stanju da tako napadne, uradila bi to tokom prvih dana potere, pre nego što je njihova pešadija izgubila tempo u odnosu na svoju sopstvenu konjicu i Aijele. Čarke koje su obuhvatale hiljade ljudi ili više na svakoj strani, a ponekad i deset puta više, su se događale tokom cele potere, i vidi se da su komandiri Alijanse stvarno želeli da poteraju Aijele natrag preko Kičme sveta.

Do proleća 979 n.e., Kairhijen, koji je izgubio svog kralja i veći deo svoje vojne moći u Aijelskom ratu, je prošao kroz interni politički konflikt Kuća, koji je takođe poznat kao i Četvrti rat kairhijenskog Nasledstva, čiji je rezultat bio da je Kuća Damodred izgubila tron koji je preuzela Kuća Riatin. Konflikt je rešen prvenstveno kroz veliku Igru Kuća i nikada nije u stvari prerastao u građanski rat, što ne znači, naravno, da nije bilo krvoprolića, ali nijedna od mnogih bitaka nije obuhvatala vuše od par stotina ljudi na bilo kojoj strani. Ova politička reorganizacija je izgleda dovela do kraja nepreijateljstava sa Andorom, ali je takođe dovela do toga da Taringil Damodred više nije bio u mogućnosti da ostvari svoj san da ima sina na prestolu Kairhijenu, i ćerku na prestolu Andora. Oni koji su mu bili blizu su govorili da ga je ovo ogorčilo, a neki veruju da je možda i sam planirao da zauzme Lavlji presto Andora. Ubijen je 984 n.e., ostavljajući sve planove neostvarene. Mnogi izvori veruju da je ubistvo naručila Kuća Riatin od Kairhijena kao sredstvo kojim bi sprečili bilo kakav prevrat naslednika Kuće Damodred, ali je bilo glasina da je to uradio neko lojalan Morgazi, da je zaštiti od Taringilovih ambicija.

Jeseni 997 n.e., u Geldanu, čovek poznat kao Logan Albar se proglasio za Ponovorođenog zmaja. Mogao je da usmerava, i priče o Gver Amalasanu su proganjale narod dok se glas o ovom novom ‘Zmaju’ širio. Artur Hakvingova taktička brilijantnost je bila potrebna da se zaustavi Amalasan. Ko bi mogao da zaustavi ili uhvati novog lažnog Zmaja? Pošto je preneo rat u Geldan, Altaru i Murandiju, labava alijansa južnih nacija ga je zarobila i prenet je u Belu kulu, gde se smiren.

Pojavljivanje lažnog Zmaja koji je mogao da usmerava se činio kao verodostojno upozorenje na čudne stvari koje će doći, pošto su se 998 n.e., Troloci, koji nisu viđeni van Krajina od Troločkih ratova, odjednom pojavili u Emondovom Polju, malom farmerskom selu u Andoru, koji je jednom bilo srce nacije Maneterena. Jedan posmatrač je rekao, ‘Sve ovo pre je bila prašina koja je padala niz planinu. Lavina samo što se nije sručila’.

Svet Točka

Poglavlje 15

Svet nakon Slamanja

Studenti geigrafije znaju da vetar, meterološke prilike i vreme mogu da oblikuju bilo koji kontinent ili okean. Ove promene su prirodne. Naš svet pak, zbog Slamanja je imao dva veoma različita izgleda.

Nema preživelih mapa koje bi nam mogle reći kako je svet izgledao pre nego što su kontinenti bili rasparčani Jednom Moći, ali nema sumnje da je svet izgledao mnogo drugačije od ovoga danas. Razarenje se izgleda širilo iz Šajol Gula—što je razumljivo, pošto je to bilo gde su Stotinu sadrugova poludeli—te možda Slamanje nije bilo tako kataklizmično u udaljenijim delovima sveta. Naše znanje je ograničeno samo nagoveštajima koje su otkrili istraživači i studenti istorijske geografije: ruševine koje su po izgleda poprilično pomerene od njihove originalne pozicije, ili artifakti koji nam daju tek naznaku o svom poreklu.

Svet

Moderni geografi tek počinju da razumeju prave dimenzije i odlike sveta. Istraživači i trgovci vraćaju se sa znanjima o zemljama iza mora i Pustare, ali veliki deo teritorije i dalje nije ucrtan u karte.

Postoje tri velika kontinenta, i ledeno područje u svakoj polarnoj regiji. Naša zemlja, Aijelska pustara, i zemlja zvana Šara zauzimaju jedan kontinent, a Seanšani drugi, mnogo veći, koji leži zapadno, daleko preko Aritskog okeana. Neimenovani kontinent, poznat jedino iz istraživanja Morskog naroda, leži daleko ka jugu. Četvrti kontinent možda leži skriven ispod masivnih lednika južne polarne regije, ali je nepoznat i verovatno će i dalje tako.

Glavni Kontinent

Jedini kontinent koji je potpuno ucrtan u mapama je onaj koji sadrži naše zemlje, koji ograđuju planine Duma na severu, Aritski okean na zapadu, Olujno more na jugi, i planine Kičme sveta (takođe poznate kao Zmajev Zid) na istoku.

Planine Duma se izdižu iz istočnog mora i prolaze duž Aijelske pustare i Šare i zaranjaju ponovo u more na zapadu, a moguće je da se nastavljaju ispod vode ako su, kao što se sumnja, proizvod previranja koji je obuhvatilo celu planetu tokom Slamanja. Šireći se i severno i južno od planina Dhoom je pustoš poznata kao Velika pustoš, regija potpuno iskvarena dodirom Mračnog, gde Troloci, Mirdraali, i ostala maligna bića Senke žive. Duboko unutar Pustoši leži mračna vulkanska planina Šajol Gul, mesto zatvora Mračnog. Neki drevni izvori nagoveštavaju da je planina nekada bilo ostrvo u hladnom moru. Ispod zlosutnih padina Šajol Gula je maglom prekrivena dolina poznata kao Takan’dar. Uprkos magli, i prisustvu leda, koji se nalazi na samo nekoliko liga severno, ova ledena dolina je suva kao pustinja.

Svuda oko Šajol Gula i severno od Pustoši se širi pustoš poznata kao Spržene zemlje. Lišena života, ovu pustopoljinu izbegavaju čak i prljava bića Pustoši. Istoričari veruju da je oblast ovakva zbog Rata Moći, tokom koga je bila u potpunosti spržena i posle toga neplodna. Blizina Šajol Gula i korumpirajući uticaj Senke ju je bez sumnje zadržao takvom. Niko ne zna da li nešto leži severno od Sprženih zemalja osim smrznutog leda severnog okeana. Za Džain Farstrajdera je rečeno da je dobrovoljno otputovao tamo; ipak, kakvo god da je znanje zadobio, izgubljeno je kada je nestao u toj bestragiji.

Na zapadu leži veliki Aritski okean.

Na jugu je More oluja, i na određenoj udaljenosti od južne obale, su Ostrva Morskog naroda. Otprilike u južnom pravcu od Ilijana i Majena, ova ostrva su raštrkana širom Mora oluja. Jedno je veliko, i ne zna se koliko još srednjih i manjih ostrva. Samo Morski narod sam zna tačan broj i lokaciju svih njihovih ostvrskih domova.

Na istoku zemlje leži, usamljeni visoki planinski venac, Kičma sveta, takođe zvan i Zmajev zid, razdvajajući zemlju od Aijelske pustare. Postoje samo četiri upotrebljiva prolaza kroz njega, i jedan južni put koji zaobilazi ove planine. Najseverniji prolaz, Tarvinov prolaz, leži u dolini između planina Duma i Zmajevog Zida, na ivici nekadašnjeg kraljevstva Malkijer. Sada je deo Pustoši. Dalje ka jugu, na ivici Šijenara, planine presecaju Niamški prevoji, koji predstavljaju niz staza koje vode preko venca pa u pustaru

Najpoznatiji prelaz, Džangai prolaz, leži južno od Rodoubičinog bodeža, je dominantan vrh u Kairhijenu. Aijeli su prešli preko Džangaija u Kairhijen tokom Aijelskog rata. Pre tog rata je predstavljao početak većeg trgovačkog puta između Kairhijena i Šare. I dalje ga koriste zabavljači i trgovci koji žele da trguju sa Aijelima.

Postoji još jedan, bezimeni prolaz kroz planine, na istočnom kraju Hadon Mirka, južno od izvora reke Iralel, koji vodi samo do Ogijerskog stedinga Šangtai.

Putovanje južno od Zmajevog Zida je moguće, ali je potrebno proći kroz opasne Potopljene zemlje severno od Majena, i vodi jedino do Bezvodnog peska u južnom delu Aijelske pustare.

Potopljene zemlje se sastoje od velike, opasne slanovodne močvare, guste džungle ispresecane velikim plićacima punim visokih trava. Postoji tek nekoliko otvorenih vodenih puteva, a čak i manje suve zemlje. Svaki delić čvrste zemlje sto koraka dugačak se smatra ogromnim.

Močvaru naseljava velik broj letećih i plivajućih stvorenja. Među opasnijim plivačima su i vodeni gušteri, koji mogu izrasti do dvadeset stopa po dužini i imaju veoma oštre zube u moćnim vilicama. Nekoliko vrsta zmija su veoma otrovne. Nekoliko manje opasnih stvorenja uključuju i jarko obojene ptice; nedari, ili vodeni konji koji mogu narasti do tri stotine funti; soetami, veliki pacovi koji teže po deset kamenova; močvarna mačka, koja teži u proseku stopedeset funti, išarana zelenkasto-siva, močvarna mačka ni nalik na svoju rođaku koja je vezana za zemlju, voli da pliva. Postoji dve vrste malih jelena: šiljorog, malo viši od kolena čoveka, i račvorog, koji raste do struka. Kao i svi ostali sisari Potopljenih Zemalja, odlični su plivači.

Jedinice i mere

milja: jedinica za daljinu jednaka hiljadu hvati. Četiri milje čine jednu ligu.

lanac: jedica za merenje površine i predstavlja površinu dimenzija, 100 puta 100 koraka.

hvat: mera za daljinu jednaka dva koraka. Hiljadu hvati čini milju.

jedinice težine:

10 unci = 1 funta;

10 funti = 1 kamen;

10 kamenova = 1 stotinomera

10 stotinomera = 1 tona.

Istočno od Potopljenih zemalja, na obali je Termul, ili Bezvodni pesak. Južno od Aijeske pustare, to je mesto gde čak i Aijeli ne mogu da nađu vodu. Ova peščana pustinja menjajućih dina koje mogu biti visoke dve ili tri stotine stopa, ne sadrži oaze, izvore, niti život. Strašne oluje se iznenadno dižu i duvaju neobuzdano po nekoliko dana. Njihov prolazak ostavlja velike delove ove grube zemlje potpuno promenjenim. Čak ni Aijeli ne zalaze tamo.

Severno od Bezvodnog peska je Aijelska pustara, dom ogromnih klanova Aijela koji je zovu Trostruka zemlja. Malo ko zna išta o ovoj zemlji, osim Aijela. Veliki deo Pustare se sastoji od spaljenih ravnica i besputnih pustara, sa povremenim oazama ili planinskim vencima. Za tri mala venca se zna da se odvajaju od Kičme sveta.

Negde duboko u Pustari leži drevni grad Ruidean, ali samo Aieli znaju njegovu tačnu lokaciju.

Duž severo-istočnog kraja Pustare se diže litica stotinu do pet stotina stopa visine. Ovaj veliki nabor zemlje (koji bez sumnje potiče iz Slamanja) Aijeli su nazvali Liticama i on se širi ka jugu otprilike 250 liga od planina Duma, i sadrži seriju venaca različite visine. Ostatak istočne ivice Pustare ograničava masivna pukotina u zemlji dubine od jedne do tri milje. Veliki procep je dugačak četiri stotine i pedeset liga od kraja Litica zore do Mora oluja. Graniči se sa pustinjama i planinama na obe strane, ali se čini da istočna strana procepa, dalje od Pustare, ima mnogo više vode.

Koliko daleko se ova pustoš širi ka istoku je nepoznato, kao i većina ostalih informacija koje se tiču istoka. Šara, kako je stanovnici zovu (među ostalim imenima) koji predano čuvaju svoju privatnost, se graniči sa Morem oluja na jugu i Morenalskim okeanom na istoku. Poznato je da ima pet ograđenih luka duž južne obale, u kojem se obavlja sva strana, pomorska trgovina. Tek nekoliko mapa postoji koje prikazuju obalu Šare, a mnoge su nekompletne, jer samo dolaženje u vidokrug istočne obale donosi snažan i često smrtonosan odgovor tamošnjih stanovnika. Pet ograđenih luka na jugu su jedina mesta na kojima je dozvoljeno iskrcavanje stranih brodova, i Morski narod je dovoljno mudar da izbegne šansu za brodolom bilo gde blizu obale.

Seanšanski kontinent

Daleko preko Arita leži kontinent Seanšan. Graniči se sa Morenalskim okeanom na zapadu i Aritskim okeanom na istoku, poznato je da je širok otprilike hiljadu i petsto liga, na svom najširem delu na južnoj hemisferi. Od planina Duma na severu do najjužnije tačke kontinenta je dug otprilike četiri hiljade liga.

Hokvingovi osvajači su očigledno prepoznali uporedivu ‘bezbednost’ ovog mesta, i zato su ga nazvali ‘Manja Pustoš’, uprkos činjenici da je mogla—i da dalje može – da ubije osobu dvadeset puta brže od bilo koje sredine u seanšanskoj Imperiji. Seanšani sami ga obično zovu Pustoš.

Ispresecan rekama i planinama, kontinent takođe ima četiri veća ostrva na jugu, istoku i zapadu, kao i tri ostrva koja se nalaze u kanalima koji ih odvajaju.

Planine Doom u Seanšanu su imenovali ljudi u osvajačkoj armiji Artura Hokvinga, koji su odmah uočili da potseća na naše planine istog imena. Seanšani takođe dele i Pustoš, iako je tamo manje opasna, zato što su Troloci i Mirdraali u potpunosti očišćeni u ovom delu sveta tokom milenijuma nakon Slamanja. Iako Seanšani tvrde da su potpuno uništili sva Bića Senke, nekoliko bića, kao što su Draghkar, i dalje se mogu naći u okvirima njihove Pustoši. Korupcija tog mesta je ista kao i u našoj Pustoši, ali u manje opasnom obliku.

Zemlja Ludih

Otprilike jednako udaljena od Seanšananskih granica i otprilike južno od naših zemalja, na drugoj strani Olujnog mora je treći kontinent. Bezimen, osim za svoje naseljenike, otkrio ga je Morski narod, koji ga je nazvao ‘Zemljom Ludih’, i trude se da ga zaobiđu. Sve dok ovo nisu otkrili i drugima, oni su bili jedini koji su bili svesni njegovog postojanja. Morski narod čak nije ni pokušao da istraži njegovu obalu, iako kažu da je kontinent otprilike sedam stotina i pedeset liga širok i da je na pravcu sever jug širok petsko liga, dok je njegova južna na petsto liga od južne polarne kape.

Mnogi aktivni vulkani su locirani duž obale, i lako su vidljivi sa mora. Zemljotresi i velike oluje su uobičajeni u ovim morima, i ledeni bregovi su stalna opasnost za bilo koji brod koji putuje daleko na jug od severne ivice kontinenta, moguće zbog velikog broja zemljotresa koji su napravili pukotine na ivicama polarne kape.

Morski narod priča strašne priče o onima koji su rizikovali da izađu na obalu Zemlje Ludih, i vratili se nazad na svoje brodove. Domoroci se naizgled nikada nisu oporavili od Slamanja, i nisu uspeli da ponovo uspostave red bilo kakve vrste. Ljudi žive u kolibama u malim, primitivnim selima. Bilo koji stranac rizikuje susret sa usmerivačima bilo kojeg pola. Muški usmerivači su često naravno ludi, zbog ljage, ali su žene isto toliko opasne i nepredvidljive. Ako stranac ne sretne usmeravače, jednostavno će biti dočekan od strane grupe seljana koji će pokušati da ga ubiju kao i bilo kog drugog ko im je nepoznat. Čini se da nema mogućnosti za miran kontakt.

Predhodna strana I Na sadržaj poglavlja I Sledeća strana

Nazad na sadržaj